Уверени смо да се после сваког значајног меча који одигра Новак Ђоковић већина људи запита од каквог материјала је направљен тај момак.
Ако је судити по његовом привилегованом дару да остане прибран, верује у себе и победи, онда се лако долази до закључка да је Новак врхунски спортиста, суперхерој, алхемичар, са ватром у срцу, ледом у глави и динамитом у рукама.
Од Новака Ђоковића дефинитивно треба учити. Учити, на пример, како разликовати веру и наду. Он се у четвртфиналу Ролан Гароса није надао да ће победити Цонгу и у најтежи тренуцима меча, он је једноставно веровао у то. И победио је.
Као и Роџера Федерера онда у финалу УС Опена, када је код 2:2 у сетовима, 3:5 у гемовина и 15:40 у поенима за Швајцарца, распалио по лоптици и погодио линију. Роџер је рекао - случајно, ми тврдимо да је било - намерно.
Шта још може да се научи од Новака?! На пример, како се сујета оставља по страни, а најбољи пример јесте турнир у Монтреалу када га је спикер најавио као тенисера из Хрватске?! Ђоковић се само насмејао на невероватан превид, није замерио, већ је констатовао: “Све је то исто”.
Од Ђоковића се може научити и како потенцијалног противника превести на своју страну. Дешавало се више пута да је публика навијала за његове ривале, а он ју је после сваке победе поздрављао и захваљивао се на подршци, измамљујући овације.
Грех је причати о Новаку Ђоковићу, а не споменути речи академика Матије Бећковића. “Његов рекет је наша последња сабља. Беше ли он повод за ону реч - да је Бог бацио калуп кад је њега створио“. Коме је овај израз превише епски нека погледа неки од наредних Новакових мечева.
Жикица Бабовић, Блиц