Канон је, кажу стари писци и језикословци, изворно штап којим се мери, и то не само дужина, већ и то колико је шта право или криво. А речи и дела Љубе Давидовића, идеје и принципи за које се он борио и залагао, мерило су наших кривина и кривица због којих смо још и данас жедни слободе и гладни правде.

Са формалне тачке гледишта, Демократска странка Љубе Давидовића била је странка центра. Ипак, када се узме у обзир њена политичка предисторија (Самостална радикална странка), када се идејни и вредносни принципи њеног деловања сагледају у стварном политичко-економском контексту, те када се узме у обзир даља политичка судбина тих идеја и појединаца који су их заступали, у тој се светлости Демократска странка очитује као странка изразите грађанске левице. И то како када је реч о чисто политичким питањима, тако, разуме се, и оним социјалним и националним.

Шта то заправо значи? Најпре, да је демократија основ и садржај политичког поретка, истовремено и циљ и средство. Циљ је као остварење начела једнакости свих грађана, а средство као скуп политичких пракси које томе циљу воде, али и из њега проистичу. Међутим, политичка једнакост нема смисла, нити је уопште могућа, уколико не подразумева остварење начела социјалне правде, односно социјално-економску еманципацију свих грађана. Највећа препрека која стоји на путу остварења начела социјалне правде је корупција. Љуба Давидовић је, за време свог краткотрајног другог мандата на челу владе 1924. године, био једини политичар у међуратном периоду који је радио на доношењу Закона против корупције.

Када је реч о националним питањима, Демократска странка Љубе Давидовића била је у своме искреном залагању за југословенство најдоследнија политичка снага у међуратном периоду. Међутим, основ те визије југословенства није био никакав великодржавни пројекат или сентимент, већ само и искључиво демократски принципи и вредности. Односно, речено речима самога Давидовића: „…права демократија, прави парламентаризам и влада праве народне воље… слобода сваког појединца… са равноправно измиреним интересима покрајина, вера и грађана свих народности.”

Суочавање са изазовима југословенске политике после 1918. Давидовића је, од првобитног залагања за централизам и унитаризам, све више водило ка федерализму као једином путу демократске реализације југословенског пројекта. На том трагу он практично постаје, тезом о „четири јединице”, један од пионира идеје о политичкој еманципацији Босне и Херцеговине у југословенском оквиру, земље коју је, како вели Давидовић у своме „Писму Босанцима и Херцеговцима”, „кроз векове парчала злокобна судбина: отимања са запада, истока и с југа о њену душу, отимања са свих страна о њену земљу… отимања за њена блага под земљом…”

Штавише, политичка еманципација Босне и Херцеговине, као и политичка еманципација југословенских муслимана, те нарочита међусобна упућеност југословенских православаца и муслимана, посебно блиских, како каже, „навикама и менталитетом“, били су за Давидовића један од кључева за опстанак Југославије. А та Давидовићева Југославија била је све оно што се модерним бирократским језиком зове „помирење”, „регионална сарадња”, „европске вредности и стандарди”… И много више од тога.

Насупрот могућености те и такве Југославије су и тада, у време Давидовића, као и пола века касније, речено речима последњег великог југословенског политичара, стајали само „сиромаштво, тровање духа и положај далеке периферије Европе”.

Сиромаштво, тровање духа и положај европске периферије су добили много битака и произвели десетине хиљада невиних жртава, али рат се још увек води. Уморни смо. Чика Љуба нам поручује: „Нека би се данашњи кобан ток зауставио вољом здруженог народа, јер зла су наша превелика и само превелика снага народна може их одагнати.”

Радар, Вукашин Милићевић