На некада главном београдском тргу, Великој пијаци, према плановима чешког архитекте Јана Неволе, 1863. године завршена је градња Капетан Мишиног здања. Ову градитељску и архитектонску знаменитост Миша Анастасијевић, потекао са дунавског острва Пореч, поклонио је својој домовини у образовне сврхе.
„Није био ни строг, ни реакционаран, а особина тврдичлука код њега уопште није постојала. Био је човек широка духа и племенита срца. Знао је да живи као велики господин, користећи задовољства која живот пружа, али исто тако и да чини културна дела“.
Овако су Мишу Анастасијевића окарктерисале „Београдске општинске новине“ 1939. године, преносећи сећања савременика добротвора, великог трговца и родољуба, рођеног на дунавском острву Пореч 1803, преминулог у Букурешту 1885.године.
Са 13 година био је учитељ у родном Поречу, затим слуга у дућану, подрумџија, цариник, трговац.
Уносна трговина јеленским роговима сврстала га је међу богатије људе у тадашњој Србији, а ортаклук са Књазом Милошем донео му је звање „Дунавског капетана“ и мајора са надзорно-арбитражном улогом, као и богатство.
Оно је 1865. године износило приближно 18 милиона дуката и Миша је био један од најбогатијих људи на Балкану.
Хроничари су забележили да је имао 23 сталне или привремене камарашије - соларице (стоваришта) уз Саву и Дунав, сопствену флоту коју су чинила 74 брода и да је за њега радило око 10.000 људи. Имао је и девет спахилука у Влашкој.
Не заборављајући своје порекло и сиротињу из које је потекао, Миша Анастасијевић помагао сиротињи и чинио добра дела.
Веровао је да уз развој просвете, уздиже и народ који, пошто је био сиромашан, треба да помажу имућни људи.
Свом отечеству је 1863. поклонио Капетан Мишино здање, некадашњу Велику школу, данас ректорат Београдског универзитета.
Био је ктитор Цркве Светог Николе у Доњем Милановцу грађеној по пресељењу са поречког острва, основао је и финансирао мушку и женску школу на свом имању у Влашкој, давао девојкама миразе, поклањао одећу женама из Доњег Милановца, давао позајмице или опраштао дугове, помагао штампање књига, био међу оснивачима Београдског читалишта које је финансирао.
Иако се за многа Мишина доброчинства зна, а много их је више остало непознато.
Преминуо је на данашњи дан, 27. јануара 1885. године у Букурешту и сахрањен у Клежанима у својој задужбинској цркви.
Данас, Јелена Бујдић Кречковић
Ауторска права Радио Оаза 2026