Од 1944. радио је као вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи, у Дому за децу избеглу из БиХ.

Замонашио се 1948. у манастиру Благовештење у Овчарско-кабларској клисури и добио име Павле.

За епископа рашко-призренског изабран је 29. маја 1957.

На Косову и Метохији је провео 33 године,

На ванредном заседању Светог архијерејског сабора 1. децембра 1990. изабран је за 44. српског патријарха,

Патријарх Павле је од 1990. до 2009. био врховни поглавар СПЦ, а претходно је од 1957. године био епископ рашко-призренски.

Мало људи зна да је наш покојни патријарх Павле провео 33 године у служби на Косову и Метохији, прво као предавач у призренској богословији, а затим и као владика рашко-призренски од 1957. Током рада у јужној српској покрајини записивао је опажања и утиске којима је сведочио.

- Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светог Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Албанаца, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор када је из цркве излазио Албанац са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: „Шта ти овде тражиш од нашег свеца?” „Ја нисам дошао ни вашем ни нашем свецу”, одговори Албанац, „већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја, али ни ти.” Црногорац ућута, а Албанац ми приђе да тражи благослов за дете - писао је патријарх Павле.

Молио се за све жртве

Када је као владика боравио на КиМ, десило се да га је зауставила наоружана албанска банда или припадници ОВК. О самом инциденту се не зна много, али се причало да су му затражили да клекне и помоли се за пострадале Албанце. Он им је тада смирено одговорио да се он клечећи моли у цркви за све пострадале и невине жртве без обзира на њихову националност и веру. Тако је неповређен успео да настави пут.

О животу омиљеног српског патријарха зна се доста тога. Рано је остао без родитеља, па је одрастао са тетком по оцу, коју је много волео и која му је заменила родитеље. Имао је жељу да постане лекар, али су га путеви навели цркви. Противио се сваком луксузу, био је штедљив, али никако шкрт. Прича се да је патријарх једном приликом испред Патријаршије видео пуно луксузних аутомобила и упитао чији су. Када је добио одговор да су то возила његових владика, патријарх је узвикнуо: „Бог те видео, а чиме би се тек возили да се нису заветовали на скромност?”

Његова соба у Патријаршији била је до те мере скромна да је подсећала на монашку ћелију. Патријарх Павле је скоро током целе године био на посту на води, месо готово никад није јео, само рибу веома ретко.

Његово службовање на месту првог међу једнаким архијерејима, дуго скоро две деценије, посебно је обележило ратне године на простору некадашње Југославије, када је поручивао да су сви људи деца Божја. Осуђивао је свако насиље и злочине, без обзира на то ко их је чинио, без обзира на то ком народу су чињени и којој вери. Остаће упамћено да се крајем деведесетих година ставио на чело неколико протестних маршева против Слободана Милошевића.

Туберкулоза

Спасао дете из ледене воде

Док је као васпитач радио у Бањи Ковиљачи, из ледене воде спасао је дечака који се давио. Као последицу тог подухвата добио је, у то време, смртоносну туберкулозу. Међутим, иако му доктори нису давали више од три месеца живота, он је успео да се опорави и доживи дубоку старост.

Скроман

Сам поправљао одећу и обућу

Иако је носио скромну одећу, патријарх Павле је увек имао лепе ципеле у којима је шетао по Београду. Често је знао и да потрчи, нарочито када је требало да сустигне трамвај. Патријарх Павле је често поправљао, али и правио ципеле за себе. Прича каже да га је занату научио неки обућар у близини Патријаршије, али има и оних који тврде да је вештину стекао у манастиру. Сматрао је да нема потребе да више купује ципеле и тако цркви „прави штету”. Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Скупљао мрвице

Деца гладна, а ви бацате храну

Једном приликом када је завршио са јелом, узео је салвету испред себе на којој је било неколико мрвица. Тихо је покупио сваку мрву и појео. Присутни су шокирано упитали шта то ради, а он им је одговорио: „Не знате ви, децо моја, шта значи глад и колико је деце широм света гладно, а ми бацамо хлеб поред стола и у контејнере. Некима оне представљају живот и наду, а ми их се тако лако одричемо. Сетите се сваки пут гладне деце широм Африке и света када видите мрвице поред стола.”

Волео децу

Куповао им бомбоне и сокове

Патријарх Павле је много волео децу, често је малишанима који се играју у близини Патријаршије куповао и делио бомбоне. Једном приликом, у зимско доба, деца су се играла у близини Патријаршије. Био је леден и ветровит дан, а патријарх је пролазећи туда децу позвао да се склоне од кошаве и уђу у Патријаршију на сок. Сва деца појурила су за патријархом, само се један дечак задржао на степеништу испред врата. Патријарх га је упитао зашто не улази, а дечак је рекао: „Ја не могу, нисам крштен.”

Патријарх му је на то одговорио: „Само ти уђи, синко. То су новотарије да се деца крсте кад се роде. Некада су се момци крстили пред војску, кад су зрели и знају шта желе. Ако и ти то будеш хтео кад одрастеш, ево, ја ћу те крстити. А сад уђи слободно.”

Курир, Мина Бранковић