Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Промоција књиге “Стопама предака”, коју је приредио Боривоје Бора Драгашевић, изазвала је велико интересовање српске културне јавности, па је осим што је представљена у Дому војске Србије, промоција одржана и дан касније, у Удружењу књижевника Србије.
Бора Драгашевић је доајен српске политичке емиграције на северноамеричком континенту, где је провео већи део свог живота. Пуних 40 година, био је директор српског радио програма “Радио Шумадија” у Торонту. На челу Српске народне одбране у Канади, Драгашевић је провео 23 године, а на функцији главног уредника “Гласа канадских Срба”, скоро 30 година. У деветој деценији живота, пун позитивне енергије и планова, у Београд је допутовао ради промоције своје књиге “Стопама предака”, коју је објавио Институт за савремену историју Србије. Сав приход од продаје књиге “Стопама предака” намењен је сиромашној деци у Србији и на Косову И Метохији.
На самом почетку разговора, питали смо Бору Драгашевића, о каквој је књизи реч?
Моја књига није само аутобиографска, она је највише од свега сведочанство о важним историјским и националним догађајима српског народа на Балкану, а наравно, и о српском расејању на северноамеричком континенту. Књигу сам писао пуних осам година, има 52 поглавља, а писана је на 750 страна, јер сам желео свега да се сетим и да то верно забележим на хартију”. Књига је интересантна посебно за народ у Србији, јер се у њој налази историјат српске заједнице у последњих 65 година, разне фазе кроз које је пролазила у свом развоју, наравно виђено из мог угла, али поткрепљено мноштвом чињеница и аргумената.
У књизи “Стопама предака”, пишете о члановима ваше породице и историјским околностима у којима су живели. Јесу ли ово мемоари?

Истина је да јесу, у књизи се врло радо сећам свог прадеде, који је био познати генерал Јован Драгашевић, аутор свима добро знане кованице “Само Слога Србина Спасава” у песми “Јека од гусала”. Мој прадеда Јован је је био и учесник у стварању слободне Србије на Берлинском конгресу 1878. године. Такође, било ми је задовољство да пишем и о мом деди Боривоју, команданту Дринске дивизије, а посебно су ми драге успомене на оца Драгора, који је био учесник Првог светског рата, правник са Сорбоне и судски официр Југословенске краљевске гарде пре Првог светског рата.
Својим радом у српској дијаспори, успели сте да српску културу приближите Канађанима и Американцима, али и многим другим културама…
Свој живот сам посветио националном, религиозном, културном, али и хуманитарном раду, и много сам се трудио, па ме сада сви зову “чика Боро”, свугде ме познају. Поносан сам што сам био први српски представник при министарству за мултикултуру. Провинција Онтарио ми је доделила “Златну плакету” за волонтерску активност на афирмисању српске етничке заједнице и мултикултурализма. Био сам први Србин, који је постао потпредседник “Српског певачког савеза Америке и Канаде”, који броји укупно 50 хорова. Члан сам хора “Свети Сава” 54 године, а основао сам певачко друштво “Свети Ђорђе” у Нијагари 1953. године. Такође сам јако срећан, јер сам у овим годинама добио Орден круне великог крста првог степена “за заслуге за краљевски дом, за народно и опште добро”, јер је и то признање за културни, и национални рад за српство у дијаспори. Највише се поносим тиме што сам отац четворо деце и јер имам дивне, већ велике унуке.
Како бисте оценили српску дијаспору у Канади?
Српска дијаспора у Канади, окупљена је углавном око цркве и политичких организација, а “србујемо вероватно више и чешће него што то чине Срби у домовини”. Пошто у Канади живе већ треће генерације Срба, они не знају добро матерњи језик и рално је да се та нит временом све више губи, међутим, мишљења сам да познавање језика наших предака, није толико битно колико познавање традиције и културе свог народа. Због тога сам веома почаствован што сам био у могућности да за Међународни радио Србије дам овај интервју, у нади да ће и остали Срби у расељању, можда пожелети да се још више приближе земљи својих предака, која ће их увек дочекати раширених руку.
Тихана Павићевић, МРС