Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Једини преживели син Вука Караџића требало је да осветла очев образ и настави његовим путем, али је одабрао свет скандала и порока.

Вук Стефановић Караџић оставио је неизбрисив траг у српској историји као српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Међутим, реформатор нашег језика у приватном животу суочавао се са бројним скандалима. Са супругом Аном Краус имао је 11-оро деце, а преживело је само двоје - Мина и Димитирје. Полагао је наде у сина, мислећи да ће имати сјајну будућност и имресивну каријеру, али Вуков наследник је кренуо станпутицом.

Рођен је у Бечу 1836. године и то на истог дана 12. јула као и његова сестра Мина, која је дошла на свет 1828. Димитрија је од малих ногу красила интелигенција и марљивост, па су многи мислили и да ће превазићи свог оца. Али, испоставило се да ће цео живот живети у његовој сенци.

Ипак, српски просветитељ био је познат као посвећен и брижан отац, пун љубави за своју децу. Зато је одувек гледао да им омогући школовања у најбољим образовним институцијама. Тако, Димитрије је школовање наставио на најбољим војним академијама у Аустрији, Немачкој и Холандији, те је постао један од најсвестранијих и најобразованијих официра тог времена. Био је млад, интелигентан, школован и амбициозан, талентован за технику.

Иако је био окружен љубављу и пажњом, Димитрије је био и "мањкаве личности". Још током школовања, "дочепали"су га пороци, па је време проводио коцкајући се и опијајући. То га је "бацило" у велике дугове.

Био је кадет Инжењерске академије у Клостербруку (данашњи град Знојмо у Чешкој). Школовао се на војним академијама у Аустрији, Немачкој и Холандији. Био је стипендиста Министарства просвете Србије у периоду 1850-1855. Одлуком Владе Србије послат је у Берлин ради усавршавања у војним наукама, а затим 1857. одлази у Антверпен да би изучио грађење утврђења.

У јесен 1858. је дошао у Београд и добио чин капетана друге класе. Одао се коцки и пијанству и убрзо упао у дугове из којих га је отац извлачио. Добио је прекор и од кнеза Михаила Обреновића који је о свему томе званично обавестио Вука Караџића, и опоменуо га да успостави контролу над Димитријем.

Вук га је тада узео у заштиту и Димитрије се привремено смирио. Добијао је писма од своје сестре Мине, велики део књиге "Писма Мине Караџић Вукомановић" управо чине писма Димитрију.

Свађа са сестром

Мина и Димитрије су били јако повезани, посебно што су им претходна браћа сва умирала, па им је детињство било обележено трагедијама. У њему је видела део себе, па је све његове испаде и скандале оправдавала.

Међутим, после смрти чувеног просветитеља, њихов однос доживео је суноврат, а први сукоби су почели око расподеле очеве имовине. Наиме, Димитрије је желео да пренесе све што је отац писао у Београд и да их одштампа, иако је Вукова последња жеља била да рукописи остану у Мининим и мајчиним рукама и да оне лично тиме располажу.

Када се Мина побунила против таквог чина, Димитрије јој је припретио да је може лишити српске пензије. Однос брата и сестре се све више погоршавао, а Вуков наследник је почео да распоредаје имања, како би имао довољно новца за све своје пороке. Епилог таквог недопустивог понашања био је одузимање професура на Војној академији. Димитрије је морао да напусти отаџбину и оде у Русију.

Спекулације о ванбрачном сину

У Русији је живео готово на ивици егзистенције, проводећи дане између повремених послова и ниских страсти.

Како се Димитрије није женио сматрало се да је Мининим одласком потпуно угашена Вукова лоза. Међутим, према записима савременика Димитрије је у Русији имао ванбрачног сина. Његов праунук, а Вуков чукунунук био је руски песник и преводилац Николај Владимирович Стефанович (1912-1979).

- Николај Стефанович добро је познавао језике народа Југославије јер је његов отац (Владимир Митрофанович Стефанович) био Србин - забележио је Јефгениј Данилов у песниковој биографији. За живота није објављивао своје песме, али је постхумно у Русији објављено неколико књига његове поезије, последња „Поезија и песме“ на стогодишњицу песниковог рођења, 2012. године.

Николај Владимирович Стефанович умро је 14. априла 1979. године, у Москви.

Имање отишло на алкохол и коцку

Лагатор (на турском, означава "легло змија") је био посед од 70 јутара који је купио Вук Караџић 1857. године на лицитацији за 1000 дуката и један цванцик. То је добио на поклон од кнеза Милоша „да остане његовом потомству као завештање“. После Вукове смрти 1864. године, његов син Димитрије је објавио намеру да прода Лагатор, и позвао евентуалне купце да се јаве. Од тог новца је купио једну кућу у Београду, а све остало потрошио. Поново се одао алкохолу и коцки, па је једном пао са коња у пијаном стању и озбиљно се повредио.

Када је поново упао у дугове и веома срозао свој углед, одузета му је професура на Војној академији 1865. године и стављен је на располагање министру војске. Више није могао да се задржи у српској војсци и отишао је у Русију. У Петрограду је служио као официр, као добровољац је учествовао у српско-турским ратовима 1876-78. После тога се поново вратио у Русију, где је и умро од туберкулозе 21.новембра 1883. године. Ствари су му продате на лицитацији за износ од око 200 рубаља. О томе је његова сестра Мина у Бечу обавештена писмом, добила је новац али није познато где је сахрањен.

Да је умро у тешкој беди говори и чињеница да до данас није познато где се заиста налази његов гроб.

Медији