Прилози

Ко­нач­на суд­би­на Ре­пу­бли­ке Срп­ске би­ће од­лу­че­на то­ком на­ред­них не­ко­ли­ко го­ди­на. Су­о­че­на са по­ли­тич­ким при­ти­сци­ма Сје­ди­ње­них Др­жа­ва и Не­мач­ке, су­сед­ним ве­ли­ко­др­жав­ним на­ци­о­на­ли­зми­ма, еко­ном­ском кри­зом, уну­тра­шњим про­бле­ми­ма... Срп­ска ће у на­ред­ним го­ди­на­ма пред со­бом има­ти не­пре­мо­сти­ва ис­ку­ше­ња или те­шке из­бо­ре. Ако се ње­не вла­де од­лу­че на че­ка­ње, ка­кав је слу­чај већ био у свим дру­гим кри­за­ма ко­је су по­тре­са­ле оста­ле де­ло­ве срп­ске на­ци­је, ова кри­за ће тра­ја­ти ду­го и њен крај ће би­ти пред­ви­ди­во лош.

Вођ­ство и на­род Ре­пу­бли­ке Срп­ске то­ком про­те­кле два­де­сет и че­ти­ри го­ди­не ни­су че­ка­ли. У те­шким окол­но­сти­ма, по­не­кад са­ми на све­ту, ус­пе­ли су да се из­бо­ре за сво­ју др­жа­ву. Све­сни да ће би­ти свр­ста­ни ме­ђу ста­нов­ни­ке па­кла – че­сто упра­во од стра­не оних ко­ји де­це­ни­ја­ма ло­же па­клен­ске ва­тре на ово­ме све­ту. До­но­си­ли су те­шке и суд­бо­но­сне од­лу­ке, по­не­кад жр­тву­ју­ћи гра­до­ве и кра­је­ве у ко­ји­ма су Ср­би жи­ве­ли сто­ле­ћи­ма. По­на­ша­ли су се дру­га­чи­је од бе­о­град­ских вла­да ко­је су др­жа­ву углав­ном схва­та­ле као да­тост а власт као ко­рист.

У по­не­де­љак је те­ро­ри­стич­ки на­пад на по­ли­циј­ску ста­ни­цу у Звор­ни­ку отво­рио ста­ре ра­не. Не сум­њам да ће овај на­пад на срп­ску по­ли­ци­ју мно­ги упо­тре­бља­ва­ти ка­ко би оспо­ри­ли по­тре­бу за ње­ним по­сто­ја­њем. Ли­це­мер­је је ве­ли­ко: ка­да је пре је­да­на­ест го­ди­на се­дам од­сто укуп­ног ста­нов­ни­штва Ко­со­ва и Ме­то­хи­је из­вр­ши­ло по­гром над Ср­би­ма он­да је ве­чи­та не­мач­ка по­сла­ни­ца у Европ­ском пар­ла­мен­ту го­во­ри­ла ка­ко је то раз­лог да Ко­со­во што пре до­би­је ме­ђу­на­род­но при­зна­ње. Де­це­ни­ју ра­ни­је ње­не ко­ле­ге су при­зна­ле Бо­сну твр­де­ћи да ће та­ко „спре­чи­ти бес“ та­мо­шњих Ср­ба ко­ји­ма су си­лом оспо­ре­на устав­на пра­ва. Да­нас исти они ко­ји су Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни, про­тив­но во­љи ње­них ста­нов­ни­ка, на­мет­ну­ли Фе­де­ра­ци­ју БиХ, де­сет кан­то­на и ди­стрикт Брч­ко, го­во­ре о „не­функ­ци­о­нал­но­сти ше­сна­ест слу­жби без­бед­но­сти“.

Према статистичким подацима Србију све више напуштају образовани. Грађани са југа и истока највише одлазе, Београђани се први врате. Преко границе одлази се највише из градова

Српска дијаспора је последњих година све млађа, показују подаци Републичког завода за статистику. Просечна старост наших људи који су на привременом раду или боравку у иностранству је 34,7 лета, док је просек година оних који су остали у домовини 42,2. То значи да се трбухом за крухом креће прилично рано, а на то се одлучује нешто више од четири одсто или око 313.411 грађана Србије, не рачунајући Косово и Метохију.

У последњих 40 година знатно се променила образовна структура људи који одлазе у иностранство. Према попису из 1971. године земљу су најређе напуштали они са вишом или високом школом, 3.611, док их је по последњем попису било 11 пута више, или 41.185. Статистика бележи и да је шест пута мање оних без школе или са непотпуном основном школом и таквих је највише из јужне и источне Србије.

Међу спољним мигрантима већи је удео мушкараца, 53,4 одсто, за разлику од укупног становништва где су даме заступљеније са 51,3 одсто.

Према публикацији "Србија у процесу спољних миграција", аутора Владимира Станковића, у издању Републичког завода за статистику, по регионима највише људи на раду у иностранству је било из јужне и источне Србије, нешто више од 110.000, затим из Шумадије и западне Србије око 104.000, док је упола мање Војвођана и Београђана.

Са друге стране, на повратак у домовину најпре се одлучују становници престонице, затим из Шумадије и западне Србије, следе из јужне и источне Србије и на крају Војвођани. Међу њима је, показује статистика, више мушкараца него жена.

Тркали се ко ће више да лаже

Иако су знали да је за све крива просута кафа, саветници председника Томислава Николића су се утркивали описујући експлозију мотора и драму у авиону за Рим.

Станислава Пак Станковић, Оливер Антић и Иван Мркић данима су давали драматичне изјаве о понирању авиона, пуцању мотора, пропадању летелице два километра на нос, драми због које ће „славити други рођендан” и убудуће уместо Владиног „фалкона 50” користити редовне линије за путовања. 

Извештаји надлежних међутим јасно говоре да се ништа од тога није десило. 

Шта су били мотиви председниковог саветничког тима за ове потезе којим су га само осрамотили, може само да се нагађа - да ли их је било блам да саопште да је посета папи Фрањи отказана због просуте кафе, да ли су одлучили да искористе овај пех у маркетиншке сврхе или је суштина у изјави Антића који је посади Владиног „фалкона” у шали рекао: „Убедили сте нас да купимо нов авион.“ Да ли су се консултовали са самим председником, који једини није дао готово ниједну изјаву овим поводом, и одговори на многа друга питање остаће неким новим саветницима да утврђују, које би Николић што пре морао да потражи. 

- Начин на који је поново избламирана институција председника наводи ме на помисао да су Николићу по ко зна који пут гаф подметнули његови опоненти из странке, коју је основао и водио све до избора на функцију шефа државе. По први пут сам на страни Николића, јер ни крив ни дужан и неснађен каквог га је Бог дао у овом тренутку служи као предмет спрдње јавности. Све то је доказ да саветник не треба да буде члан странке, а камоли пријатељ, јер су такви ту само да вам полтронишу и смешкају се, а не да вам дају објективне анализе и смернице у раду.

Полагањем венаца почела централна свечаност поводом два века од Таковског устанка и Дана Војске Србије, која се одржава у Такову, на простору Спомен-парка "Таковски грм". 

Овогодишњу свечаност, која одише духом два значајна празника, уз одавање војних и државних почасти устаницима и полагање венаца, обележиће и атрактивни егзерцир Гарде.

Гарда Војске Србије у Београду и Такову извела је почасну аритељеријску паљбу.

Свечаност је обележила и примопредаја војних застава које је председник Републике Србије доделио јединицама ранга бригаде Војске Србије.

Председник Србије Томислав Николић поручио је из Такова да су се на том месту пре два века Срби подигли на устанак који је донео жељену слободу.

- На почету 19. века када су европске земље бележиле нова технолошка достигнућа, српски народ је живио у ропству, навео је Николић обраћајући се присутнима.

Председник Србије је рекао да сада као и тада Србија се бори за принципе правде.

- Нећемо да одступимо од универзалних принципа колико год покушавали да их погазе голом силом, навео је председник Србије додајући да не можемо да прихватимо стварање хибридне државе на нашој територији.

Николић је рекао да су преко Србије империје долазиле и пролазиле док су их Срби испраћали.

Војска Србије прославља свој празник 23. априла, у спомен на дан када је 1815. године подигнут Други српски устанак, који је био прекретница у стварању модерне српске државе и војске.

Други српски устанак, који је водио коначном крају турске власти предводио је Милош Обреновић. После двомесечних борби Турци су се задржали само у Београду и у неколико утврђених градова.
Погледајте видео - Eгзерцир Гарде на свечаности у Такову 

РТС

Рашчанска болница, односно Дом здравља са једним интернистичким стационаром од 15 кревета,пружа здравствену заштиту становницима на великом општинском подручју. Не би то било премного и претешко да није реч о простору од око 700 квадратних километара углавном брдско-планинског краја, горе испод Копаоника и Голије. Нарочито је до болесника тешко стићи кад зими напада велики снег, онда се до удаљених села и болесника може само снажним џиповима или запрегом. Најчешће овим другим превозним средством па се, недавно, директор др Миладин Андрић писмом обратио познатом хуманисти Миломиру Главчићу за помоћ. И, убрзо, за само седам дана, из далеке Канаде, посредством његовог синовца Радоја Главчића, стигла је од Миломира вест да ће овој здравственој установи купити савремено санитетско возило, али са погоном на сва четири точка. Реч је, заправо, о теренском санитету.

– Да вест за нас буде још радоснија, Радоје Главчић нам је саопштио да се Миломир одлучио и за додатне дарове, а ради се о новом ЕКГ уређају и једном дефибрилатору. Посебно ће нам, ипак, од користи бити овај санитет, јер и до 50 километара понекад путујемо из Рашке до удаљених села, до болесника. Ту је и одлазак на Копаоник који је још даље, тако да смо овом човеку неизмерно захвални – објаснио нам је директор Андрић, који је већ одабрао „дачију дустер“.

Кад је већ поменут Копаоник и тамошња амбуланта, директор Андрић нам је објаснио да је и пружање здравствене заштите туристима спало на терет и трошак рашчанске болнице. Тако се, без помоћи ресорног министарства, на Копаонику ни зими не може организовати рад у две смене, иако је понекад на овој планини око десет хиљада гостију.

Председник Владе Србије,непажљивом искреношћи на недвосмислен начин, саопштио да Иса Мустафу, председника самопроглашене Републике Косова, убраја у премијере независних земаља Балкана, саопштила је данас Демократска странка Србије (ДСС).

Председник српске Владе је изјавио у Коцељеви да ће следеће недеље "разговарати са премијерима пет балканских земаља и представницима ЕУ"! Изјава се односи на предстојећи састанак шефова влада "Западнобалканске шесторке", коју по званичним документима Европске комисије чини шест земаља Балкана: Србија, Косово, Албанија, Црна гора, Македонија и БиХ. 

Тиме је председник Владе Србије, непажљивом искреношћу и на недвосмислен начин саопштио да Иса Мустафу, председника самопроглашене Републике Косова, убраја у премијере независних земаља Балкана.

Ако актуелна српска власт, као што је то радила и претходна, бриселске споразуме о тзв. нормализацији односа Београда и Приштине може да лажно представља као статусно неутралне договоре уз посредовање ЕУ, онда то никако не може да чини

са састанцима "Западнобалканске шесторке", на којима се представници самопроглашене Републике Косова у свему третирају као представници једне од шест независних држава, уз пуну сагласност Србије о којој сведочи и изјава председника Владе. Састанак на којем ће српски председник Владе да "разговара са премијерима пет балканских земаља и представницима ЕУ" одржаће се 21. априла у Бриселу и на њему ће да се разговара о заједничким инфраструктурним пројектима, међу којима је и изградња аутопута Ниш-Приштина-Тирана.

Зашто српски председник Владе са Иса Мустафом, који на састанак долази у пратњи Хашима Тачија, не разговара о отимању Брезовице и друге имовине у власништву државе Србије, или са Еди Рамом, албанским премијером, о његовим поновљеним изјавама о уједињењу Албаније и Косова, пита у саопштењу ДСС.

Уместо тога договараће изградњу аутопута,који треба уједињење Албаније и самопроглашене Републике Косово да олакша, закљулчује у саопштењу ова странка.

ФоНет

Од петка у 23 часа па до суботе ујутро, а можда и дуже, ја сам Орсон Велс. Тако ми јављају пријатељи. Истина, нисам преко радија најавио инвазију марсоваца на земљу Србију и њен систем одбране,само сам на РТС-у скрушено констатовао да већ неколико дана на војном аеродрому Батајница не лете ни авиони ни хеликоптери. Па не лете и шта ја ту могу?

Због процедуралних разлога командант 204.авио-бригаде увео је забрану летења, све док се за летелице и пилоте не обезбеди оно што је прописима и процедурама и предвиђено. Оно што је годинама тражено, а није обезбеђено. А све је тражено тачно по списку, и сви су ти захтеви пилота склањани. Нема гума за мигове, па после нема ни акумулатора за мигове. Мора ли Владимир Путин да нам донира акумулаторе?

Небо је било чувано ракетним системима ПВО, говорили су тада, као што говоре и сада. Стварно, како се то чува небо само ракетним системима ПВО? Како само ракетама ПВО можемо да вршимо „ер полисинг”?

Јел то неки мисле да смо сви мутави у овој земљи?

Мигови 29 и мигови 21 нису могли да полете због недостатка резервних делова, а када се на небу Србије појави непозната летелица која не одговара на позиве за идентификацију, ми можемо да јој у сусрет пошаљемо авион „орао”, који нема радар, и који једва може да стигне модеран путнички авион. Или да у сусрет непознатом авиону упутимо наш Г-4, који исто нема радар, а спорији је и од „орла”. 
Или да лансирамо ракету на непознати авион, који је можда и путнички, а који можда има проблем у радио-комуникацији? Па да убијемо, рецимо, 200 путника? По процедури? Или наше ракете ПВО разликују путничке авионе који су изгубили радио-везу, од авиона у којима су терористи? Са путницима, или без њих?

Остваривање дечачких снова Новака Ђоковића у пуном је јеку. Израстао је у човека од раскоши, у савршенство тела и ума. Ређа победу за победом, пехар за пехаром. Заставе Србије поносно се вијоре на трибинама тениских арена широм света.

Јер то није само Новаков сан. То је и наш сан који ми, због Нолетових сталних понављања успеха, осећамо, видимо и водимо као стварност. Као наш сан, Ђоковић нам импонује и тако ми заправо импонујемо сами себи. То је оно што је француски научник и филозоф Блез Паскал утврдио још у средњем веку. "Ако би неки занатлија, сваке ноћи, свих дванаест сати сањао да је краљ, он би био исто толико срећан као да је стварно краљ".

А управо зато што је тај тениски филигран епохе наш сан, ми нисмо свесни колико се разликујемо од њега. Толико је Он изван и изнад нас да уствари уопште нисмо ни слични. Јер Ноле је кристално чисти, блистави планински извор који се прелива а ми смо стари и дубоки бунар са устајалом водом. Новак се, за разлику од нас, не плаши да прекорачи границе својих унутрашњих зидова. Он крстари светом и своје умеће, своју снагу такорећи свакодневно проверава и искушава у сударима са себи равнима а понекад и са бољима од себе. А ми, његови земљаци, зачаурили смо се у своје одбрамбене бедеме (без Косова које не дамо до судњег дана) и не допуштамо да ишта ново, нама непознато, поремети наше јалове егзистенције.

Та велика, свакодневна борба са тениским громадама света, претвара Новака Ђоковића у храброг и мудрог баш као што се, сапети свакодневним потешкоћама и непријатностима у "нашој чаури", ми претварамо у слабе, ситничаве и плитке људе.

Ђоковић је саткан од дара и знања, од памети и лепоте, али је близак људима, друштву и друштвеним проблемима. Јер није ствар у томе да будеш краљ, ако мислиш да су твоје мисли и твоја осећања битнији од мисли и осећања других људи. 

Када је пре скоро месец дана војни хеликоптер пао, председник владе је из чиста мира поручио да неће дати министре Гашића и Лончара. У то време нико ову двојицу није ни критиковао, па је било нејасно ни ко му их тражи ни зашто их не да. Но, пре неки дан је Више јавно тужилаштво на основу извештаја Комисије за основно испитивање удеса недвосмислено окривило пилотe за пад хеликоптера и трагичан губитак живота седморо људи, а штампа је то пренела на насловним страницама. Затим је већ сутрадан председник владе казао да пилоти нису криви, већ да су хероји. Тиме је политичко-медијска манипулација доведена до врхунца.

Очевидно Александар Вучић себе сматра врховним судијом који је себи приграбио право да пресуђује и пре и после извештаја који је написала за то задужена комисија. Тако лична воља или самовоља председника владе поткопава рад и углед институција. Зашто, наиме, оне постоје, ако им се са највишег места унапред каже ко не сме да буде оглашен одговорним, док после објављеног извештаја председник владе јавно саопшти да онога на којега је у извештају сваљена одговорност он сматра херојем?

Но, не ради се овде само о поткопавању институција и последичном урушавању сваке предвидљивости и сигурности у земљи, што само по себи доноси катастрофалне друштвене последице, већ се ради и о ужасном лицемерју, застрашујућем неморалу и потпуној политичкој неодговорности носилаца највиших јавних функција. Наиме, у извештају Комисије јасно стоји да је пилот летео према ВМА, али да је из контроле лета, противно његовој више пута недвосмислено израженој вољи, преусмерен на Аеродром „Никола Тесла”.

Без одговора надлежних остаје једанаест реторских питања.

Када је о модерној српској поезији реч, на самом почетку стоји антологијска песма “Српски анђео” Алексе Шантића, или нека од песама Јована Дучића, које опевају “Хришћанско пролеће”

Христос је говорио да ће васкрснути трећег дана после смрти. О томе, уосталом, сведоче његови јеванђелисти и црква, која већ више од две хиљаде година прославља овај, за хришћане највећи догађај. Док је проповедао многобошцима о Христовом васкрсењу, апостол Павле је наилазио на неповерење, па и исмевање. И у савременом добу много је неверника и оних који су Христово васкрсење сматрали за апсурд. 

“Васкрсење није неки догађај који би се десио без узрока, или по сили човекове снаге и моћи. Узрок васкрсењу је сила Божија, а не људска”, пише др Лазар Милин. Такав приступ својствен је житијима и беседама којe припадају срској црквеној књижевности.

У “Карејском типику” из 1199. године, који је сачинио Свети Сава, за испосницу коју је себи наменио у Кареји, у административном средиштву Свете Горе, регулише се, поред осталог, и празновање “Васкрсења Христовог”, канон васкрсни, итд. А тако је и у житијима од 13. до 18. века (од Теодосија Хиландарца до Гаврила Стефановића Венцловића).

Доситеј Обрадовић је рано потпао под утицаје светачких житија. Али се разочарао у калуђерски живот, напустио је манастир, раскинуо са црквенословенском традицијом и тако започео ново, грађанско доба наше књижевности (Јован Деретић). Доситејево “Писмо Харалампију”, написано на Васкрс, 1783. године, сведок је једног времена и духовног расположења. Потом протиче век и по бурне српске историје, духовности и књижевности. После Доситеја стварали су писци попут Јована Мушкатировића и Емануила Јанковића, који су настојали да се што више приближе народном стваралаштву и језику. Почетком 19. века јављају се Атанасије Стојковић, Павле Соларић, Милован Видаковић, Сава Мркаљ и Лука Милованов, али у њиховом делу нисмо пронашли одговарајуће примере са темом Васкрса.