Јуче и данас

На гробове српских хероја на путу голготе

Пре опоравка на Крфу и пробоја Солунског фронта, пре славне победе у Првом светском рату, српска војска и народ који је са њом кренуо у егзодус, прошли су голготу повлачећи се, преко Албаније, ка Грчкој. Њих 217.000 је погинуло или умрло од зиме, глади и болести. Њихови гробови у Албанији више не постоје и само два споменика, подсећају на хероје државе која 1915. године није пристала на капитулацију.

Прота Лазар Матијевић је 1926. тадашњем министру вера, поднео извештај о гробовима српских страдалника у Албанији, уз предлог да се хитно заштите, јер, "гробља се ору, а кости наших јунака разноси море".

Тада је и настала идеја да се подигну три меморијала и заједничке костурнице у Скадру, Елбасану и Тирани, али то никада није учињено.

Процењује се да је у Скадру и околини умрло око 10.000 српских војника и цивила. Данас једини знани споменик у овом граду је на градском католичком гробљу. Ту су кости 518 војника, међу којима и 156 српских. Спомен обележје је подигло и о њему води бригу аустријско удружење "Црни крст".

И то је једини помен Србима који су прешавши Проклетије, умирали у Скадру, молећи за корицу хлеба. Нема више гробова ни у околини, где су српска и црногорска војска гинуле за ослобођење од Османлија, 1912. На Бардањолу тек двадесетак још видљивих хумки, али, иза ограде приватног поседа.

У манастиру Горњак, у долини реке Млаве, између Петровца на Млави и Жагубице, збио се, кажу, историјски догађај. Део моштију Светог кнеза Лазара, пре неколико дана, донет је овде где ће бити трајно чуване. Свуда се могло чути да се кнез тако вратио у своју прву задужбину, да је штити и чува, јер је управо он и подигао ову светињу између 1378. и 1381. године издајући оснивачку повељу коју је тада потврдио патријарх Спиридон.

„Надамо се, верујемо и молимо се Богу да ће Свети кнез својим присуством да надахне и подржи ново братство манастира и да ће одавде благосиљати све поклонике, вернике, да ће нам дати снаге да обнову, која је историјски догађај, приведемо крају. Манастир је више пута кроз векове рушен, али се увек дизао из пепела, обнављан је и овде молитва никада није престајала”, поручио је игуман манастира Горњак протосинђел Петар, изабрани епископ топлички.

У крсном ходу је мошти, праћене појањем тропара, а, у Горњак донео архимандрит Димитрије, игуман манастира Тумане. Део моштију које ће трајно остати у Лазаревој задужбини подно Хомоља, унет је у древни манастирски храм Светог Ваведења где је служена литургија. Овај догађај одвијао се под благословом епископа пожаревачко-браничевске епархије др Игнатија, у присуству многобројног свештенства и верника. Пренос моштију претходио је освећењу манастира Горњак од патријарха Порфирија, које је планирано на храмовни празник Ваведење Пресвете Богородице, 4. децембра.

Реформатор српског језика и правописа Вук Стефановић Караџић, једна од најзнаменитијих личности српске културе, творац новог правописа и књижевног језика, рођен је на данашњи дан 1787. године.

Основну писменост учио је у селу код рођака трговца, затим у школи у Лозници и манастиру Троноша. У Првом српском устанку био је писар војводе Ћурчије, затим учитељ у Београду и цариник на Дунаву код Кладова.

После пропасти устанка 1813. године и одласка у Беч, почео је да сакупља народне песме и умотворине и рад на српском језику и правопису. Убрзо је издао прву збирку народних песама и "Писменицу" /граматику/, а 1818. "Речник".

Писао је и историјска сведочанства, бавио се етнографијом, организовао истраживања у свим каснијим југословенским земљама и водио огромну преписку.

Борио се против самовлашћа кнеза Милоша Обреновића и јаког фронта противника реформе језика. Уређивао је алманах "Даницу" и настојао да Европу упозна са српским народним благом и прошлошћу.

Гигантским радом /његово дело је сабрано у 39 томова/, Вук Караџић стекао је многе присталице, али и огорчене противнике. Пријатеље је нашао у најистакнутијим умовима Европе, учинио је да српске народне песме, култура и историја постану познате широм Европе, а угледни универзитет у Јени га је прогласио почасним доктором.

Његове реформаторске идеје однеле су одлучујућу превагу 1847. године, када су изашле "Песме" Бранка Радичевића, доказ да "Вуковим језиком" могу да се пишу и уметничка дела, а Ђура Даничић је делом "Рат за српски језик и правопис" доказао да су оправдане Вукове језичке поставке.

Ма колико деловало бесмислено бранити властито писмо од властитог народа, у Србији готово да и није чудно што се све чешће организују предавања и скупови чија је главна тема одбрана ћирилице. Док су неки оптимисти и верују да ће се Србија освестити, други  проричу судбину која је задесила Румунију. Укидањем ћирилице, она је доживела проблем комуникације са властитом културном баштином, која је готово сва била на ћирилици до тренутка њеног укидања. Знајући да би губитак ћирилице значио и губитак нашег националног идентитета, србисти и љубитељи ћирилице настоје да спрече најгори исход овог рата.

Српски културни центар „Ћирилица” је, вођен мисијом очувања ћириличног писма, током Сајма књига организовао „Један сат о ћирилици”, током којег су говорили проф. др Милош Ковачевић и проф. др Александар Милановић, истакнути србисти.

Професор Ковачевић је том приликом рекао између осталог да је борба за ћирилицу нека врста апсурдне борбе.

- Прогон ћирилице је у прошлости значио прогон српског језика. Она је нека врста упоришне тачке унутар језичког и националног идентитета. Ми данас мислимо да је ћирилица све мање идентитетски критеријум српскога народа - истакао је професор Ковачевић. Такође, он је додао да су анкете показале да деца имају индиферентан однос према учењу српског језика.

Шведска академија доделила је 26. октобра 1961. године Нобелову награду за књижевност српском писцу Иви Андрићу.

Било је то високо признање писцу који је романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Проклета авлија" и низом других дела приказао свету до тада мање познате људе и судбине са балканског подручја.

Нобелов комитет образложио је награду "епском снагом којом је Андрић обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље".

На раскошној стокхолмској сцени, испред дипломатских представника шведске владе, Андрићу је 10. децембра 1961. године уручена Нобелова награда за књижевност.

Андрић се беседом "О причи и причању" захвалио за признање.

Истовремено, у беседи у име Нобеловог комитета наведено је:

"Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, ни пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Андрић отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена".

Награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде Андрић је поклонио за развој библиотекарства у БиХ.

Иво Андрић је први, и за сада једини, добитник Нобелове награде за књижевност на овим просторима.

СРНА

У лето 1944. Други светски рат на европском тлу је улазио у завршну фазу. Искрцавање савезника у Нормандији, њихово наступање ка немачким границама на западу и силовита совјетска офанзива на истоку поново су поставили Балкан у жижу савезничког интересовања. Убрзано совјетско надирање ка источним границама Југославије говорило је да ће се финале грађанског рата између комунистичких и ројалистичких снага одиграти у Србији и да ће на њеном тлу, на којем је и запаљена устаничка ватра 1941, доћи до расплета југословенске, а превасходно српске ратне драме.

После слома устанка 1941. и распаљивања крвавог грађанског рата, Србија се поново налазила пред одлучујућим догађајима. Тајни одлазак Јосипа Броза Тита септембра 1944. с острва Вис у Москву, где је договорено совјетско учешће у ослобођењу Југославије, имао је судбоносан значај не само за исход антифашистичке борбе, већ и за превагу комунистичких снага у Србији, која је сматрана бастионом српске ројалистичке традиције. Обезбедивши војно присуство свог моћног идеолошког савезника, партизанско вођство је дошло у прилику да реализује договор постигнут јуна 1944. на Вису између Јосипа Броза Тита и председника краљевске владе у Лондону Ивана Шубашића, којим је партизанском покрету признат пун политички и војни легитимитет.

Претходно је Врховни штаб НОВЈ, увиђајући стратегијски значај Србије за своју победу у антифашистичком и грађанском рату, одлучио да главнину својих снага са суседних оперативних подручја, превасходно Црне Горе и источне Босне, преусмери на тај простор. 

У Араду је одржана комеморативна свечаност српским страдалницима у Првом светском рату. Аустроугарска монархија је у злогласној тврђави заточила и стогодишње старце и бебе.

Више од двадесет хиљада српских интернираца прошло је кроз страхоте концентрационог логора у арадској тврђави за време Првог светског рата.

Славољув Стојадиновић из "Удружења потомака ратника 1912 - 1918" из Пожаревца каже да је открио после 92 године да је његов чукундеда остао ту са снајама.

Сваке године, комеморацији посвећеној српским страдалницима, поред државне делегације Србије, присуствују и представници Румуније уз војне почасти.

Државни секретар Министарства за рад, борачка и социјална питања Миодраг Капор наводи да су аустроугарске власти интернирале у тврђаву хиљаде Срба из Босне и Херцеговине, Крајине, Славоније, Бачке, Срема, Баната, али и са територије окупиране Србије.

Заменик градоначелника Арада Илиа Кеша каже да је ту страдало 4.317 људи.

"Један од најтужнијих тренутака у историји српског народа, према којем исказујемо саосећање и блискост", истиче Кеша.

Бројке су далеко веће, многи почивају у реци Мориш, део на арадском гробљу. Монархија је подигла споменик чуварима и мучитељима који су умрли од шпанске грознице, да и после смрти чувају српске страдалнике који почивају поред твђаве.

Tраже њихове посмртне остатке

Породице 69 убијених госпићких Срба ни 31 годину од злочина не знају где су гробнице жртава, а посебно их узнемирава чињеница да се ништа не предузима да се пронађу њихови посмртни остаци, саопштено је из Документационо-информационог центра "Веритас".

Подсетивши да је у Госпићу и околини у јесен 1991. године ликвидирано 125 особа српске националности, међу којима и 39 жена, из "Веритаса" напомињу да је скоро половина убијена у периоду од 16. до 18. октобра.

Наводећи да су углавном убијани виђенији Срби, који су били лојални тадашњем новоуспостављеном хрватском режиму, у "Веритасу" истичу да је са ликвидацијама српских цивила у Госпићу био упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе.

Међутим, нико није предузео ништа, док припадници ЈНА крајем децембра 1991. године нису пронашли 24 угљенисана тела у зони раздвајања, о чему су известили и светски медији и хуманитарне организације, па је тадашњи председник Хрватаке Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.

У "Веритасу" подјећају да је, упркос притиску међународне заједнице, случај брзо стављен "ад акта" и њиме се нико није бавио све док Хашки трибунал убрзо по оснивању није отворио истрагу и одлучио да предмет уступи хрватском правосуђу.

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци у марту 2001. године подигло је оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 особа.

Његова светост патријарх српски Порфирије захвалио свима који су заслужни за обнову храма Светог Николаја Чудотворца у Вуковару, где ће, како је рекао, народ долазити да се учи речи Христовој и његовим заповестима које се све могу сажети у заповест о љубави.

Српски патријарх поручио је у Саборном храму у Вуковару, после доксологије служене њему у част, да је испуњен неизмерном радошћу да дође у обновљени храм посвећен Светом Николају Чудотворцу, који ће сутра бити освештан.

Патријарх је указао да се Свети Николај Чудотворац слави и на истоку и на западу да му се моле и православни хришћани на истоку и римокатолици и хришћани на западу.

- Сигуран сам да то није случајно да наши преци посвете овај храм баш њему, или боље рећи да је баш сам Свети Николај одлучио да њему овде буде подигнут храм јер он спаја људе, спаја Исток и Запад у духовном смислу, али и север и југ - додао је патријарх Порфирије. Српски патријарх Порфирије је указао да се ту не само укрштају многе различитости већ вековима живе многе различитости. Према патријарховим речима, Свети Николај је у Вуковару добио храм да буде покровитељ, симбол, подстицај и гаранција да је једини и најбољи могући пут живота онога који верује у Христа.
- На овим просторима, не само у Вуковару, него и много шире са свих могућих страна граница живе људи који имају неупоредиво више сличног него што су разлике међу њима, а најсличније, оно што приближава је хришћанска вера, Јеванђеље Христово које у својој сржи носи не само речи Христове него и самог Христа, који позива све људе да сви једно буду - додао је патријарх. 

Великан српске науке - доктор Михајло Идворски Пупин рођен је на данашњи дан 1854. године. Вишеструко је задужио свет својим открићима, обезбедио револуцију у телефонији, а својим студентима је говорио: „Верујте само ономе што видите”.

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. у селу Идвор. Отац Константин (Коста) и мајка Олимпијада, земљорадници, имали су десеторо деце, пет синова и пет кћери.

Мајка му је за себе говорила да се осећа слепа код здравих очију, будући да није знала ни да чита ни да пише и да се сама не би усудила да пође ван граница села. Један од њених савета остао је у сећању малог Михајла:

„Дете моје, ако желиш да пођеш у свет о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију - очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе”.

После основне и средње школе, одлази на вишу школу у Панчево. Заинтригирани очигледном генијалношћу свога ђака, професори Више школе одлучују да Михајла, уз претходну сагласност родитеља пошаљу на даље школовање у Праг. Мајка је одувек храбрила свога сина у освајању знања и овога пута је била за такву одлуку.

Буран и необуздан Пупинов дух није се огледао само у научно-истраживачком раду којим се бавио до краја свог живота, већ и у активном националном ангажовању док је боравио у Панчеву, где је започео је дружење са бунтовном српском омладином која је протествовала против царевине.