Јуче и данас

Неколико реченица из Васкршње посланице Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, упућене свештенству, монаштву, верном народу и свим људима добре воље, изазвало је, као што то обично бива, реакцију оних којима нису ни упућене.

Да не би било недоумице шта је то изазвало гнев и открило екстремну нетрпељивост појединаца и група према Цркви и вредностима које она оличава, а коју нештедимице сеју преко CNN affiliate - групе електронских и штампаних медија, поновићемо их. Дакле, српски архијереји кажу:

„Апелујемо да се нормира употреба ћириличног писма у јавном простору, као и да се обустави насиље над српским језиком и укину одредбе законâ који то насиље намећу, нарочито кроз противуставни закон који намеће такозвани родно осетљиви језик иза кога се крије борба против брака и породице као богоустановљених светиња и природних облика човековог личног и саборног живота.

Јевађелски темељи етоса

На јеванђелским темељима смо градили и изградили свој начин живота, свој етос, свој систем вредности, у коме су брак и породица, засновани на љубави према Богу и на међусобној љубави, претпоставка склада у животу народа, друштва и државе”.

Важно је одмах истаћи да се Црква моли Богу да и она наша браћа и сестре која и овим поводом, уз лажи и клевете, према њој показују нетрпељивост, као и они који од медијâ праве оружја за продубљивање поделâ у друштву, не одбаце љубав Божју која хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине, јер долази час, и већ је настао, када треба да буду препознати као људи љубави и истине, а не као они који свесно стварају неслогу и сукобе.

Сваке године, другог дана Васкрса, обележава се страдање 54 српска цивила, који су на Васкршњи Понедељак 1942. године убијени у усташком покољу у бањалучком насељу Бијели Поток. Потомци жртава кажу, њихове најмилије су пре 81.године убиле комшије Хрвати, а о свирепости злочина за који нико није одговарао најбоље сведоче жене и деца, који су убијени само зато што су били православни.

81 годину брда у Бијелом Потоку немо сведоче о свирепом усташком злочину за који нико није одговорао. Другог дана Васкрса 5. априла 1942. прво су дошли до породице Вујасиновић, коју су убили без испаљеног метка. После су убили и Богојевиће, а онда Милинковиће, њих 31.

- Брата од годину дана су заклали, одсекли су му главу - од годину дана. Шта је дете било криво? Овде ми је заклана сестра од 20 година која је молила усташу да је не убије, али он је узео пушку и ударио је кундаком у прса. Она је пала и он ју је заклао - каже Бранко Милинковић председник Удружења породица, потомака и поштовалаца жртава усташког терора Бијели Поток.

Дошли су да нам честитају Васкрс и кажу да не бринемо. То су биле наше комшије Хрвати из насеља Дебељаци, каже Брацо Адамовић, којем су усташе убиле 13 чланова породице.

Данас су се навршиле 24 године од када су НАТО бомбардери касетном муницијом убили трогодишњу Милицу Ракић у њеном породичном дому у Батајници у предграђу Београда, а ова девојчица постала је симбол страдања све деце у НАТО агресији на СР Југославију.

Девојчица је убијена фрагметима бомбе док се налазила у купатилу на другом спрату породичне куће која је удаљена око километар од некадашњег аеродрома Батајница.

Смрт је била тренутна и затекла је на дечијој ноши, а у том нападу је рањено још пет цивила.

Њен отац Жарко, пореклом из Босанског Петровца, сведочио је да је сцена удара била стравична. Купатило је било пуно гелера, који су се толиком силином зарили у кућу да су пробили и зид. "Изгубили смо је", прве су речи које је изустио када ју је крваву узео у руке.

Према Српској православној цркви од раније је покренута иницијатива да канонизују малу Милицу, а њен лик се већ налази на фрескама у многим српским светињама. У манастиру Тврдош код Требиње, у Републици Српској је 2004. године рађена фреска Милице Ракић, на којој се налази опис ње као новомученице, као и у манастирској цркви манастира Тресије на Космају и у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду.

У београдском Ташмајданском парку је 2000. године подигнут споменик посвећен деци убијеној у југословенском бомбардовању НАТО.

У три сата после поноћи, 15. априла 1452. године, рођен је Леонардо да Винчи, човек који је променио свет, јер су његове идеје биле такве да је изгледало као да је дошао из будућности. Научник, уметник, визионар, данас познат по својим открићима између којих је и падобран, и ремек делима попут „Мона Лизе“, и данас, 571 годину касније, изазива радозналост, а научници и даље истражују његов живот.

Геније, енигматичка и мистериозна, харизматична фигура наводила је научнике да стално трагају за нечим новим што крије Леонардова историја.

Петнаест ствари које можда нисте знали о италијанском генију:

1) Висок и леп - Сви знају да је Леонардо био геније, али истраживачи тврде и да је био изузетно леп човек атлетске грађе. Висок 173 центиметра, за тадашње време се сматрао врло високим, имао је дугу косу која му је падала на рамена а брада му се спуштала све до груди. Носио је необичну одећу, кратку тунику живахних боја, док су зрели мушкарци у то време носили дугачке тунике које би им давале озбиљан изглед. Тај изглед може да се види и на статуи посвећеној Леонарду испред Галерије дељи Уфици као и оној испред Миланске скале.

2) Шаљивџија - Биографи описују Леонарда као човека велике харизме, љубазног и дарежљивог кога су сви волели. По Горђу Васарију био је врло драг, одличан саговорник који је фасцинирао Лудовико ил Моро својом интелигенцијом. Леонардо је писао о људима који се понашају надмено без икаквог конкретног разлога описујући бенефиције које је могуће имати само захваљујући самоспознаји, скромности и сталном труду и раду. Био је човек који је волео да прича шале али и да зачикава присутне на разне начине. Када су га једном приликом питали како то да су му деца ружна, а његова дела су тако лепа он је одговорио да је дела стварао дању док је децу правио по мраку.

О Великом Петку је тешко говорити као о празнику, јер за хришћане је то најтужнији дан, када је, према предању, Исус Христ распет на крсту на Голготи, истакао је јереј при храму Вазнесења Господњег у Жаркову Стеван Јовановић.

„Ја бих рекао да је то дан у којем се бол поистоветио са страдањем и пониженошћу сваког од нас. Тако да је то дан када се сећамо наше понижености, поготово онда када смо хтели да будемо праведни, добри и на висини неког задатка и очекивања, а нисмо успели”, рекао је Јовановић. Он је објаснио да чак и симболика скривена у народним обичајима указује да је у питању један „потресан празник”.

„Рецимо, за Божић имате много више народних обичаја. Јер Божић се обележава у радости, у полету животном, док је Велики Петак некако тих, миран. Нема много народних обичаја, осим фарбања јаја које су опет припрема за Васкрсење”, нагласио је Јовановић. Он истиче да би, према неким црквеним типицима, Велику Суботу, која долази између петка и недеље, требало провести у потпуној тишини.

„У потпуном смирају да би се човек у том смирају запитао о свим успесима и неуспесима, али и чиме их мери, јер ако их не меримо Христовим Васкрсењем, ако не поставимо у перспективу вечног живота, бојим се да ћемо бити поражени и успесима и неуспесима”, навео је Јовановић.

Додао је да Велики Петак за хришћане јесте дан када успехе и поразе, и своје личне и наших пријатеља, гледамо кроз Христово страдање, али како је рекао, „кроз оно што је много важније, кроз Христово Васкрсење”.

У Спомен-комплексу "Сремски фронт“ у Адашевцима код Шида одржана je државна церемонија полагања венаца и одавања почасти, поводом обележавања 78. годишњице од пробоја Сремског фронта. Током 175 дана борби погинуло је око 13.500 бораца НОВЈ-а, углавном младића из Србије и Црне Горе, али тачан број именом и презименом никада није утврђен.

Државну церемонију у оквиру Спомен-комплекса предводио је министар Никола Селаковић који је рекао да слобода без достојанства, самосталности, независности и није слобода.

Према његовим речима, Србија данас, сећајући се своје славне прошлости и ратне епопеје у којој је низала и жртве и победе у читавом 20. веку, у 21. веку корача свесна да нас је мало да водимо ратове, да смо те лекције одавно превазишли и изучили, да јој је мир пречи него ишта и да је слободу већ одавно претплатила милионима својих невиних жртава и оних који су бранили родно огњиште.

Истакао је и да Србија данас "стоји и постоји и слави слободу, јер је једна од ретких држава која је и самостална и која самостално доноси одлуке, јер на свом челу има озбиљног и мудрог председника који зна сваку муку, бол, патњу нашег народа", али и колико је наш народ поносан и достојанствен.

''Чињеница је да је на Сремском фронту нацистички окупатор заједно са највернијим синовима који су још 1941. године издали заједничку државу и формирали своју квази-државу доживео потпуни и пресудни ударац и слом. Управо овде на Сремском фронту српски народ ударио је коначни печат свом антифашизму и антинацизму као историјском опредељену генерација и пре и после Сремског фронта'', рекао је Селаковић.

На данашњи дан, 10. априла 1941. године, успостављена је Независна Држава Хрватска на делу територије Краљевине Југославије коју су окупирале нацистичка Немачка и фашистичка Италија. НДХ је спроводила организован терор и погроме над својим грађанима друге националности и вере. Злочини су вршени са само једним циљем: уништење Срба, Јевреја и Рома и стварање етнички чисте хрватске државе.

На почетку функционисања Независне Државе Хрватске, основни циљ је било стварање хрватске националне државе, каже за Радио Београд 1 историчар Милан Гулић из Института за савремену историју:

"С обзиром на чињеницу ко је ту државу направио и на кога је био ослоњен, то се већ у првим данима њеног постојања показало само као успутни циљ. Чини ми се да је суштинска природа режима установљеног у Загребу била далеко од тога да се бори за остварење хрватских националних интереса, већ се радило о једном профашистичком, пронацистичком режиму који је имао само један циљ - истребљење читавих народа, пре свега српског, а онда и јеврејског и ромског народа", рекао је Гулић.

Председник Удружења "Јадовно 1941" из Бањалуке Душан Басташић истиче за Радио Београд 1 да су првог дана по оснивању НДХ почела хапшења Срба са подручја Госпића и њихов транспорт у успостављени логор Госпић-Јадовно-Паг где је за четири месеца убијено 38.000 Срба. 

Београђани нису остварили ништа од онога што су планирали за тај недељни дан - нису стигли до својих омиљених пијаца, мушкарци су морали да одложе традиционална кафанска дружења, домаћице да одустану од припреме богате трпезе, дечица од безбрижне игре у парковима и двориштима. Нису одржане ни унапред заказане културно-забавне манифестације, ни спортски догађаји. Неки суграђани нису стигли да испију прву јутарњу кафу, други ни из својих пижама да изађу. Многе је пробудио злокобни звук са неба, који је из минута у минут постајао све снажнији. Почела је злогласна операција „Одмазда”...

На данашњи дан, 6. априла 1941. године, мучки, без објаве рата на престоницу тадашње Краљевине Југославије обрушило се стотине авиона Хитлерове ваздухопловне армаде. Тачан број жртава никада није усаглашен, али већина историчара и документариста сматра да је под бомбама страдало око 2.300 људи, мада ова цифра према неким изворима достиже и до 4.000 становника. Сматра се да је у нападима који су се наставили и 7, 11. и 12. априла са земљом сравњено безмало 630 зграда.

Првог дана злочиначке агресије разрушен је Југословенски краљевски двор у Улици краља Милана, у центру Београда, а гађан је и двор на Дедињу. Уништен је један од најзначајнијих споменика културе - Народна библиотека, а тешко је оштећена Вазнесењска црква. Мостови нису били мета јер су били важни окупаторима за касније допремање трупа, оружја и оруђа.

Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915 - Београд, 26. март 1984) био је један од највећих српских и југословенских писаца. Своју прву приповетку написао је 1936. године, а у његовим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата. Написао је "Људи с репом", “"Доживљаји Николетине Бурсаћа", "Башта сљезове боје", "Глуви барут", "Осма офанзива", "Орлови рано лете", "Магареће године", "Битка у Златној долини"…

У Бранкову част, присетимо се неких његових цитата.

- Лутаћеш дуго свијетом бијелим, са витешким жаром, но једнога дана кораком невеселим, вратићеш се дому старом.

- Гдје су међу људима границе? Нема у човјеку ни Влаха ни Турчина. Постоји само голема људска биједа и невоља. Једнако и влашка и турска.

- Причаће дуго и с љубављу, али само лијепе ствари. Само лијепе ствари, јер то једино остане иза човјека и то је било једино богатство наших дјечака.

- Живимо у Југославији, а не смијемо ни бекнути да смо Југословени! Е, чија ли је то коњска памет измислила да ми је само знати!

- Испричаћу причу вама, о босанским планинама, о Крајини, гнијезду буна, куд протиче брза Уна.

На данашњи дан пре 32 године изведен је напад хрватских специјалаца на крајишке Србе на Плитвичким језерима, а тај догађај, познат као "крвави Ускрс", сматра се и почетком рата у Хрватској.

Документационо-информациони центар "Веритас" у саопштењу за јавност подјећа да је у фебруару 1991. године Хрватска донела одлуке о неважењу савезних закона на њеној територији и о раздруживању од СФР Југославије, после чега је и Српска аутономна област Крајина донијела "Резолуцију о раздруживању од Хрватске".

Половином марта исте године ЈНА је затражила од Председништва СФРЈ да се у држави уведе ванредно стање, што није прошло услед противљења представника Хрватске, БиХ и Македоније.

У контексту таквог стања, крајишки Срби су 25. марта организовали "митинг истине" на Плитвицама са захтевом да Национални парк "Плитвичка језера" остане у саставу САО Крајине, наводи "Веритас". Два дана касније, на улазима у национални парк на јарболима су постављене српске и југословенске заставе, а следећег дана, 29. марта, "мартићевци" из Книна заузели су управне зграде Националног парка "Плитвичка језера".

У раним јутарњим часовима 31. марта 1991. године из Загреба је према Плитвицама, са неколико аутобуса, комбија, приватних возила и једним транспортером, кренула колона од око 400 хрватских специјалаца ради "увођења уставноправног поретка на подручју Националног парка".