Катарина Ивановић је рођена 15. априлa 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Угарској. Детињство је провела у Стоном Београду, у малој српској заједници која се опирала губљењу националног идентитета.
Сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти, у атељеу Јожефа Пешког. Касније је њен дар за ликовну уметност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи на бечкој Уметничкој академији, где жене у то доба нису имале приступ.
Током студија путовала је у Минхен, Париз, Италију. У српско сликарство је унела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету а посебну целину чине аутопортрети.
Даље се усавршавала на Академији у Минхену, где скоро две године студира историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806″. Године 1846. долази у Београд, где остаје свега годину дана. Извесно време живела је у Паризу и Загребу, путовала по Холандији и Италији, где је много научила о савременом сликарству.
Пред крај живота, вратила се у Стони Београд, где је живела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртве природе.
Одушевљен лепотом и интелектом Катарине Ивановић, у оно време веома популарни песник Сима Милутиновић Сарајлија посветио јој је 1837. године спев „Тројесестарство“.
Њен предан рад и таленат донели су јој друштвено признање у интелектуалним круговима Србије и Аустроугарске. Као прва школована српска сликарка постала је 1876. године прва жена члан Српског ученог друштва (данашњи САНУ). Године 1874. и 1880. поклонила је своју уметничку оставштину, укупно 23 дела Народном музеју, као и новчани фонд од 1000 форинти за њихово одржавање.
Преминула је у Стоном Београду 22. септембра 1882. године. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд.
Катарина Ивановић је, углавном, сликала портрете, историјске жанр-композиције, а са посебним успехом је компоновала мртву природу. Насликала је укупно 38 дела, а најпознатија су „Аутопортрет“, „Портрет младог мушкарца“, „Грожђе с корпом“, „Српски Хомер“, „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“, „Италијански виноградар“, а после 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Деца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“ и „Дечак са соколом“.
Катарина Ивановић је била талентована сликарка, чија дела и данас изазивају велико интересовање публике. Њен животни пут значајан је и као историјски пример и одраз развоја друштвене мисли, ослобађања од друштвених стега, несебичног и преданог рада. Њен предан рад и таленат донели су јој друштвено признање у интелектуалним круговима Србије и Аустроугарске.
Из перспективе садашњости, сликарски опус Катарине Ивановић заузима значајно место у анализи сликарства и уметничких праваца 19. века. Катаринин начин живота се опирао друштвеним приликама, сведочећи о тек започетом путу ка еманципацији жена. Из тог разлога, њен опус је и данас интригантан и плодно тло за савремена тумачења.
Неколико дела Катарине Ивановић било је изложено на Балканској изложби у Лондону 1907. године. Ова уметница ушла је у корпус и српске и мађарске уметности.
Из данашње перспективе сликарски опус Катарине Ивановић заузима значајно место у анализи сликарства и уметничких праваца XIX века. Не мање важно, Катаринин живот и друштвене прилике са којима се сусретала, као и успеси са којима их је превазилазила показују нам њену величину, сведочећи о еманципацији, истовремено дајући пример позитивног и прогресивног утицаја на друштвену мисао.
Више слика и приче:
Ћирилица
Како писати...
Карикатура недеље
Кликните на слику да је увећате.
Виц недеље
Временска Прогноза
Ауторска права Радио Оаза 2026