
Рођен у Араду, у породици где су сликари били деда Никола и отац Душан, школовао се на Краљевско ликовној академији у Минхену, док је стваралаштвом био везан за територију Аустро-угарске монархије.
"У монографији посвећеној Алексићу ауторка Јасна Јованов се определила да актуелност најзначајнијег и највиталнијег сегмента Алексићевог опуса сагледава у контексту главних европских културно-историјских и уметничких струјања тог раздобља", рекао је Мирослав Тимотијевић. На тај начин се, осветљавајући Алексићево симболистичко сликарство, отвара и ново поглавље у тумачењу српског сликарства првих деценија двадесетог века. Поред аналитичко-теоријског, ова студија поседује и драгоцен фактографски сегмент.
Монографија Стевана Алексића објављена је као заједнички издавачки подухват Спомен-збирке Павла Бељанског и Одељења за ликовне уметности Матице српске у Новом Саду.
Стеван Алексић се определио за средњоевропски уметнички миље у складу са уметничким тенденцијама у окружењу где је живео.
Први пут је излагао 1902. на Салону у Будимпешти, затим у Сомбору (Прва српска сликарска и вајарска изложба, 1910), Сегедину (1916) и Темишвару (1918), подсетила је Саша Брајовић. Београдској публици се представио једанпут, на Четвртој југословенској уметничкој изложби 1912. Да би указао на значај дела и уметничке личности Стевана Алексића, Вељко Петровић је његове слике укључио у поставку "Београдско сликаство почетком ХХ века" приказану у Народном музеју 1949. године.
Као пријатељ Стевана Алексића хроничар и велики познавалац уметниковог дела, Вељко Петровић је иницирао да се радови тог сликара уврсте у уметничку збирку Народног музеја, тако да је данас заступљен 61-ом сликом.
Већи број Алексићевих радова чува Галерија Матице српске у Новом Саду, као и Народни музеј у Зрењанину.
РТС