Јуче и данас

Драма "Госпођа Ајнштајн" о замишљеном сусрету душа Милеве Марић и Алберта Ајнштајна, недавно премијерно изведена у Народном позоришту, вратила је пажњу домаће јавности на причу о чувеном научном пару из једног угла, а Милева као "непризнати геније" све чешће је тема интересовања бројних аутора, а међу њима и италијанске физичарке Габриеле Греисон. Она јер аутор књиге о Милеви Марић "Ајнштајн и ја" која је објављена и у Србији, а истоимену монодраму Греисон изводи у Италији, Швајцарској и Аустрији.

Императивом сматра, како каже, да исправи неправду према великој српској научници којој због посвећености породици и супругу Ајнштајну у историји науке није припало место које заслужује.

- Није добила ни диплому Универзитета у Цириху иако је стекла услове, зато тражим и не одустајем од захтева да јој се постхумно додели диплома - каже Греисон. За њу је Милева велика метафора за неправду.

- Била је сањар, али је тадашње друштво оријентисано искључиво ка мушкарцу онемогућило да оствари своје снове - каже Греисон аутор низа књига, позоришних монодрама, новинарка и физичар, а коју италијански медији називају "рокстар физике", "револуционарно лице науке" и "генијални инфлуенсер".

Греисон подсећа да је Милева Марић, (рођења у Тителу 1875, умрла 1948. у Цириху) била ћерка богате војвођанске породице, тада прва и једина жена примљена на студије на престижни Политехнико у Цириху, а да због брака са Ајнштајном није дипломирала.

Никола Тесла је са деветнаест година заувек отишао из родне Лике на студије електротехнике у Грац. Када се девет година касније, без пртљага и са необјављеном књижицом својих стихова, обрео у њујоршкој луци, био је оптерећен знањем о будућности света.

Политехничку школу у Грацу Никола Тесла је уписао са 19 година. Спава веома мало и све време проводи у учењу. Забринути за његово здравље, професори шаљу писма његовом оцу у којима га саветују да испише сина уколико не жели да се убије прекомерним радом. Нажалост, студије напушта јер нема новца за школовање.

Пут га води преко Марибора, Прага до Будимпеште, а потом Париза и Стразбура, да би се на крају у 28. години обрео у Њујорку.

У шест година рада са Едисоном, показао је сву своју спретност, надареност, знање и марљивост.

Своје прве патенте пријавиће 1877. године. Многа су његова открића приписивана другима, али неке забуне су временом исправљене и свет је сазнао да је чаробни визионар,

Никола Тесла био отац радио-технике, радара, праотац робота, отац бежичног преноса енергије и бежичне телеграфије.

Предимензиониран у свему, Тесла је био у стању да ради по 21 сат сваког дана, а дешавало се да без тренутка предаха пробди у раду равно 82 сата. Био је стваралац нових принципа, један од визионара наше цивилизације, чудесан човек који није желео да има времена ни за шта друго осим за науку.

Један од највећих српских филмских глумаца Павле Вуисић рођен је 10. јула 1926. године. 

Вуисић је био "вулкан глуме, живота и снаге" - тако га је описао Орсон Велс, један од највећих америчких и светских синеаста. Велс, творац најбољег америчког филма свих времена "Грађанин Кејн", гостујући својевремено у популарној емисији на америчким ТВ каналима "Шоу Дика Кавета", поручио је да познаје још једног великог глумца - "Пају", али да га неће позвати јер је "Америка мала за њих двојицу".

Од Вуисића је Велс на поклон добио шубару коју је носио на снимању "Битке на Неретви". Док је био у Југославији, Орсон Велс је редовно ишао у Кинотеку и гледао Павлове филмове.

Вуисић је играо у стотињак филмова и серија, а први је био чувени "Чудотворни мач" Војислава Нановића из 1950. године.

Памте се његове култне улоге у серији "Шешир господина Вујића" и филмовима: "Ко то тамо пева", "Сећаш ли се Доли Бел?", "Отац на службеном путу", "Маратонци трче почасни круг", "Хајка", "Кампо Мамула", "Дим", "Мачак под шлемом", "Парче плавог неба", "Жеђ", "Хороскоп", "Инспектор", "Сам", "Погон Б", "Кад чујеш звона", "Догађај" и "Коњух планином".

Павле Вуисић био је карактеристичан јер, као још један велики глумац Марлон Брадо, није волио да глуми. Често је одбијао и најбоље понуде за филм да би остао на својој барци и уживао поред Саве или би одлазио у омиљене кафане.

Док су други народи на Балкану преписивали, у Доњој Сопотници код Новог Горажда, при манастиру Светог великомученика Георгија, Срби су пре 503 године штампали ћириличке књиге. Српска средњовековна културна револуција догодила се знатно раније од Београда и Загреба, због чега је Ново Горажде добило титулу друге балканске културне престонице.

Прво издање Горажданске штампарије Служабник или Литургија, коју је основао Божидар Љубавић Горажданин са синовима Ђурађем и Теодором, одштампано је 1. јула 1519. године. Штампано на српско-словенском језику има вишеструк значај за српску културу и књижевност. 

У поговору Литургијара налази се прво штампано књижевно дело Мољеније урђа Љубавића часним презвитерима које је написао Теодор Љубавић у част преминулог брата Ђурађа. 

Друга два издања Горажданске штампарије су "Псалтир са последовањем", издат је 1521. године, и "Молитвеник" који је штампан дје године касније.

Пред најездом турских освајача, штампарија је пресељена у Трговиште у Румунији, где је наставила своју мисију. Доња Сопотница, осим што је својеврсна престоница српске и европске културе, одувек је била и снажан духовни центар. 

Да цео свет гурне у пакао Великог рата

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио на данашњи дан, 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, када су чланови организације Млада Босна убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, и његову супругу Софију Хотек.

Планови за убиство Фердинанда почели су да се кују тек пошто се тајним каналима у Српској обавештајној служби на челу са Драгутином Димитријевићем сазнало да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре.

У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице: Мухамед Мехмедбашић, Васо Чубриловић, Недељко Чабриновић (који је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони), Цветко Поповић, Данило Илић, Трифко Грабеж и  Гаврило Принцип.

Принцип, као и остали атентатори, чули су експлозију бомбе низ улицу и напустили своја места. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ, марке Браунинг модел.

Позвани да будемо браћа са Албанцима

Патрирјах српски Порфирије поручио је у манастиру Грачаници да Срби "без Видовдана, Грачанице и свих светиња нису оно што јесу", истакавши да су због заједничког живота, "позвани да буду браћа са Албанцима".

Патријарх Порфирије је у средњовековном манастиру Грачаници служио свету архијерејску литургију поводом Видовдана, окупивши се, како је рекао, молитвено и богослужбено, на прослави Светог кнеза Лазара, у обраћању за духовну подршку.

"Ми смо данас сабрани пред овом светом Грачаницом, сви су овде сабрани кроз свету литургију, молитву, благодат Божју. Када дођемо на овај дан у Грачаницу, када дођемо у било ком тренутку, до Дечана, Пећке патријашије, кад год смо овде на овом месту, нама се отварују, браћо и сестре, слике, али и лик сина из приче о блудном сину, да изгубљен беше и нађе се, ми када смо на овом месту, без обзира на то колико да смо удаљени од овог места, знамо да где год да смо били, удаљили се од овог места, када дођемо овамо вратили смо се себи, јер ово је место Косово и Метохија и јесте место нашега рођења, овде смо поникли, овде смо се родили", рекао је патријарх.

Истакао је да без Грачанице, Видовдана, без свих светиња, нисмо оно што јесмо.

Треба да чувате једни друге

Културно-забавним програмом и трпезом љубави данас је завршено дводневно обeлежавање 140 година од освештања Саборног храма Успења Пресвете Богородице у Тузли, којем је присуствовао Његова светост патријарх српски Порфирије.

Патријарх Порфирије служио је јутрос Свету архијерејску литургију у Саборном храму, после које је поручио припадницима свих вера у Тузли да су потребни једни другима и да треба да чувају једни друге јер су вековима заједно.

- Не треба себи да дозволимо да нам други говоре како треба да живимо, или боље рећи да нам други намећу своје концепте и да нам кажу ко је наш најближи - рекао је патријарх Порфирије.

Патријарх српски је рекао да има апел и за браћу муслимане и браћу католике, као и народе припаднике других вера.

- Ми имамо искуство заједничког живота, носимо и ране које смо наносили и задавали једни другима, али знамо да су те ране бол. Та бол је подстицај, покретач и наук да смо потребни једни другима и да треба да чувамо једни друге - истакао је патријарх српски Порфирије. Он је нагласио да сви ми боље, него што нам било ко други може рећи, знамо шта значи бити заједно, јер смо вековима заједно.

„Са Козаре је 68.600 људи одведено у логоре, махом у Јасеновац, а међу њима је било 23.585 деце до 14 година и то је највећа трагедија Козаре”, изјавила је руководилац сектора културно-историјског наслеђа у Националном парку „Козара” Марина Љубичић Богуновић поводом одржавања стручног скупа на Козари.

Овај научни скуп први је у низу догађаја којима ће бити обележено 80 година од козарске трагедије и три деценије од настанка Републике Српске. Организатори скупа су Национални парк „Козара” и Републички центар за истраживање рата.

Богуновићева је подсетила да је највише Козарчана одведено у Јасеновац, али напомиње да су житељи сa овог поднебља доспевали чак и до норвешких логора. Она је навела да су цивилни губици били изузетно велики и подсетила да је битка на Козари трајала од 10. јуна до 18. јула 1942. и да се на планини тада нашло 80.000 цивила у збегу, махом жена, деце и стараца, и да je  један партизански одред од 3.500 људи који се већ претходно ту налазио, па је само остао у окружењу.

„Стручним скупом ’Геноцид над Србима у Независној држави Хрватској (НДХ) и устанак, Козара 1942–2022’, сарадњом институција и вредним радом историчара не допушта се да имена страдалника и њихова жртва падну у заборав”, изјавио је директор Националног парка „Козара” Божидар Николетић. Оваква конференција, рекао је Николетић новинарима на Мраковици, одржава се први пут након 35 година и подсетио да је последња такве врсте била 1977. године.

„Ту је настрадало укупно 10.000 војних и 40.000 цивилних жртава”, истакао је Николетић.

Политика, М. К.

Претке нисам осрамотио, потомци ме се неће стидети

Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије, на основу Кумановског споразума са снагама Кфора, повукла са Кошара. Повлачење је протекло без икаквих инцидената.

Споразумом из Куманова успостављена је копнена и ваздушна зона безбедности, које су се протезале пет, односно 25 километара у дубину територије централне Србије. 

Битка на Кошарама, која је трајала 67 дана, постала је симбол отпора непријатељу током НАТО агресије 1999. године.  

Свих 130 официра, подофицира и војника Војске Југославије колико их је у зору 9. априла било распоређено дуж 13 километара зоне карауле Кошаре без трунке оклевања прихватило је борбу за одбрану Србије. 

У бици на Кошарама погинуло је 108 припадника Војске Југославије. Војска Југославије се са Кошара повукла тек након потписивања Кумановског споразума. До 14. јуна непријатељ преко Кошара није могао. 

Снаге Војске Југославије у бици на Кошарама 1999. године чинили су делови 125. моторизоване бригаде, 53. гранични батаљон, војна полиција из Београдског и Крагујевачког корпуса, делови 63. падобранске и 72. специјалне бригаде и мањим делом добровољци из земље и иностранства.

Командант 53. граничног батаљона у саставу Приштинског корпуса Војске Југославије пуковник Душко Шљиванчанин за Интернет портал РТС-а говори о ширем аспекту битке, о најтежим тренуцима током битке и објашњава због чега су прва два дана била одлучујућа у одбрани југословенско-албанске границе.

Понављамо изводе из чувене беседе светога аве Јустина Поповића, изречене на Савиндан 1966. године, нажалост актуелне и данас. 

Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!

Хајде даље, српски човече, Србине, ако си остао Србин до данашњега дана, ако се ниси одрекао, ако ниси бивши Србин, хајдемо даље. Гле, погледај онај манастир. Тамо, тамо се чује концерт, тај манастир је претворен у музеј, тамо данас на дан Светога Саве нема службе! Пред манастиром огроман крст и на крсту распет Свети Сава, тужан и сетан. Монаштво му је дало све, монаштво га је учинило Светитељем, монаштво га је учинило Просветитељем. Света Гора и свети монаси васпитали су Светога Саву и дали му сва богатства неба. Дали му Вечну Истину, Вечну Правду, дали му Вечни Живот, и он га дао српском роду. Дао и Вечну Истину, и Вечну Правду, дао Истинског Бога и Господа Христа. То монаштво, ето, манастир претворило у музеј. И шта ја да радим, Господе, пред Тобом, сем да вапијем: Господе, опрости им, јер не знају шта раде!

Тамо по српским шумама, по долинама, гудурама, српски манастири. Зидали их свети цареви и краљеви, зидали их свети Срби, оставили нама, а манастири скоро опустели. Срби неће у монахе, Срби кренули за Европом, за културом, за модом. Жене трче за париском модом, и по вароши и по селима. Младићи, омладина, Срби зрели, родитељи, чиновници, службеници, све то се дало на уживање. Биоскопи пре свега, и позоришта изнад свега.