Прилози

Јуче је био Видовдан, да нас подсети да се косовске битке за Србе никада не завршавају. То смо јуче видели на путу за Газиместан, неки нови Турци свлачили су мајице српским младићима јер су на њима била српска обележја, а српске заставе су са пуно мржње бацали на земљу поред њих. Неки медији су те младиће већ назвали десничарима, јер је њима сваки патриотизам „десничарење“. Тако данас многи који су етикетирани деснострано заправо могу да буду поносни, јер то новинарским новоговором значи да су родољуби.
Дакле, после свих ових постизборних понижавајућих дана у Београду, савеза неких квазипатриота и квазиевропљана, после свих дојучерашњих косовскометохијских београдских издаја, оно што се јуче дешавало са српским народом на Косову и Метохији опет нас је потресло и протресло.
Прво је на прелазу Мердаре повређено 20 српских младића, који су преваром требало да буду враћени, да им се не дозволи да дођу до Газиместана. На њих је шиптарска полиција пуцала из ватреног оружја и тукла их палицама. А онда је касније током истог Видовдана, по повртку са Газиместана, у Приштини, каменован аутобус пун српске деце. Повређено је њих 16, од којих два дечака теже.  
Била је то још једна косовка битка, у којој нису сијали визири и јурили коњи у галопу, али крв је крв, а она је јуче поново проливена на Косову и Метохији.
Притом се онакако како се то увек ради, огласио неки министар да каже како је то срамно, неки секретар да каже да је то за жаљење, остали чак ни то нису рекли пошто су се бавили својим страначким интересима, такмичећи се ко ће да понуди проевропскији концепт, тј. ко ће да понуди већи комад Србије да би добио већи комад евроунијске подршке.

Вртлогом инцидената и репресије, где једни ударају, а други трпе силу завршен је и овај Видовдан. После њега има мање осећаја слободе и премало могућности за промену свести и система заснованог на неправди.
„Брате, ово је нова мода, голи људи на парастосу”, каже један штркљави тридесетогодишњак, толико мршав да му се свако ребро може пребројати. „Стид ме, човјече, гледај на шта личим, па ово је брука”, прича са јаким подгоричким акцентом и показује на себе као на неки предмет.
Како год, никада у историји није било више голих људи на Газиместану и, чини се, никада више стида, понижења и срамоте. Коме сметају мајице људи у аутобусима под пратњом, њих Албанци ионако не могу видети. Коме, сем Србима на Газиместану и у Грачаници, они могу показати те своје поруке, своје заставе или своје значке и ко изван жице око Газиместана може чути њихове поруке.
Комплетан сценарио је потпуно друге природе и он у основи представља покушај Приштине да под апсолутну контролу стави прославу Видовдана. Овај план се развија већ неколико година и у неколико фаза, он је од посебне важности за власти у Приштини,јер показивање силе на Видовдан доноси политичку корист, потврду суверенитета и владања над Србима. Сваки инцидент и провокација им апсолутно иде у прилог и има за циљ да се прослава сведе на верски обред без икаквих обележја и већих окупљања.
„Бацили су ми шајкачу у канал поред пута”, каже Милан из Прилужја. У таквој атмосфери, пред неколикохиљада људи, од којих је бар неколико стотина било полуголо: мушкарци до појаса, а неке жене у брусхалтерима, патријарх српски Иринеј почео је служење парастоса на Газиместану. По његовом завршетку почело је скандирање неприкладних парола и неколико позива на оружје.

Требају ли нам уопште сећања и помени на тужне догађаје из прошлости?

Ових јунских дана ми крајишки Срби обиљежавали смо још једну тужну годишњицу – дан на који је прије двадесет година страдало 40 припадника Територијалне одбране бивше Републике Српске Крајине на Миљевачком платоу, подручју у сјеверној Далмацији, омеђеном токовима ријека Чиколе и Крке са источне, јужне и западне, а проминским крајем и градићем Дрнишом са сјеверне стране. 
Као што је уобичајено и ову годишњицу обиљежили смо поменом жртвама злочина у цркви Св. Марка у Београду, у организацији Удружења породица несталих и погинулих из Крајине, и Веритасовим „саопштењем за јавност”. Како године одмичу, све мање људи присуствује поменима и све мање медија преузима податке из саопштења и код овог као и код других догађаја.

Требају ли нам уопште сјећања и помени на тужне догађаје из прошлости?Једни кажу да је толико тужних догађаја у историји српског народа да би зафалило дана у години да се сваки од њих обиљежи. А с друге стране, живот је један и једини и не треба га проћердати на помене и сјећања, већ га треба проживјети у весељу и радости.

Други, опет, кажу да нам се често историја, она тужнија и ружнија, управо и понавља због тога што недовољно пажње и пијетета поклањамо нашим прецима који су страдали бранећи вриједности као што су слобода, чојство и јунаштво и преко којих знамо ко смо, шта смо и одакле смо и који одређују нашу свијест о припадности национу и вјери.

Када је ријеч о Миљевачком платоу, да ли је потребно и довољно ако на дан сјећања кажемо да су их побили припадници хрватске војске, и то баш у вријеме када су на то трусно подручје дошли припадници мировних снага од којих се очекивало, барем на српској страни, да донесу мир а не нова и још већа страдања. Треба ли уопште споменути да је тога дана у Шибенику требао почети Међународни фестивал дјетета, због чега је хрватска страна затражила од српске суздржавање од било каквих провокација, а да би сама то исто јутро напала српске положаје.

У центру Приштине, у непосредној близини косовских и међународних институција, пре неколико дана срушене су куће две српске породице. Дом професора Медицинског факултета Томислава Ђокића нестао је буквално пред очима једног града и његових суседа, а ту одмах поред, у његовом бившем комшилуку, на месту куће Миланке Весић,налази се нови темељ, све је спремно за градњу и нема ни једног јединог камена њихове куће.
Никоме није пало на памет да се побуни или макар пита: шта се то дешава, чији су то домови, имате ли дозволу за рушење објеката? Нико од суседа није позвао своје расељене комшије и рекао: Нешто се чудно догађа, руше вам кућу!
Када је расељена Миланка, пре неколикодана, позвала своју комшиницу Нађију и питала је шта се догађа,кратак одговор с друге стране гласио је: Ви сте кућу продали! Иако породица Весић није то урадила, нити је имала намеру, подразумева се да је Србин спреман да прода кућу, а имовина оних за које се зна да неће да продају постаје предмет нарочитог интересовања или се уништава на различите начине. Овај процес има своју чудну логику: извесно време цена такве имовине расте, многоструко је већа од реалне, понуде за продају су чешће,а онда крене процес девастације и на крају остане само земља, шут и набацано смеће.
Господин Ђокић, декан Медицинског факултета, градски човек, отворен за све и вечито насмејан, награђиван и од својих и од странаца,у неку руку је симбол града. Раскрстити са њим и његовом имовином јесте обрачун са градом и сећањем да је то посед онога који је у складу са својом личном природом и природом свога посла помагао другима. То је обрачун са неким ко је у нечему био први.

Када су уочи минулих избора млађани лидери из Двери на сва звона телалили како су на политичкој сцени Србије сви исти, сматрао сам да је било много разлога за љутњу. Данас, после вишенедељног одигравања српског политичког циркуса око владе и скупштинске већине, више је него очигледно колико су момци били у праву.
Кадровска комбинаторика тобожњих изборних победника, обавијена маглом тобожњих принципа у којима наводно доминира брига за судбину напаћеног нам народа, још једном показује колико је актуелним српским политичарима стало до изборне воље дисциплинованих поданика српске државе - као до лањског снега. И зато су у праву они који говоре "сви су исти".
Људски образ и политички морал тешко да могу поднети свингерски принцип "свако са сваким": да пре избора претиш Динкићу робијом, а после му понудиш завидне позиције; да се на крв и нож у кампањи сукобљаваш са главним конкурентом, а онда му завршаваш посао око смештаја на Дедињу и блиндираног аутомобила; да ожвалавиш говорећи о потреби увођења нових вредности, а после прихваташ старе само да тебе и твоје удену у неки владин ресор... И онда се таква врста политичког курвања назове завидним коалиционим капацитетом.
Није ни то оно најгоре у Србији. Мало ко данас у светлу оваквих постизборних превара, у којима се игнорише воља већине, поставља себи питање: да ли су у Србији, са таквим политичким манирима, уопште могуће мирна смена и транзиција власти, или нам је усуд да своја битна судбинска питања, а данас је реч о томе, распетљавамо крвавим обрачунима по улицама и трговима?
Јер, ако се народ у завидној већини изјаснио да неће власт "жутих" и њихових трабаната, па у том смислу посебну поруку још одаслао и Борису Тадићу, о чему размишљају и горепоменути и сви остали који са њима преговарају.

Влада Косова озваничила је продају предузећа за дистрибуцију и снабдевање стујом, а понуду су дале две турске компаније. У међувремену, пензионисани амерички генерал, бивши командант НАТО-а Весли Кларк, затражио је да његова фирма добије лиценцу за истраживање резерви, како би на Косову и Метохији производили синтетичку нафту из угља.
Влада Србије најављује да ће држава тражити заштиту свог власништва у Покрајини, а званичне процене Србије показују да је од укупних резерви угља 76 одсто на Косову и Метохији.
Стратегија о српским ресурсима показује да земља може да рачуна на резерве угља од 20 милијарди тона, од чега је готово 16 милијарди на Космету. На Рударском факултету, који је радио стратегију, тврде да је четири и по милијарде тона потврђених резерви које могу у експлоатацију.
"Од тих четири и по милијарде тона ви можете да добијете веома велику количину енергије на дугоорочан рок. Видећете да је то довољно за читав век да се може експлоатисати. То су практично највеће и најекономичније резерве у Европи данас које постоје", каже професор Владимир Павловић са Рударско-геолошког факултета у Београду.
И док је Србија за угаљ заинтересована због производње струје, поједине стране компаније у тим резервама виде шансу за производњу синтетичке нафте. Ту врсту горива прва је правила Немачка, током Другог светског рата, услед несташице класичне нафте. Касније се та технологија преселила у Јужну Африку.
"Нека предност синтетичке нафте из угља је у томе што можете чак да бирате какву нафту желите да добијете", каже професор Александар Орловић са Технолошко-металуршког факултета у Београду.

Суспензија свих старешина који су били укључени у трагичну вежбу на Пасуљанским ливадама, у којој су два кадета погинула, а седморо рањено, јесте први корак, али не би ваљало ако се на томе стане, изјавио је за Радио-телевизију Војводине  Мирослав Хаџић, професор Факултета политичких наука и председник Управног одбора београдског Центра за безбедносну политику. Говорећи о објективној одговорност начелника Генералшаба  и министра одбране, професор Хаџић је у емисији "Један на један" РТВ-а изјавио:
"Било би очекивано, ваљало би, да је министар, макар, покушао да фингира, па да је бар понудио оставку, али је очигледно да то његовом хабитусу не одговара. Он у свом регистру нема ту врсту политичке тактике."
Да је министар (Драган Шутановац), преузимајући део одговорности понудио оставку председнику владе то би, каже професор Хаџић, на јавност деловало импресивно а истовремено би обавезивало све оне после њега. Објективна одговорност министра и начелника Генералштаб  произилази из чињенице да се трагедија није догодила током саме вежбе већ да је настала због немара и пропуста који је настао много раније.
"Чињеница да се граната нашла тамо где није смела указује да су настали велики пропусти у систему контроле, надзора, припреме одржавања, безбедносне заштите и кадета али и вежбалишта, тим пре што је реч о гранати која је заостала из ранијег периода. Није реч о грешки која се деси током вежбе, кад људи погреше, уплаше се, него је реч о нечему што је дуго времена било ван контроле. То показује да дуго времена није било системске контроле, да неко у том ланцу командовања и управљања није радио свој посао како треба", оценио је Хаџић, подвлачећи да је реч о појави, а не инциденту.

На свечаном увођењу у дужност председника Србије, интониране су химне различитих политичких супстанци. Једна је химна државе Србије и њу је нови председник могао да отпева. Друга, „Ода радости“, нема текст, па ће по тактовима из Брисела Томислав Николић морати да игра
У пролеће ове године, на једном приватном окупљању, пробао сам стару шљивовицу, коју у свом селу у Шумадији справља Томислав Николић. Њен буке и на задивљујући начин оплемењен укус, били су у озбиљном раскораку са првим званичним речима њеног творца, новог председника Србије.
У чашици Томине расхлађене шљивовице, која је, чујем, послуживана и на свечаном пријему после инаугурације, однегован је укус старе српске традиције уз европски квалитет. У његовом председничком обраћању, на жалост, нисам нашао ни капљицу оригиналности.
Фраза до фразе. Сарадња са свима у свету је интерес државе. Изградња пријатељства, јер Србија нема право на непријатеље. Европски пут Србије је пут будућности. Различити погледи из прошлости, неће угрозити зајдничку будућност... Лозинке за пут у немогуће!
Да је европска будућност заиста важна, државотворна и извесна, Николићеви нови пријатељи из Брисела некако би нашли начина да на европску композицију Србије прикаче Косово и Метохију. Зашто је албанским сецесионистима с југа Србије, рецимо, важнија територија коју су заузели, него брзина европских интеграција?
И какву то Србију преузима Томислав Никлић? То је антидржава, у којој је изборни резултат директно пропорционалан количини лажних обећања. Да ли је долазак „Ју-Ес стила“ овде представљан као ренесанса српске индустрије и извоза? Јесте, пре неславног одласка те компаније.
Ко је оно у септембру 2008. године најављивао да ће се од краја 2009. године у Крагујевцу производити 200.000 аутомобила А класе? Ко је говорио и о „другој фази“ тог посла, која је требало да почне крајем 2010. године, у којој је требало да се појави и „уно“ Б класе, са додатних 100.000 возила годишње?

Амбасадор Русије у Србији Александар Конузин изјавио је данас да нема системског приступа српске привреде за наступ у Русији, прецизирајући да компаније често не сарађују међусобно да би заједнички наступиле на руском тржишту.
Конузин је у Привредној комори Србије казао да привредници из Србије треба да се удружују да би лакше пословали на руском тржишту и да би боље искористили погодности бесцаринске трговине са Царинском унијом Русије, Белорусије и Казахстана, а ускоро и са Украјином.
"Русија је заинтересована за пољопривредне производе из Србије, јер су доброг квалитета, али српски произвођачи не могу да одговоре на те потребе", рекао је Конузин на заједничкој седници секција ПКС за Русију, Белорисију, Казахстан и Украјину. Према његовој оцени, трговинско-економска сарадња Србије и Русији је на узлазној путањи и могућности билатералне сарадње су практично неограничене.
"Долазе још већи заједнички пројекти, као што је гасовод Јужни ток, који треба да буде започет крајем ове године, као и модарнизација железничких пруга у Србији", казао је Конузин и подсетио да је у Србији почела да ради највећа руска банка Сбербанка, која је спремна да инвестира, али јој требају конкретни пројекти.
Руски амбасадор је најавио и да ће ускоро завршити мандат у Србији и захвалио ПКС и српским привредницима на интересовању за сарадњу са Русијом.
Председник Привредне коморе Србије Милош Бугарин је истакао да почетак 2012. године карактерише благи раст извоза Србије у Русију и Белорусију и смањење увоза, као и преполовљена размена са Украјином, док је са Казахстаном размена повећана, али је извоз српске привреде и даље недовољан.

Позив на линч, мржњу и нетрпељивост свих који нису Црногорци, посебно њеном престоном граду Цетињу, јуче се орило из грла стотина навијача који су на утакмици женске кошаркашке репрезентације Црне Горе и Србије у више наврата скандирали: „Убиј, закољи, да Србин не постоји”, „Србе на врбе”.
„Ово је доказ расположења међу знатним делом припадника црногорске нације који немају проблем да јавно манифестују фашизам и србофобију”, пише у реаговању достављеном „Политици”, председник Српске листе Добрило Дедеић додајући да ће они тужилаштву и амбасадама више земаља доставити снимак са утакмице и поставити га као доказ на „Јутјубу”.
„Уверени смо да ће српска амбасада адекватно реаговати и да је званични протест најмања могућа реакција на пресију којој су биле изложене српске кошаркашице и навијачи, али и сви припадници српске мањинске заједнице у црногорској држави”.
„Да Устав и закони важе и за Србе, и да су Срби уважен народ у црногорској држави, друштвено недопустиве појаве типа позива на насиље не би се могле догодити”, оценио је Дедеић.
„Да не буде забуне, све је ово политичко масло Мила Ђукановића, његовог ДПС-а и његових служби, али су Србима одговорнији сарадници мафије из редова српског народа који су трговали нашим правима и од тада се живи не чују када се врши насиље над Србима у Црној Гори, било да су у питању Срби са црногорских простора или наши сународници из матичне државе Србије и Републике Српске”.
Како јуче нико из полиције или владајућих партија није хтео да коментарише догађаје на утакмици на Цетињу, обратили смо се другима за коментар.