Јуче и данас

Месец и по дана oд почетка агресије НАТО на СР Југославију и Србији, у пролеће пре 23 године, догодио се највећи и најсвирепији злочин над цивилним становништвом на тлу Европе после Другог светског рата. На мање од пола сата од поднева 7. маја 1999. године, авијација северне алијансе демонстрирала је сву своју безумну силу и моћ и, користећи први пут од почетка бомбардовања касетне бомбе, иначе забрањене свим међународним конвенцијама о ратовању, показала целом часном и слободољубивом свету своје право лице.

У два налета бомбардера у размаку од само десетак минута, у 11.30 и 11.39 сати, спроведени су најтежи и најкрвавији напади у току НАТО агресије на миран град и невине грађане, иза којих су остали јаук, лелек и јецаји, који ни данас, после више од две деценије, не престају. У трену је страдало 16 људи, међу њима и трудница пред самим порођајем, повређено је и рањено више од 50 грађана, урушено је и уништено преко 125 стамбених зграда и солитера, срушено или изгорело небројено много породичних кућа, у ватреној стихији у пепео претворено више десетина аутомобила. Погођене су болнице, медицинске установе и здравствене станице, фабрике и складишта, школе, спортски и трговински објекти...

До данашњих дана за ову трагедију, за овај свирепи злочин нико није одговарао. Хашки трибунал никада није покушао да кривце за тешко кривично дело против човечности изведе пред лице правде, а НАТО званичници су невине жртве и убијене цивиле цинично прогласили колатералном штетом.

Поводом годишњице НАТО бомбардовања зграде амбасаде Кине у Београду 1999. године, у којем је погинуло троје кинеских држављана, отправник послова амбасаде Тиен Ишу је написао да ће тај злочин остати у вечном памћењу кинеског народа.

Тиен Ишу је у ауторском тексту за данашњу "Политику" навео да Кина никада није заборавила да је у то време НАТО 78 дана брутално бомбардовао Савезну Републику Југославију, што је резултирало смрћу и рањавањем хиљада невиних цивила.

"Током протекле 23 године, проливена крв и сузе кинеског и српског народа акумулирале су се у нашу заједничку жељу да штитимо национални суверенитет и сачувамо мир и безбедност", навео је он.

Кинески дипломата је упозорио да се човечанство суочава са невиђеним безбедносним изазовима и да неке државе оживљавају хладноратовску политику. Он је подсетио на "Иницијативу за глобалну безбедност" кинеског председника Си Ђипинга у шест тачака, која се заснива на принципу недељиве безбедности, посвећености мирном решавању спорова, поштовању суверенитета и територијалног интегритета свих земаља и принципима Повеље УН.

Тог 4. маја 1999. године, у јеку НАТО агресије, Ваљево се нашло под снажним налетима непријатељске авијације. Командант 204. ловачког авијацијског пука потпуковник-пилот Миленко Павловић, иако су на дежурству биле друге колеге, одлучује да лично седне у кокпит „мига 29” и крене у пресретање агресора, чије су се летелице нашле баш изнад његовог родног краја.

Са аеродрома у Батајници, према подацима из књиге „Ваздушни рат над Србијом 1999” аутора историчара Бојана Димитријевића и генерала Јовице Драганића, полетео је у 12.37 часова. Припадници ПВО Војске Југославије у сремској равници били су изненађени када су видели југословенски „миг 29” који их прелеће у ниском лету, грабећи ка облацима. Убрзо се, на домаку Ваљева, нашао на висни од око 3.000 метара.

О томе шта се дешавало у наредним минутима нема прецизних података, али је добар опис тог кратког временског периода дао Живан Грујичић у својој књизи „Живот и смрт Миленка Павловића, пилота-пуковника”.

„Наједном је настао невиђени ковитлац НАТО агресорске ескадриле, свих 16 авиона се дало у одступницу. Шеснаест суперлетелица устукнуло је пред једном нашом летелицом, у узлазној вертикали бежало у висину пред витезом у ’мигу 29’. Један српски пилот гонио је пред собом 16 кукавних пилота НАТО алијансе, баш као кад један голуб гони 16 јастребова, што јесте чудо невиђено и достојно да постане еп... 

Један од најтежих злочина НАТО-а током бомбардовања СРЈ догодио се у пролеће пре 23 године на мосту преко реке Лаб, недалеко од Лужана на Косову, 1. маја 1999. у 13.50 часова. На двадесетак километара од улаза у Приштину, правдајући се касније да је циљ те операције био уништење саобраћајне инфраструктуре којом пролази војни и полицијски конвој са припадницима српских снага безбедности, авиони НАТО-а гађали су ракетама аутобус препун путника на редовној линији Ниш-Приштина.

У тренутку када је погођен, аутобус „Ниш-експреса” био је на средини моста код Лужана и пројектили су га преполовили - један део возила спржен је и остао је на мосту, други је пао у реку... Апарат (аутомат) за штампање аутобуских карата изгорео је у пожару који је захватио возило и никада није могло тачно да се утврди колико је путника било у њему. Претпоставља се да је у аутобусу било више од 60 особа, међу којима и петнаесторо деце. Само су четири путника преживела.

Већ у 14.30 сати уследио је још један напад и тада је погођен санитетски аутомобил који је журио из Подујева према месту трагедије. У новом нападу повређени су лекар хитне помоћи и његови сарадници. Само петнаестак минута касније из авиона НАТО-а бацано је на хиљаде летака изнад Београда, Ниша, Крагујевца и других великих градова у Србији са текстом исписаним ћирилицом - „НАТО штити незаштићене на Косову и Метохији”.

Данас се навршавају 23 године од обарања америчког авиона Ф-16 код Накучана током НАТО агресије, подвига Војске Југославије, односно припадника легендарног Трећег дивизиона 250. ракетне бригаде за противваздухопловна дејства. 

Иако је иста јединица још на почетку тог рата са неба „скинула” амерички понос, „невидљиви” авион Ф-117 А, многи наглашавају да је акција изведена 2. маја 1999. године била опаснија по наше војнике, будући да је оборена летелица била ангажована баш на задатку потраге за ракеташима ПВО и њиховог уништења.

Две ракете „нева” лансиране су у 2.08 часова из рејона сремског села Карловчић на Ф-16, који се издвојио из групе летелица и једна га је погодила. Пилот је покушао да ваздухоплов усмери према БиХ, али летелица се претворила у ватрену куглу и пала у шуму код Накучана. 

Амерички спасилачки тим је после више од два сата стигао до пилота и евакуисао га, при чему је дошло до размене паљбе са локалним становништвом током које није било повређених. 

Амерички пилот био је тадашњи потпуковник Дејвид Голдфрејн који ће касније, постати генерал и командант Ваздухопловних снага САД.

Бета Коментари 

Требало је да прођу три деценије од зверског убиства 42 војника ЈНА у Добровољачка улица у Сарајеву, па да се подигне оптужница пред правосуђем БиХ против одговорних за овај маскар!

За породице убијених голобрадих младића ЈНА реч правда одавно не постоји. Избрисана је у Лондону и Хагу, који су пре деценију "опрали" биографију ратних кадрова Алије Изетбеговића, попут Ејупа Ганића, и прогласили их невинима.

Отварање новог процеса за злочин у Добровољачкој тешко да ће донети спокој породицама убијених војника. Поготово ако знају већ сада да ће суђење трајати годинама. За то време многи, од десеторице оптужених, због старости, отићи ће Богу на истину. Сигурно неће дочекати да сазнају да ли су криви или опет невини.

Ипак, то што оптужница стиже из правосуђа БиХ, које под својом шапом чврсто држи СДА, изазвало је хистерију међу бошњачком политичком булументом. У рафалној паљби из Сарајева по свима који мисле да је у Добровољачкој почињен злочин, најдаље је "пуцао" Жељко Комшић, хрватско-бошњачки члан Председништва БиХ. "Златни љиљан" у свему види велику заверу "режима у Београду да преко корумпираног и политичког правосуђа БиХ, поништи србијанску агресију на БиХ".

Како се Други светски рат ближио крају, тако је убијање и истребљење логораша у Јасеновцу постајало све жешће и интензивније. Убијало се неконтролисано, а успут је уништаван и сваки писани траг о страдалима. По наређењу управе логора Јасеновац, пред крај рата, све нове групе које су ту довођене, истог тренутка су ликвидиране на обали Саве. А потом бацане у реку.

Због карактера злочина у Јасеновацу и монструозних начина убијања, Јасеновац јесте симбол страдања Срба у Другом светском рату каже историчар и виши научни сарадник у Институту за савремену историју Милан Гулић.

"Страдање које је без дилеме имало карактер и размере геноцида и у коме је убијено толико људи да су на генерацијама остале колективне трауме. Јасеновац није био инцидент, није био пројекат групице лудака или поремећених људи", наводи Гулић. Додаје да је Јасеновац био део планиране државне политике геноцида и уништења српског, јеврејског, ромског и свих других народа који су сметали тада новој држави - Независној Држави Хрватској.

"Јасеновац представља само један део свеукупне геноцидне политике. Никако изузетак, никако корпус сепаратум, премда је у административном смислу то тако деловало. Не, он представља саставни део политике злочина и геноцида НДХ-а", наводи Гулић у разговору за емисију У средишту пажње Првог програма Радио Београда.

Полагањем венаца и цвећа и откривањем спомен-плоче посвећене жртвама логора Јасеновац, почело је обележавање Националног дана сећања на жртве Холокауста, геноцида и друге жртве фашизма. Двадесет други април је државни празник и посвећен сећању на Србе, Роме и Јевреје, страдале у масовним злочинима у Независној Држави Хрватској и у окупираној Југославији.

После готово осам деценија, Славко Милановић један је од малобројних живих сведока злочина који су се одвијали у Јасеновцу. Са непуних шест година, гледао је како у мајчином наручју од глади и изнемоглости умире његова млађа сестра.

Не заборавља ниједан детаљ, иако га кроз снове више не прогоне тако често. 

"Док сам био млађи сањао сам оне страхоте, посебно лешеве. Нисам никад видео својим очима ножем убиства, али јесам кундаком. Мајка ме је чувала да не видим то зло, стављала ми је руке на очи, али лешева је било доста", прича Милановић. 

Део обале близу некадашњег нацистичког логора код Старог сајмишта већ носи име јасеновачких жртава. 
Откривено спомен-обележје 

Није им случајно на том делу обале, у близини Споменика жртвама геноцида, откривено и прво трајно обележје у Београду.

Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида каже да смо добили обалу јасеновачки жртава у потезу савског приобаља до кога су између 1941. и 1945. године стизали лешави страдалника.

Милица Ракић би данас имала 26 година

Живот трогодишње Милице Ракић прекинут је 17. априла 1999. Убијена је у купатилу на ноши док се спремала за спавање. Гелер НАТО пројектила убио ју је на ноши. Данас би имала 26 година. Она и још 78 убијених малишана симбол су страдања у НАТО бомбардовању.

На дан погибије нацртала је цветиће и цртеж залепила на зид. Те вечери огласила се ваздушна опасност над Београдом. НАТО авиони су поново стизали да сеју смрт.

Било је касно вече, 21.45 сати. Милица је била у купатилу, на ноши, док је мама Душица у соби спремала креветић за спавање. Врата купатила су била отворена.

- У даљини су ођекивале НАТО бомбе. Плашила се моја девојчица. 'Мама, пожури. Дођи да ме чуваш', рекла ми је Милица, а онда, прасак - испричала је раније мајка Душица.

Зачула се детонација, ломњава стакла и купатилских плочица, фасаде, а Миличин тата Жарко је затекао дете без свести. Свуда око ње била је крв. Пробао је да је спасе. Узео ју је у наручје, сјурио се низ степенице, па у аутомобил, одвезавши је до Земунске болнице. Дежурни лекари су је примили.

Рупе од гелера на фасади зграде и данас су видљиве. Родитељи их не дирају, тамо стоје као неми подсетник на овај злочин.

У Русији и свету данас се обележава Дан космонаутике, сећање на дан када је Јуриј Гагарин први у историји човечанства пре тачно 61 годину полетео у свемир.

Руски космонаути Олег Артемјев, Денис Матвејев и Сергеј Корсаков честитали су празник са Међународне свемирске станице путем видео-снимка, који је објавио „Роскосмос”, преноси Спутњик.

„Пре 61 годину наша земља начинила је још један корак ка изучавању непознатог, ка човековом освајању свемира. Започета је нова страница историје, историја свемирских летова са посадом. И први, који је отворио ту херојску страницу, био је наш сународник Јуриј Алексејевич Гагарин,” рекао је Артемјев.

Делегација „Роскосмоса” положила је цвеће на гробове Гагарина и совјетског конструктора Сергеја Корољова у знак сећања на 61. годишњицу првог лета у орбиту у историји човечанства.

Председници Русије и Белорусије, Владимир Путин и Александар Лукашенко стигли су на космодром „Восточни”. 

Прес-служба прецизирала је јутрос да ће лидери Русије и Белорусије поводом Дана космонаутике посетити космодром „Восточни” у Амурској области, у чијој изградњи инфраструктуре се очекује и учешће белоруских стручњака.