Остваривање дечачких снова Новака Ђоковића у пуном је јеку. Израстао је у човека од раскоши, у савршенство тела и ума. Ређа победу за победом, пехар за пехаром. Заставе Србије поносно се вијоре на трибинама тениских арена широм света.

Јер то није само Новаков сан. То је и наш сан који ми, због Нолетових сталних понављања успеха, осећамо, видимо и водимо као стварност. Као наш сан, Ђоковић нам импонује и тако ми заправо импонујемо сами себи. То је оно што је француски научник и филозоф Блез Паскал утврдио још у средњем веку. "Ако би неки занатлија, сваке ноћи, свих дванаест сати сањао да је краљ, он би био исто толико срећан као да је стварно краљ".

А управо зато што је тај тениски филигран епохе наш сан, ми нисмо свесни колико се разликујемо од њега. Толико је Он изван и изнад нас да уствари уопште нисмо ни слични. Јер Ноле је кристално чисти, блистави планински извор који се прелива а ми смо стари и дубоки бунар са устајалом водом. Новак се, за разлику од нас, не плаши да прекорачи границе својих унутрашњих зидова. Он крстари светом и своје умеће, своју снагу такорећи свакодневно проверава и искушава у сударима са себи равнима а понекад и са бољима од себе. А ми, његови земљаци, зачаурили смо се у своје одбрамбене бедеме (без Косова које не дамо до судњег дана) и не допуштамо да ишта ново, нама непознато, поремети наше јалове егзистенције.

Та велика, свакодневна борба са тениским громадама света, претвара Новака Ђоковића у храброг и мудрог баш као што се, сапети свакодневним потешкоћама и непријатностима у "нашој чаури", ми претварамо у слабе, ситничаве и плитке људе.

Ђоковић је саткан од дара и знања, од памети и лепоте, али је близак људима, друштву и друштвеним проблемима. Јер није ствар у томе да будеш краљ, ако мислиш да су твоје мисли и твоја осећања битнији од мисли и осећања других људи.