Јуче и данас

Српски композитор, пијаниста и хоровођа Корнелије Станковић /1831-1865/ рођен је на данашњи дан 1831. године.

Станковић је значајан за српску музику као оснивач националног правца, записивач и хармонизатор српског црквеног појања.

Школовао се у Араду, Сегедину и Пешти, а у Бечу је студирао композицију.

У Сремским Карловцима проучавао је и бележио до тада само усменом традицијом сачувано српско црквено појање, а затим је био хоровођа Београдског певачког друштва.

Допринео је да се за српску музику заинтересују страни композитори, посебно руски, укључујући Петра Иљича Чајковског /"Словенски марш"/ и Николаја Андрејевича Римског - Корсакова /"Фантазија на српске теме"/.

Најпознатија дела Корнелија Станковића су: "Православно црквено појање у српскога народа", као и шест свезака "Српских народних песама", које је хармонизовао за хор, за глас и клавир, или само за клавир.

СРНА

Српски патријарх Порфирије навео је да га је искрено обрадовало што је страницу "Патријарх Порфирије" отворену на Инстаграму већ у првих неколико сати почело да прати више од 10.000 заинтересованих. Нагласио је да заједно са сарадницима намерава да унапреди мисију Цркве користећи сва средства која савремена технологија ставља на располагање и указао да су друштвени медији кров са кога свима упућујемо реч Божју.

На почетку објаве на Инстаграму патријарх је рекао да је осетио обавезу да се данас обрати поводом почетка поста.

"Најпре бих православнима пожелео благословен почетак поста посвећеног Пресветој Богородици и славном догађају Њеног успења, односно крају њеног земног живота и пресељењу на Небо. Желим вам да предстојећих десетак дана, колико је то год могуће, проведете у миру, да у радости прославите предстојећи празник Преображења Господњег, а да молитве за ближње, за наш род и читав свет упутите Пресветој Богомајци чија душа је, како је и приказано на величанственој сопоћанској фресци, у рукама њеног љубљеног Сина, Спаситеља света", написао је патријарх Порфирије. 
Патријарх је као разлог за отварање странице на Инстаграму навео излазак у сусрет интересовању верних, али и целокупне домаће и иностране јавности о његовом раду, ставовима и мишљењима.

Победили невини и чисти над крволочним и злим

Епископ дизелдорфски и немачки Григорије поручио је у петак у Пребиловцима да се на том светом месту слави победа невиних и чистих над крволочним и злим. Владика Григорије је истакао да људи треба да буду са свешћу да није довољно бити само безазлен, него и мудар, и да се увек пазе и чувају јер читава једна заједница и народ могу да упадну у обману, како је то српски народ био.

У беседи током помена у Храму Христовог Васкрсења у Пребиловцима за 4.000 Срба из тог страдалничког места и доње Херцеговине које су убиле усташе, владика Григорије је подсетио на причу Иве Андрића „Аска и Вук“, када је мало јагње из приче играло заносно и дуго све док нису дошли пастири да је спасу од крволочног вука.

„Пре 80 година у овом селу, мала дечица као јагањци на овим ливадама са својим мајкама, очевима и бакама радили су или су се играли, али вукови нису чекали да они своју игру заврше, него су скочили и на најкрволочнији начин их убили и онда су, да би сакрили траг, бацили их у јаме, а пастира ниоткуда“, рекао је владика Григорије. Он је подсетио на то да су 40 година након покоља у Пребиловцима „дошли пастири“ и из злогласних јама извадили кости убијених Пребиловчана.

Ђура Даничић нам је у костима, каже професор Светог писма Старог завета у пензији протојереј-ставрофор Драган Милин. Даничићев превод Старог завета чита се од 1867, када је објављен, и доскора је био готово једини на српском језику. Превод Старог и Новог завета Луја Бакотића из 1933. никада није ни изблиза толико заживео и освојио толику популарност.

Девет година је било потребно професору Милину, врсном познаваоцу старојеврејског, да ову фактографију промени и донесе нови превод библијског текста на нашем језику. Безмало деценију, на позив Библијског друштва Србије, професор др Драган Милин преводио је Стари завет, и то са старојеврејског оригинала (Даничић је преводио са латинског предлошка), а тај посао недавно је окончан објављивањем његовог превода Старог завета, првог на српском језику преведеног са старојеврејског.

У разговору за „Политику”, проф. др Милин објашњава да је за превод користио Библију Штутгартензију (Biblia Hebraica Stuttgartensia), издање из 1997, чији текст сматра најприближнијим оригиналу, а уз њу је користио још два-три добра речника, посебне анализе на немачком језику сваке старозаветне књиге и сваке речи у њима, у ком је падежу и шта означава, док је паралелно читао девет превода Старог завета на друге језике: грчки, латински, црквенословенски, руски, енглески, немачки, француски, два хрватска. И наравно - српски, Ђуре Даничића. 

Осам деценија од злочина у Глини, једног од најмонструознијих и по свом карактеру најстрашнијих усташких злочина над недужним српским цивилима током Другог светског рата, навршава се ових дана.

Музеј жртава геноцида наводи у саопштењу да је у низу злочина почињених у Глини најпотреснији и најдраматичнији онај који се одиграо у цркви.

Подсећају да је после првог усташког злочина 13. маја 1941. године, Глина те прве године рата од 24. јула до 8. августа још два пута била место масовног страдања српских цивила, у оквиру шире акције убијања Срба на Банији и Кордуну.

„Први се одиграо у ноћи између 29. и 30. јула 1941. године. Највећи део страдалих из општине Топуско, допремљен је у Глину у два сточна вагона. Утврђена су 203 имена иако се сматра да их је убијено између 300 и 700”, наводе из Музеја и наглашавају да најпотпуније сведочанство о том покољу оставио преживели Љубан Једнак.

Другом злочину је, како наводе, претходило окупљање Срба у Вргинмосту 3. августа ради покрштавања, односно покатоличавања.

„После отпуштања жена и деце, у Соколском дому остало је 1.038 мушкараца. Окупљени Срби су превезени у Глину и већина је затворена у цркву Пресвете Богородице у којој је неколико дана извршен први злочин”, наводи Музеј.

Српско народно вијеће (СНВ) оганизовало је комеморацију у знак сећања на трагичну судбину 1.285 српских жртава које су страдале 25. и 26. јула 1941. као жртве усташке НДХ. Током комеморације, код спомен костурнице у Банском Грабовцу покрај Петриње, председник СДСС-а и СНВ-а Милорад Пуповац рекао је да је у Хрватској немали број оних који негирају геноцид почињен у Другом светском рату, да је то озбиљан проблем, али да су се окупили не да би износили оптужбе, него да би допринели обнављању вредности антифашизма и сећању на све оне који су били жртве фашизма.

Милорад Пуповац је изјавио да је значајан број људи у Хрватској који негирају злочин геноцида почињен током Другог светског рата према Србима, Холокауста и геноцида почињеног према Ромима.

"То је за нашу земљу озбиљан проблем. Број тих људи није мален, институција које доприносе томе, нажалост, такође, није мален. Ми смо се данас овдје окупили не да бисмо износили оптужбе, него да бисмо допринјели обнављању вриједности антифашизма и сјећању на све оне који су били жртве фашизма, био он домаћи или страни, као што је у нашем случају било и једно и друго, у Хрватској, БиХ, Србији", рекао је Пуповац.

То је, каже, посао, који их ту чека.

Градске власти Требиња најављују послове на којима би им у овом тренутку могли позавидети многи градови у Србији и Републици Српској. Центар најјужнијег града у Републици Српској, који важи за својеврсну културну престоницу Српске, а који је минулих година и све пожељније туристичко одредиште, биће преуређен - рекламе и натписи у центру тог града, по плановима, треба да буду једнообразни и написани на ћирилици. Шаренило и светлеће рекламе биће истицани прописно и тако да буду у складу с околином, најављују у градској управи Требиња. Тамошње власти верују да су кренуле у оригиналан посао, којем за сада не проналазе пандан међу српским градовима, и кажу како им је по педантности узор Дубровник, с тим да ће писмо у граду Јована Дучића бити ћирилично. То не значи да ће бити обавеза да све рекламе у центру постану ћириличне, посебно кад је реч о страним брендовима, али наводе да је огромна већина власника предузећа и пословних објеката унапред исказала жељу да се представе на српском писму. Конкретни детаљи биће познати након окончања расписаног конкурса за идејно решење и избора најбоље идеје, што се очекује наредних месеци.

Осим што је план да натписи буду стандардизовани, огласи на таблама биће и аутентично требињски, јер је конкурсом предвиђено и дизајнирање посебне врсте слова за јавне ознаке, за шта је као образац одабран рукопис најзнаменитијег Требињца - песника Јована Дучића, из његових оригиналних бележака. 

Велики српски глумац Зоран Радмиловић /1933-1985/, непревазиђени мајстор импровизације, умро је 21. јула 1985. године.

Глумачку каријеру почео је као студент 1960. године у Београдском драмском позоришту, а 1964. прешао је у Атеље 212.

Упамћен је по низу бриљантних улога, Краља Ибија, Радована Трећег, Тригорина у Чеховљевом "Галебу" и Лазе Костића у "Санта Марија дела Салуте".

Играо је у многим филмовима и телевизијским серијама.

На филму је дебитовао 1962. године и играо у низу остварења: "Чудна девојка", "Глинени голуб", "Рам за слику моје драге", "Поглед у ноћ", "Павиљон шест", "Срећна породица", "Марш на Дрину"...

У "Радовану Трећем" је последњи пут играо 9. јуна 1985. године већ озбиљно болестан. Само три дана касније пребачен је у болницу из које се није вратио.

Преминуо је 21. јула 1985. у 53. години на Првој хируршкој клиници у Београду.

Кремиран је, а његова урна се налази у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.

Зоран Радмиловић међу српским глумцима важи за "краља импровизације" који је публику држао "под контролом" од почетка до краја представа.

СРНА

У Горњем Јеловцу под Козаром први пут је обележен Дан сећања на децу коју су убиле усташе у Независној Држави Хрватској (НДХ), а српски члан и председавајући Председништва БиХ Милорад Додик рекао је да мржња која је довела до страдања српског народа у НДХ у Другом светском рату данас није смањена.

Додик сматра да би се у овом тренутку “све то на неки начин поновило“, када би за то било прилике, као што је то било 1991. године. Он је истакао да је за њега импресивна количина мржње која и сада постоји, преноси РТРС.

Мишљења је да би готово сваки дан могло би да се обележава неко од страдања српског народа, као и да свако дете треба да зна и да учи до чега је довела политика НДХ - трећину Срба побити, трећину прекрстити и трећину растерати.

Додик је рекао да се не сме дозволити да се изгубе основне вредности, а добије комодитет и поручио да мора да се ради на освештавању о значају Републике Српске „која је настала у крви и слободе коју, за разлику од других народа, српски народ није предавао окупаторима раширених руку“.

„Зато је мој апел и овде  окупимо се око Републике Српске, која је једина “политичка партија“ која вреди. Све је друго карикатура“, поручио је Додик.

Оценио је и да колико год су зла усташе нанеле, „толико су српски народ затирали и комунисти“.

Како се млада племкиња са камена Катунске нахије код Цетиња, борила за част и слободу

Живот ми је до ратова текао својим редоследом. У кући родитељској, код Милице и Јанка, окупљали су се главари Црне Горе и о рату зборили. О чему би другоме?

Овако је у поратном добу, кад минуше дани чемера и страдања, беседила Василија Вукотић, ћерка сердара Јанка, отиснувши се претходне деценије у војну за одбрану српске отаџбине уместо нејаког брата Вукашина, 12 лета млађег од ње, јер војвода са Чева, братственик са краљевским домом Петровића не имаше друге деце сем њих двоје. Ево како је лепа Гагуна сведочила о својим ратним стопама...

Отац ми је био из старе, знане породице Перка Вукотића, који је имао два сина, Стевана и Машана, а Стеван Петра и Мила, Машан – Станка, Јована, Николу и Салету. Војвода Петар је имао ћерку Милену, која се удала за књаза Николу и у историју ушла као црногорска краљица Милена. Од сердара Станка Машанова, мој отац Јанко Вукотић, братић краљице Милене, ме је из миља звао Гагуна.

Шта је мене одвело на бојиште? То што сам била старија од брата. У то доба из појединих црногорских кућа у рату је било по пет мушких глава, а из куће сердара Јанка Вукотића ниједна. То је мучило мог оца, као да је био врло несрећан што нема мушке деце, али кад већ није имао одраслог сина, ту му је била ћеркa.