Јуче и данас

Већина нас сећа се цртаног филма Ла Линеа. Једна рука која црта линију из које настаје симпатични лик. Линија, настао по идеји Освалда Кавандолија, који је преминуо 2007. године, први пут је виђен на телевизији 1971. године. Екипа РТС-а је посетила студио аутора у Милану и разговарала са његовим сином, Серђом Кавандолијем.

Рођен као Мистер Марк, онижи и са повећим носом, изузетно љут, нервозан због сваке ситнице, гунђало, био је такав док није постао једноставно Линија, а Освалдо Кавандоли га је учинио симпатичнијим и лакше га је било заволети. Многи су га једноставно звали Бадум бадум.

У студију његовог аутора који је преминуо 2007. године његов син, Серђио Кавандоли, исприцао нам је несто више о симпатичном лику.

„Линија личи на мог тату. Мој отац је увек правио ликове који личе на њега, са мало већим носом, јер је мислио да је имао велики нос, тако да је тај нос присутан свуда, код свих ликова које је он направио, није само код Линије“, каже Серђо Кавандоли.

Линија никада није сама, увек се са неким препире и разговара.

Сава Шумановић (Винковци, 22. јануар 1896 - Сремска Митровица, 30. август 1942) један је од највећих српских сликара свих времена. Реалну гимназију завршио је у Земуну, а Вишу школу за умјетност и обрт у Загребу, где је и приредио прву самосталну изложбу 1918. године.

У јесен 1920. године одлази у Париз, где се усавршава на Академији код истакнутог уметника Андре Лота. Тада настају најзначајније кубистички оријентисане слике у историји нашег сликарства: Скулптор у атељеу, Мртва природа са сатом, Морнар на молу, Лучки агент. После Париза се враћа у Загреб, где пише есеје Сликар о сликарству и Зашто волим Пусеново сликарство, веома значајне за разумевање његових идеја и уметности.

Поново одлази у Париз 1925, где излаже на Јесењем салону 1926. Тада настаје Доручак на трави, аутопортрет са четири акта у пределу. Учествује и у осликавању култне кафане „La Coupole” 1927, а исте године је насликао и слику Пијани брод, коју је изложио на Салону независних.

У Шид се враћа 1928. године, слика прве пејзаже из „Сремске крајине”, околине Шида, на којима бележи јединствену светлост завичаја. У јесен 1928. у Београду излаже слике настале у Паризу, а изложба добро пролази и код критике и код публике. Поново одлази у Париз, где ствара ремек дела: Црвени ћилим, Лежећи женски акт, Луксембуршки парк у Паризу.

Манастир Преподобног Прохора Пчињског, који се налази 30 километара јужно од Врања, обележава 950 година постојања и седам векова од упокојења краља Милутина, који га је у 14. веку обновио. Тим поводом ће у тој, и од Хиландара старијој светињи, бити одржана и свечана академија.

„Манастир је у 1070. године изградио византијски цар Роман Диоген IV у знак захвалности што му је старац Прохор, током лова у долини Пчиње, прорекао да ће постати цар”, испричао је део предања портпарол Епархије врањске свештеник Далибор Јовић. Он је за навео да ће манастир, који је спреман за обележавање великог јубилеја, за годину дана помереног због пандемије, посетити патријарх Порфирије и 15 архијереја СПЦ и осталих помесних цркава, као и председник Србије Александар Вучић.

Како је речено у Епархији, архијерејску литургију служиће патријарх Порфирије, док ће свечана академија почети у подне. Свечаност би требало да буде прилика и да председнику Србије буде додељен орден Епархије врањске Преподобни Прохор Пчињски. 
Манастир, који се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали горњег тока Пчиње, у близини села Кленике, на 375 километара од Београда, био је у оквиру византијске државе све до Немањиних освајања између 1180. и 1190. године. У састав Србије улази тек крајем XII века, у време великог жупана Стефана Немање.

Поводом обележавања 22. годишњице завршетка НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, положен је венац крај спомен-обележја „Гласник са Стражевице”, на брду Стражевица у Београду.

-  Од момента када су се војска и државни органи тадашње Југославије повукли с простора Косова и Метохије до данас, убијено око хиљаду Срба и за то нико није одговарао.

- Протерано је 250.000 Срба. За то нико није одговарао. У међувремену се десио погром 17. марта 2004. године када је убијено 16 људи и протерано још око 6.000 људи - нико није одговарао.

Ни данас нико не одговара за „жуту кућу”, за убиства Срба, за протеривање, за трговину органима, за нарко картел који је завладао простором Косова и Метохије. На нама је да подсећамо, да питамо, да никада не заборавимо, јер ако ми будемо допустили да се НАТО агресија заборави - поновиће се. Поновиће се у некој другој, малој, слободној земљи, а тај злочин човечанство не заслужује да види. 1999. године завршен је најкрвавији век у историји човечанства страшном и крвавом НАТО агресијом.

Командант 210. батаљона везе мајор Миодраг Ђокић истакао је да су на брду Стражевица на почетку НАТО агресије погинула два припадника 210. батаљона везе - заставници прве класе Властимир Лазаревић и Владимир Вујовић.

- Брдо Стражевица је током НАТО агресије за 78 дана укупно гађано 34 пута. Све време током НАТО агресије 210. батаљон везе, с јединицама и Комадом РВ и ПВО извршавао је задатке телекомуникационо-информатичког обезбеђења за потребе команде јединица РВ и ПВО - истакао је  мајор Ђокић. 

Брдо Стражевица је место које је највише гађано током НАТО агресије 1999. године. На врху брда налазиле су се радарске антене које је НАТО авијација даноноћно гађала, а припадници ПВО стално поправљали и изнова постављали.

РТС

Паја Патак, цртани лик из филма и стрипа којег је измислио Волт Дизни, први пут је представљен јавности на данашњи дан 1934. године.

Паја је бела патка са жуто-наранџастим кљуном, ногама и стопалима. Обично је обучен у морнарску блузу и има капу, али без панталона /сем када иде на пливање/.

Паја Патак је српски превод његовог оригиналног имена Доналд Дак /Donald Duck/, којег је измислио преводилац у издавачкој кући "Политика", у којој се Пајин лик први пут појавио на нашим просторима.

Паја има четири прста на рукама да би се лакше и брже цртао.

Паја Патак има девојку Пату /коју никако да ожени/ и три сестрића Рају, Влају и Гају. Има богатог стрица Бају, који је велика шкртица.

Његови пријатељи су Мики Маус, Мини Маус, Мића, Белка, Хорације, Плутон, Хроми Даба.

Генерације малишана расту уз Пају Патка, а воле га и одрасли.

Donald Duck in Out of Scale

СРНА

На данашњи дан, пре 22 године, потписан је 'Kумановски споразум' који је означио крај НАТО бомбардовања Југославије. После 78 дана бомбардовања, предвиђено је и повлачење Војске Југославије и полиције сa Kосова и Метохије и дефинисана копнена и ваздушна зона безбедности.

Гарантован је долазак међународних снага KФОР-а и УНМИK-а. У Kуманову је договорен рок од 11 дана за повлачење полиције и војске са Kосмета, али је за њима кренуло и више од 100.000 људи који су напустили своје домове. Дан касније, Савет безбедности УН усвојио је и 'Резолуцију 1244'.

"Kвалификације војно-техничког споразума кретале су се од тога да се он представи као акт о миру до тога да се квалификује као акт о капитулацији и прихватању окупације. Oно што је сигурно о исходу оружаног сукоба изазваног НАТО агресијом на СРЈ не може се говорити о категоријама победе и пораза", сматра један од потписника Кумановског споразума, генерал полиције у пензији Обрад Стевановић.

Представник Србије на преговорима у Рамбујеу Никола Шаиновић наводи да су одредбе које садржи Резолуција 1244 Савета безбедности тадашњој делегацији Југославије биле доња црта.

"Зашто нам 1244 нису дали у Рамбујеу? Шта, нису се сетили за два месеца? Зар је био потребан рат да би се дошло до 1244? Ми бисмо тешка срца, али, сад ја могу да кажем, вероватно морали да прихватимо текст који би личио на Резолуцију 1244", наводи потпредседник Владе СРЈ и представник Србије на преговорима у Рамбујеу Никола Шаиновић.

Прва тужба против НАТО-а због оболевања изазваног после бомбардовања СР Југославије осиромашеним уранијумом стигла је у Брисел у седиште Алијансе и тај процес нико не може да заустави, изјавио је адвокат Срђан Алексић. Он је навео да су пресуде у корист војника у Италији пробиле лед, и да добија позива из Чешке, чији су војници оболели током боравка на Космету.

- Ускоро ће се знати да ли НАТО оспорава или прихвата тужбени захтев - рекао је Алексић за "Спутњик" и подсетио да је реч о случају пуковника војске из Београда, који је недавно отишао у пензију, а сигуран је да је карцином од којег болује последица боравка у копененој зони безбедности на Косову и Метохији.

Алексић је нагласио да врло скоро очекује одговор из Брисела.

- Тужба је одмах преведена на енглески. Виши суд /у Београду/ је још 25. марта преко Министарства тужбу послао у Брисел, у седиште НАТО-а. Суд је дао налог туженој страни да се изјасни у року од 30 дана од пријема тужбе. Видећемо да ли ће да оспоре или прихвате тужбени захтев. Ако одбију, Виши суд у Београду може да донесе пресуду и мимо њих - рекао је Алексић.

На питање зашто је поднесена само једна тужба због оболевања од канцера, а најављено је пет, док се његовој иницијативи прикључило више од 3.000 људи који верују да могу да докажу да су изгубили здравље због бомбардовања 1999. године, Алексић је рекао да је реч о високим трошковима судских такса.

Како је девојка из Марибора, по имену Антонија Јаворник, пребегла у Србију, учествовала у оба балканска и Великом рату са нашом војском, па се двапут рањена и са 12 одликовања вратила својима који је нису препознали

На скромној свечаности поводом 60 лета од пробоја Солунског фронта, 1978, појавила се без својих 12 одликовања. Готово нико није знао ко је, па ни становници мале улице на крају Маринкове баре у српском престоном граду. Из милоште звали су је Нана. Кад је умрла, побринули су се за сахрану, подигли скроман белег и на њему уклесали: „Наредник Српске војске Наталија Бјелајац”.

Ево њене заживотне повести...

„Мој стриц Мартин био је официр, поручник у Аустроугарској војсци, службовао је негде у Босни. Био је бесан кад је објављена анексија БиХ. Докле ће туђинци да тлаче овај народ, говорио је, и донео ми књигу српских јуначких песама, писану ћирилицом. Била је прва те врсте у нашој кући. Нисам знала ћирилицу али сам је брзо савладала, прочитала па тражила да ми пошаље и друге. Стриц није крио да не воли туђина и да му је мрска униформа коју је морао да обуче. Питали су га Срби са којима је био у великом пријатељству да ми припомогну, скине ту униформу и обуче српску. Један га ноћу кришом доведе до границе где их је чекао чамац и заплови преко Дрине. Прихватили су га српски граничари и отпремили даље, најпре у Шабац, па у Београд, Крагујевац.

Један од неколико стравичних злочина које су над српским цивилима крајем маја и почетком јуна 1992. године починили припадници Армије РБиХ, догодио се и у већински српском селу Ледићи, у општини Трново надомак Сарајева. У нападу муслиманских екстремиста на то село на обронцима планине Трескавице 3. јуна 1992. године убијена су 24 српска цивила, међу којима је било 13 жена и четворо деце. Најмлађа жртва тог незапамћеног масакра Милун Тешановић, који је убијен заједно са мајком, у њеном наручју, имао је само 18 месеци.

Почетком марта ове године Суд БиХ је, после више од пет година суђења, првостепеном пресудом ослободио Едхема Годињака, ратног команданта Станице полиције, Медариса Шарића и Мирка Бунозу по свим тачкама оптужнице која их је теретила за злочине почињене у Ледићима. Иначе, у нападима муслиманских ратних формација на Трново, изведеним током три месеца ратне 1992. године, убијена су укупно 124 цивила српске националности.

У једнодневном крвавом походу на Ледиће страдала је и најстарија, 92-годишња Иконија Васић. Ликвидирана је, као и сви други, на кућном прагу. Њени посмртни остаци пронађени су у масовној гробници, заједно с остацима других мештана који су, према извештају Министарства унутрашњих послова Републике Српске, убијени на окрутан начин - клањем, вешањем или гушењем. 

Код споменика на Чегру код Ниша данас је одржана државна церемонија поводом обележавања 212. годишњице битке на Чегру.

Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог српског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и њиховог команданта Стевана Синђелића. Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног знацаја.

Битка на Чегру је једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.

Код споменика на Чегру данас је служен парастос чегарским јунацима, а на Спомен-обележју Ћеле кула света литургија и парастос.

Обележавање годишњице битке на Чегру део је програма јавне градске манифестације „Градска слава свети цар Константин и царица Јелена”.

Церемонију је предводио Миодраг Капор, државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Он је новинарима после полагања венаца рекао да је споменик на Чегру подсетник зашто је слобода најскупља српска реч и зашто су многе генерације пре нас жртвовале свесно своје животе да бисмо ми данас могли да живимо. Навео је да ће држава кроз свој програм церемонија неговања традиција и сећања на све велике бојеве и догађе из историје српског народа настојати да и даље одржава меморијале.