Јуче и данас

У Цетињски манастир јутрос је ушла група грађана, када је дошло до вербалног сукоба са свештеним лицима, а затим и до физичког конфликта између две особе, саопштила је полиција. Митрополија црногорско-приморска објавила је да је у манастиру дошло до "нереда и ширења мржње" од стране оних који се, како тврди, "лажно куну у његову светињу". Медији у Црној Гори објавили су снимак инцидента.

Управа полиције саопштила је да је у Цетињу, поступајући по две пријаве, од којих су једну поднела свештена лица Митрополије црногорско - приморске, а другу једна грађанка, прикупили обавештења од више особа.

Наиме, наводи полиција, у Цетињски манастир је ушла група грађана и том приликом је прво дошло до вербалног сукоба са свештеним лицима, а онда и до физичког конфликта између две особе.

Припадник полиције који се налазио на лицу места је спречио даљи сукоб, напомиње се саопштењу.

Претходно, додаје Управа полиције, џетињској полицији су свештеници Митрополије црногорско - приморске поднели пријаву у односу на ширење верске и националне мржње, покушај скрнављења светиње и угрожавање сигурности свештених лица, док је једна грађанка поднела праву против свештеног лица за физички напад.

Јуче је обележена 213 година од легендарног Боја на Чегру и погибије једног од највећих српских националних јунака, ресавског војводе у Првом српском устанку Стевана Синђелића и његових устаника. У присуству представника државних делегација из Ниша, Свилајнца и Ресаве и великог броја грађана, на спомен-обележје положени су венци и цвеће и евоциране су успомене на херојску битку за ослобођење Ниша од Турака. Одржан је и парастос који је служило свештенство Нишке епархије СПЦ које је предводио владика Арсеније.

Бој на Чегру одиграо се у пролеће 1809. године, а 31. маја ресавски војвода Синђелић испалио је из кубуре хитац у барутану и складише оружја, усмртивши на узвишењу изнад Ниша преко 6.000 Турака који су упали у устаничко утврђење и око 3.000 својих устаника који су намеравали да ослободе Ниш.

На Чегру је Стеван Синђелић са својим устаницима био у најистуренијем од шест српских шанчева, а у зору 31. маја нападнут је од Османлија одлуком Куршид паше, који је располагао са око 20.000 војника. Устаници су одбили више турских јуриша, али како је изостала помоћ других војвода и када је увидео да његови Ресавци не могу да одоле турској сили, војвода Синђелић запалио је складиште муниције. У шанцу су изгинули сви.

Неколико месеци касније Куршид паша је, да би застрашио Србе, наредио да се од глава погинулих устаника сазида обележје која је названо Ћеле-кулом. Првобитно су на њој биле 952 лобање, а сада их је мање од стотину. 

Рат је трајао већ дуже од два месеца, НАТО авијација бомбардовала је војне и цивилне циљеве широм тадашње СР Југославије, а војска је одлучно и успешно бранила границу према Албанији. Тог 26. маја 1999. године у зору, око 4.30 часова, снаге тзв. ОВК и војска Албаније, уз подршку западне војне алијансе, почеле су напад на подручју планине Паштрик, на локацији Ћафа Прушит.

Из Албаније је дејствовала артиљерија, на шта је уследио одговор хаубица Војске Југославије (ВЈ). Око 11 часова авијација НАТО је напала пoложаје бранилаца. Борбе су почеле и на другим местима.

„У команду бригаде током јутарњих часова почели су да стижу извештаји о све чешћем дејству на наше положаје на Горожупу. Било нам је јасно да су то покушаји убацивања шиптарских снага са простора Албаније, преко Паштрика, на нашу територију. У току првог дана терористи су нападали у више наврата. Напади су били силовити”, сећа се бригадни генерал у пензији Стојан Коњиковац, у време НАТО агресије, у чину потпуковника, начелник оперативног одсека 549. моторизоване бригаде ВЈ.

Током рата, али и сузбијања сепаратистичке побуне на Космету 1998. године, био је најближи сарадник команданта бригаде пуковника Божидара Делића, данас генерал-мајора у пензији. Битка за Паштрик представљала је последњи покушај продора непријатеља на Косово и Метохију, а одбијањем тог напада створени су повољни услови за преговоре који су довели до Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација и Кумановског споразума. 

„Долина Неретве је место бола и гласне тишине, која и данас, 30 година касније, језиво одзвања као и тог 25. маја 1992. године, кад је у Брадини почињен страшни масакр над невиним српским цивилима, међу којима је било и деце. У Брадини и околним селима, Коњицу и долином Неретве злочинци су извршили етничко чишћење, припадници муслиманско-хрватских паравојних формација затрли су српско име. Данас само ледени мермерни споменик и обновљени храм пркосно сведоче да су Срби живели на том простору”, изјавио је српски члан Председништва БиХ Милорад Додик поводом три деценије од страдања Срба у Брадини и околним селима.

У нападу 25. маја 1992. године на Брадину код Коњица, која је до последњег трагичног сукоба у БиХ била насељена већински српским становништвом, припадници муслиманских и хрватских ратних снага убили су 48 ненаоружаних српских цивила. Преостале су одвели у логоре или протерали. Опљачкали су, а затим и спалили све српске куће, као и Цркву Вазнесења Господњег, саграђену далеке 1938. године. Најстарија међу убијенима, пронађеним у масовној гробници у порти цркве, била је 85-годишња Паула Вукосава, а најмлађи 11-годишњи Срђан Жужа. У логорима Мусала и Челебићи уморена су још 22 становника Брадине, док се о судбини њих петоро до данас није ништа сазнало.

Александра је имала три године када је бомбардована колона избеглица:

Александри Стијељи су, у бомбардовању избегличке колоне на Петровачкој цести 1995. године, погинули отац и деда, а мало касније мајка јој је умрла на порођају. Родила је њену сестру Тању и преминула. Александра храбро говори о погинулим Србима из Лике и Далмације на Петровачкој цести између Босанског Петровца и Кључа.

"На цести Петровачкој избјеглице

и триста дјеце у колини.

Над цестом круже грабљиве птице,

туђински авиони.

По камењару оснијеженом

челична киша звони…

У снијегу румена Марија,

мамина кћерка једина,

било јој седам година."

Овако је о Петровачкој цести после Другог светског рата певао Бранко Ћопић. О сличној трагедији, која ће се на истом месту поновити пола века касније, 7. августа 1995, нико не пева, али прича.

Александра Стијеља (30), родом из Заграда код Бенковца, дан пошто је подигнута прва оптужница против четири официра хрватске војске,  због сумње да су наредили акцију у којој су страдали цивили у избегличкој колони "Олује", храбро говори о погинулим Србима из Лике и Далмације на Петровачкој цести између Босанског Петровца и Кључа. 

Филип Карађорђевић саопштио је да од свог брата Петра преузима дужност и одговорност коју подразумева титула принца-наследника, као и да прихвата све дужности и обавезе које су му тим чином дошле, јер је, како се наводи, свестан части која му је тиме учињена.

Абдикација је аутоматска и то значи да своје суверено право рођењем да предводи Карађорђевиће, принц Петар  напушта и то право аутоматски прелази на следећег у линији наслеђивања и његово потомство, наводи се у писаној изјави Филипа Карађорђевића.

Свом брату желим највећу срећу у животу и поштоваћу и бранићу његову жељу за личним и приватним животом. Он заувек остаје принц и увек ће бити добродошао. Његова жртва је нови завет Карађорђевића после смутних времена за Дом, наводи се у саопштењу.

До овог тренутка се нисам оглашавао, јер сам желео да после чина абдикације свог брата принца Петра проведемо дане у тишини и размишљању и да се дође до разумевања у породици и међу верним народом, навео је Филип Карађорђевић, који је захвалио браћи и члановима породице, гранама принца Томислава и принца Андреја на указаном поверењу и подршци.

Данас се навршава 30 година од злочина над Србима у сарајевском насељу Пофалићи, када су припадници муслиманске тзв. Армије БиХ за два дана убили око 200 особа и спалили њихове домове. Нико од познатих починилаца и наредбодаваца овог злочина није одговарао пред судом, иако је Министарство унутрашњих послова Републике Српске поднело извештај против 51 лица.

Према подацима којима располажу надлежни органи из Српске, напад на Пофалиће припремили су командант Територијалне одбране Хасан Ефендић и локални старешина Територијалне одбране Идриз Салко.

У акцији су учествовали одред „Пофалићи један”, чији је командант био Хабиб Идризовић, „Пофалићи два”, са командантом Јусуфом Лошићем на челу, те одред „Велешићи”, којим је командовао сада већ покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.

Злочин над Србима у Пофалићима уследио је након низа претходних злочина снага лојалних тадашњем муслиманском руководству у Сарајеву, попут злочина у Добровољачкој улици, Великом парку и убиства српског свата на Башчаршији.

Злочин у Пофалићима догодио се 16. и 17. маја 1992. године.

Танјуг 

У Тузли и Бијељини je обележено 30 година од страдања припадника ЈНА у "Тузланској колони". У нападу муслиманских снага из заседе убијена су 54 војника, 78 је рањено, док су 44 заробљена, од којих су петорица касније убијена, а остали су злостављани и мучени. За тај злочин до данас нико није одговарао.

Породице страдалих, преживели учесници "Тузланске колоне" и делегације из Републике Српске одали су помен страдалим припадницима ЈНА на Брчанској малти у Тузли и у Бијељини.

"У Тузли су на данашњи дан прије 30 година погажени међународно право и сви обичаји ратовања, а јавност треба да зна да за тај злочин нико није одговарао", изјавио је министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић, који је одао почаст на месту страдања војника ЈНА у "Тузланској колони".

Подсетио је да је у Скопљу, између врха тадашње ЈНА и представника муслиманског народа Алије Изетбеговића, постигнут споразум о мирном повлачењу јединица ЈНА са простора БиХ, закључно са 19. мајем, али да се у Тузли поновио сценарио из Добровољачке улице у Сарајеву.

Нагласио је да су тада убијена 54 војника, рањено 78, а 44 су заробљена и мучена.

Његово преосвештенство епископ горњокарловачки Герасим служио је данас парастос у спомен-костурници на православном гробљу у Глини за више од 2.000 Срба са Кордуна и Баније који су зверски убијени у мају и августу 1941. године.

Парастосу је присуствовао и председник бањалучког Одбора за помоћ Косову и Метохији Милорад Арлов, који је положио венац, као потомак српских жртава које су зверски поклале усташе 1941. године.

- Овде су похрањене кости више од 2.000 наших блиских и даљих предака, Срба са Кордуна и Баније који су зверски убијени у мају и августу 1941. године. Као близак потомак зверски убијених Срба, питао сам се зашто су убијени многи људи са села које је само занимало да прехране и одрже своју породицу - рекао је Арлов. Он је захвалио руководству Вијећа српске националне мањине града Глине што не дозвољава да овај злочин падне у заборав, и што су на њихову заједничку иницијативу поставили крст за погинуле Србе на спомен-костурницу.

- Посебно хвала Влади Републике Српске и премијеру Радовану Вишковићу што су прошле 2021. године издвојили из буџета Владе 25.000 КМ за реконструкцију оронуле спомен-костурнице на православном гробљу у Глини - нагласио је Арлов.

Хрватска тајна служба годинама је успевала да утиче на хашке пресуде, али и да касније "премрежи" Суд за ратне злочине у Србији и утиче на неподизање предмета или ослобађајуће пресуде у случајевима када су њихови држављани били под истрагом, рекао је београдски адвокад Душан Братић.

Своје тврђењее за Глас Српске Братић је поткрепио списима из базе доказа Хашког трибунала у којим се, како је истакао, налази и документ хрватске Сигурностно-информативне службе /СИС/ из 1998. године, означен "врло тајно", а који представља извештај тадашњем председнику Фрањи Туђману.

Братић је навео да се у том документу до танчина описује како је та служба намештала лажна сведочења у Хагу, уцењивала сведоке тужилашта, али и врбовала нове сарадњнике међу особљем тог суда.

- У документу се наводи како је ова служба прибављала тајне податке о поступцима које је водило хашко тужилаштво како би се благовремено обазбедила заштита осумњичених од хапшења и уклањање доказа и сведока на терену - истакао је Братић.

На питање да ли је због свега тога ослобођен и Илија Јуришић, оптужени у предмету "Тузланска колона", Братић је рекао да све околности наговештавају да је Јуришић ослобођен јер је тадашња политичка и државна власт у Србији то желела. Он је упитао када се негде десило да се судија после ослобађајуће пресуде рукује са оптуженим, наводећи да је такво понашање више него знаковито.