Прилози

У земљи у којој и функционери купују дипломе и преписују туђе докторате, три клинца су због лоших оцена украла дневник. Скроз ретро. Могли су да опљачкају банку и купе диплому

Е, сад је стварно превише. У земљи у којој се свако мало прича о томе да су чак и највиши, и бивши а богами и актуелни државни функционери купили факултетску диплому или преписали туђи докторат, три ученика седмог разреда основне школе, маскирани фантомкама и наоружани, додуше пластичним пиштољем, упали су у школу и попут правих десперадоса украли – дневник. Чуј, један од њих није био задовољан оценама!? 

Има у том случају доста елемената општег лудила у коме се већ годинама налази српско друштво. Чак и да десперадосе-почетнике нико никада није открио, зар вам се не чини да је само за припрему те пљачке требало више времена него да се загреје столица, научи градиво и поправе оцене? Ако је већ ученику са таквим педигреом уопште и стало до успеха у школи.

Добро, сигурно је и много оних који мисле да су ови криминалци-приправници баш ретро. Да су њих питали, сигурно би им саветовали да не чине такву глупост. Па, боже мој, има толико елегантнијих и бољих решења. Ако ништа друго могли су, на пример, да опљачкају киоск, као што су то својевремено већ радили и неки бивши министри полиције. 

Или, још боље, да оробе банку. Онда су са тим новцем у неким школама могли да „купе“ не само боље оцене за седми разред, већ диплому за целу основну школу, а можда би им остало и да касније, када за то дође време, купе дипломе и за средњу школу и факултет. После тих операција би се за тако „успешне“ нашло и неко место у јавном сектору. Тим пре што је пљачка државне имовине одавно постала омиљена спортска дисциплина. Део фолклора. За неке друге, ова необична пљачка је доказ да још није све отишло дођавола. То је, из неког ишчашеног угла, чак и позитиван сигнал да у овој земљи неко још увек живи у илузији да му будућност зависи од школских оцена. Па како год да су „зарађене“. Није ли то можда знак да још неко мисли да као понављач неће никада моћи да добије шансу да води државу или бар неко јавно предузеће?

Избеглице из Хрватске и Босне и Херцеговине, које живе на територији града Београда, а заинтересовани су за програме стамбених решења треба да се пријаве до 26. јуна Секретаријат за социјалну заштиту Београда и Комесаријату за избеглие и миграције. То се однои на пријаве за доделу 350 пакета грађевинског материјала у максималном износу до 9.000 евра у динарској противвредности пакета по породичном домаћинству, за закуп 235 стамбених јединица са могућношћу куповине према условима Закона о избеглицама, као и за доделу 80 монтажних кућа ако поседују плац са дозволом за градњу, наводи се у саопштењу. Та стамбена решења додељују се у оквиру трећег потпројекта Регионалног стамбеног програма Републике Србије (РСП), чије је спровођење почело 2013. године. 

Трећи потпројекат РСП, вредан 13.642.918 евра, предвиђа и доделу 50 сеоских домаћинстава на територији града Београда. Помоћ је бесповратна и одобрава се за решавање стамбених потреба избеглица кроз куповину сеоске куће са окућницом у маскималном износу до 9.500 евра у динарској противвредности и доделу пакета помоћи (грађевински материјал и опрема у циљу побољшања услова живота) у максималном износу до 1.500 евра у динарској противвредности по породичном домаћинству. 

Корисник помоћи може додатно да учествује сопственим средствима у реализацији помоћи за решавање стамбених потреба у износу до 50 одсто од износа намењеног за куповину сеоске куће са окућницом. Потенцијални корисници су обавештени да ће јавни позив за доделу сеоских кућа бити објављен 25. јуна 2015. године, тако да у том периоду треба да пронађу сеоско домаћинство за чију куповину су заинтересовани. Када је реч о помоћи у виду пакета грађевинског материјала додељује се за завршетак започете градње или адаптацију неусловних стамбених објеката. 

Министарство спољних послова Руске Федерације поводом обележавања 70. годишњице победе над фашизмом израдило је опсежан документ назван "Неонацизам – опасна претња људским правима, демократији и владавини права", у којем је, у оквиру анализе европских земаља, обухваћена и Хрватска, која је прозвана због нетоларанције према Србима.

Руси између осталог наводе да је "агресивни национализам, етничка и верска нетолеранција усмерена првенствено против највеће мањинске групе, Срба, чији се број од 1991. смањио за две трећине", пише Слободна Далмација.

Позивајући се на податке активиста за људска права, тврде да је у последњих 19 година око 30.000 Срба у Хрватској прешло у другу веру, односно прихватило католичанство, преноси Танјуг.

"Стручњаци кажу да је главни разлог за то жеља родитеља да спрече малтретирање деце у школи због њиховог етничког или верског порекла", наводи се у документу.

Руски аналитичари истичу и да се Срби у Хрватској суочавају са озбиљним административним и другим препрекама у проналаску посла и повратку имовинских права.

Набрајају се такође појединачни случајеви ксенофобног вандализма на православним гробљима, скидање ћириличних плоча, уништавање спомен-плоча за жртве усташког логора Јадовно на Пагу као и скрнављење јеврејског гробља из XVI века у Сплиту. У овом документу су Славонија, северна Далмација и западни Срем лоцирани као подручја у којима је посебно јак хрватски национализам.

Наводи се и да је бивши председник државе Иво Јосиповић упозорио на узнемирујуће трендове јачања неофашизма и неонацизма у Хрватској, пред којима не би требало затварати очи.

Легендарни пилот Стеван Попов (1947) јуче око 18 часова извршио је самоубиство у Новом Саду. Није познато због чега је прекинуо свој живот пуцњем из пиштоља.

Стеван је иза себе оставио четворо деце; Стеву, Иву и Весну из првог и Јелену из другог брака.

Сахрана чувеног новосадског пилота је у суботу на Градском гробљу.

О Стевану Попову

Стева Попов 23 године био је пилот ЈАТ-а, а једно време носио је и титулу резервног официра ЈНА. Најплеменитији подвиг учинио је са посадом боинга 707, 17. априла 1992. када је начинио први лет на линији Београд - Сарајево, које је горело пред оружаним дејствима, и када је успео током месец дана свакодневних летова да извуче из сарајевског пакла око 40.000 унесрећених људи свих националности.

Поново се о њему говорило јуна исте године када је из Стокхолма вратио фудбалску селекцију Југославије са Европског првенства на којем им је било забрањено да играју. Авиону није давана дозвола за полетање, нити за снабдевање горивом. Захваљујући храбрости и одлучности Стеве Попова "плави" су, после свих перипетија, безбедно стигли у Београд.

Попов, иначе отац дугогодишњег капитена рукометаша Војводине Стеве Попова, свој последњи интервју дао је порталу 021.рс. Тада је говорио о својој дугогодишњој борби за будућност Аероклуба Нови Сад и ченејској аеродрома. Већ су се назирали финални пројекти реконструкције аеродрома, али је ова изненадна несрећа све зауставила. Интервју са њим можете прочитати ОВДЕ.  

021

Већ на петој години многи студенти медицине почињу озбиљно да уче немачки или неки од скандинавских језика

Већ годину дана студент пете године Медицинског факултета у Београду, двадесетчетворогодишњи Д. Ж. из Краљева учи норвешки језик. Кад положи још пет испита са пете године и заврши шесту годину, одлучан је да посао тражи у Норвешкој. Само у његовој групи још троје студената учи немачки, мада је популаран и шведски.

– На петој години студија сви смо већ довољно порасли да схватимо шта нас чека у Србији после свих ових година тешког студирања. Чека ме неколико година волонтирања, можда ћу добити неку волонтерску специјализацију, а ко зна да ли ћу икада добити стални посао. Зато сам одлучио да на време почнем да учим норвешки – каже за „Политику” овај младић.

На „блок час” норвешког, у трајању од два и по сата, одлази једном недељно, уз попуст. Плаћа месечно 100 евра. Каже да би га од ове идеје одвратиле четири ствари; посао који би добио у року од годину дана у родном граду или Београду, бољи услови рада у здравству, већа плата, али здравствено просвећенији пацијенти.

Да добије посао лекара у немачкој клиници у близини Дизелдорфа, Александри Ж.(36) било је потребно око две године. Радила је у малом дому здравља у централној Србији, на одређено време, некад са 10, некад са 20 одсто радног времена. Успела је да добије коначно пуно радно време, али не и уговор о запослењу на неодређено време, при чему је била дежурна за сваку Нову годину и за сваки празник. Имала је и највећи број дежурстава. Коначно су јој рекли и праву истину: да нема шансе да добије посао за стално.

Статус Срба у Албанији далеко је од задовољавајућег, а проблеми са којима се суочавају су многобројни - од одсуства закона о националним мањинама, до битке за очување идентитета, изворних имена и српског језика.

Према попису становништва из 2011. године, Срба у Албанији званично има само 155, јер су мањине бојкотовале попис, а процењује се да Срба у тој земљи има више од 30.000, у области Скадра и Фијера.

До 1934. године у Скадру и околини било је више од 20 школа на српском језику, а данас, према медијским извештајима, само течај српског језика који је, за осам година, прошло око 700 деце.

Срби у Албанији још чекају закон о националним мањинама, док их је више од 100.000 "нестало" из матичних књига у Тирани, тако што су називани другим именима и преизменима.

Српски званичници су раније упозоравали на њихов тежак положај, односно на чињеницу да немају признат статус националне мањите, нити право на институционално образовање и информисање на матерњем језику.

Члан Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону, посланик Српског покрета обнове Александар Чотрић предочио је раније да су Срби у Албанији најугроженија етничка група у Европи и указао да би требало дорадити члан Устава о бризи за сународнике ван Србије. Он је изјавио да је Албанија можда једина европска држава која нема закон о националним мањинама те да због тога Срби и остали мањински народи у тој држави нису признати као национална мањина.

Политика Србије према Косову и Метохији не постоји. На делу су само рефлекси давно прошлог, инерција коју налажу обавеза и непријатност што је осећамо према српском народу у покрајини. Постоји политика власти. Она зависи од личних и страначких интереса првих људи државе. Њоме не управљају демократски изабрани народни представници, државне установе, од њих ангажовани стручњаци или, никако, грађани на референдуму. Суштином наше политике према Косову и Метохији данас се баве маркетиншки стручњаци. Власти се више не занимају за могући успех њихове политике, већ за утисак који ће она, спровођена или само најављена, оставити на бираче.

Николићева платформа врхунац је тог лицемерја и политикантства. Тајанство је најважнија њена карактеристика. Верује ли неко да Томислав Николић који је изабран као кандидат странке, чији је син први човек страначке организације, треба да комуницира саопштењима и поштом са премијером који му је годинама био заменик? Зашто је у Србији данас главна вест како ће премијер реаговати на платформу о Косову и Метохији коју му је послао председник? Пред медије је изашла председникова саветница за односе са јавношћу, иако се обраћала управо у вези са овим важним документом, она је признала да ни сама није упозната са његовим садржајем!

Обавештенији од госпође Пак-Станковић пренели су медијима неке појединости из садржаја платформе. Излази да председник предлаже да се односи Београда и српских општина у будућности не мењају, а да однос заједнице српских општина према Приштини буде сличан ономе који је САП Косово имало према СР Србији словом Устава из 1974. године. Треба ли председника Николића подсетити да је Србија пре две године одлуком управо тадашње владе и са његовом сагласношћу потписала Бриселски споразум. Њиме је, колико је јавност обавештена, Србија суштински прихватила интеграцију севера Косова у такозвану Репубљик Косова у складу са словом устава ове међународно непризнате државе. Сва права која је новонастала ЗСО добила (до данас само формално) тако су изведена из устава друге албанске државе и ослоњена на европске стандарде о регионалној самоуправи.

Питању злочина у Сребреници мора се приступити тако што ће се поштовати жртве, али оно што је тренутно на сцени јесте политичка злоупотреба тог страдања, поручено је после састанка Милорада Додика, председника РС, и Младена Иванића, члана Председништва БиХ из РС. Додик каже да се превише политизују догађаји у Сребреници и подсећа да је недавно посетио Поточаре и одао пошту страдалима. „Политизација затвара могућност да се присуством обележавању догађаја у Сребреници ода почаст жртвама, укаже на неоправданост и непотребност тако нечега и осуди злочин, као што смо то и чинили, и подржи став да сви они који су починили злочин одговарају”, каже Додик.

Председник РС наглашава да су релевантни политички фактори у Српској сагласни да резолуција о Сребреници не може бити на дневном реду Парламентарне скупштине БиХ. Додик наводи да резолуција потпредседника РС Рамиза Салкића о осуди геноцида, која је упућена у Народну скупштину РС, нема упориште у Уставу РС, јер ту врсту докумената може предложити искључиво кабинет председника, што се, како каже, неће да се деси. Том резолуцијом се, додаје он, усложњавају односи и нема елемената који би довели до додатног разумевања и помирења. „Обележавање страдања треба да буде у миру и достојанству, јер тако треба да буде одата почаст жртвама. На подручју ове општине почињен је масован злочин. Одговорност за то није колективна. Геноцид као термин мотивисан је од бошњачких политичких структура као основа за даљу разградњу Српске, што нећемо дозволити”, категоричан је Додик. Он је поновио да неће присуствовати обележавању догађаја у Сребреници. Младен Иванић каже да је Сребреница догађај у ком мора да се јасно одвоји поштовање према жртвама у односу на политичку злоупотребу. 

Да афоризми нису звездана прашина родне груде, не би судбина небеског народа зависила од распореда звездица на еполетама - генерална проба је пред премијером.

Генерални чин-чин је здравица зла и горег. Да нисмо делили с вама зло и добро, не би се зло добро запатило. Ратни вихор вам је покварио раздељак и померио га слева надесно. Да Срби нису ратна нација, не би умирали на рате. Дража је истина о вама. 

Да није накнаде за одвојен живот, не би бирачко тело сазнало колико је намагарчено. 

Исправљена историјска неправда је - права неправда. За овако величанствен пораз вредело је жртвовати све победе. Пораз нам је отворио очи. Нисмо могли никако да их затворимо. Пошто је затворска јединица основна ћелија друштва затвореног у се. За све је олимпијска норма два метра увис, само за Србе – у дубину. Државна тајна – дубина два, војна – на свим нивоима. Дубина нашег пропадања мери се одозго на горе. Није проблем у лупингу, већ у лупи. Са нагомиланих проблема не види се дно. 

Политика не бира средства да дође до циља, него циљ да дође до средстава. Откад је чаробна фрула на врби свирала, врбов клин је ин. Спин је клон - данајски поклон. У држави које нема све је апсолутно релативно. Ко нас једном изда, већи је патриота од нас. Непријатељ је поштенији од нас. Није нас издао. Изневерили смо себе, не и њега. 

Кад се непристојна понуда удоми, и уд се овајди. Рт добре Наде је Венерин брег. 

Стога нема крвног суда без уда. Лудак за луду, луда за муда, повуци, потегни – ишчупаше уд. Ако наш суд није ни за уд, јесте ваш. Виши. Сезаме, затвори се! Тероризам је пред вратима! Није проблем што је испред, већ шта је иза њега и њих. 

НИН

Са овом владом требаће нам сто година озбиљног рада, труда, муке и много среће да бисмо се вратили тамо где смо некад били, рекао је у разговору за НИН наш познати илустратор Душан Петричић. Он је истакао да је у Србији све заустављено, стојимо пред високим зидом, а већини је лакше да се прави да га не види. Осећам велику кривицу и грижу савести у име моје генерације што смо дозволили да стигнемо довде. Ми смо били најпозванији да се грозничаво, ноктима, држимо друма и достигнутог нивоа, казао је Петричић. 

На питање каква је то памет потребна да се не досетиш да те неко много понижава, ако ти на питање ко је послао хелихоптер по мраку, уместо одговора баца клетву да не волиш бебе, Петричић, каже да се не ради о памети, него о просвећености.

Мислим да је то питање неке масовне психозе. Немам паметније објашњење од тога. Психоза у којој један велики део сувислог света пристаје на то да више верује неком манипулатору који стане пред микрофон и очигледно га лаже и замајава, него сопственим очима и сопственом осећају, оценио је Петричић и додао да се чуди како је могуће да се на општем, друштвеном плану трпи оно што не би никада на приватном. 

Коменгтаришићи мишљења да је карикатура последња незабрањена зона за исказивање критичког, слободног и неплаћеног мишљења, Петричић је истакао да у свести оних који одлучују о цензури или нецензури још постоји осећај да хумор, карикатура и сатира имају улогу дворске будале. Ако неко напише нешто озбиљно, то је већ опасно, али дворске будале никада нису дизале револуције, казао је Петричић.

ФоНет

Прочитајте цео текст ОВДЕ