Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Животни и верски пут 44. патријарха СПЦ

2009.11.15
Његова светост патријарх српски господин Павле (световно име Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. у селу Кућанци у срезу Доњи Михољац у Славонији, у породици земљорадника. У родном месту је завршио основну школу, а нижу гимназију у Тузли.  Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду коју је похађао ванредно да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. Шесторазредну богословију завршио је у Сарајеву 1936, а Богословски факултет у Београду где је претходно завршио две године Медицинског факултета.
Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока, а као избеглица је боравио у манастиру Света Тројица у Овчару и у Бањи Ковиљачи од 1944. као вероучитељ за децу у избеглиштву. Ту су му лекари открили туберкулозу и предвидели још три месеца живота. Одатле је из здравствених разлога отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница између Чачка и Горњег Милановца, где је остао до 1945. и где је после чудесног излечења донео одлуку да се посвети монашком животу.
У манастиру Вујан и данас се као посебна вредност чува дрвени крст који је својом руком израдио искушеник Гојко.
У манастиру Благовештење у Овчарско-Кабларској клисури замонашио га је као Павла јеромонах Јулијан уочи празника Благовести 1946. где је исте године рукоположен за јерођакона. У периоду од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче вршећи разна послушаја, а у чин јеромонаха унапређен је 1954. Постдипломске студије завршио је на Богословском факултету у Атини где је боравио од Божића 1955. до маја 1957. посветивши се проучавању Новог Завета и литургике.
Година 1957. забележена је као почетак Павловог архијерејства - за епископа рашко-призренског изабран је 29. маја, а 22. септембра га је, у Саборној цркви у Призрену хиротонисао тадашњи српски патријарх Викентије. Године 2007. у Српској патријаршији, у капели Светог Симеона Мироточивог молитвено је обележено пола века архијерејске службе патријарха Павла и његовог живота по Јеванђељу између Епархије рашко-призренске и трона Светог Саве у Српској патријаршији. 
Службовање у Епархији рашко-призренској посветио је изградњи и обнови цркава и манастира и посебно обнови монашког живота у циљу очувања православне вере и традиције. 
Првог дана децембра 1990. епископ Павле је именован за 44. српског патријарха наследивши на трону Светог Саве патријарха Германа. 
Патријарх Павле бавио се научним радом, а међу његовим објављеним делима је Монографија о манастиру Девичу, Студија из литургике, објављене 1972. у Гласнику СПЦ, од које је касније настало тротомно издање "Да нам буду јаснија нека питања наше вере", објављено 1998. Познате су и збирке патријархових беседа "Живот по Јеванђељу" и "Молитве и Молбе" које су објављиване и као допуњена издања. Патријарх Павле дуго је био председник комисије Светог Синода за превод Светог Писма Новог Завета који је црква званично одобрила и објавила 1984. Исправљено издање тог превода објављено је 1990. У заслуге патријарха Павла убраја се рад на обнови и оснивању нових епархија, обнови Богословије на Цетињу, отварању Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу.
У његово време основана је Академија СПЦ за уметност и конзервацију, враћена је веронаука у јавне школе, а Богословски факулетет у окриље Београдског универзитета. 
Имајући у виду многобројне заслуге патријарха Павла, посебно његов научни и богословски рад, Богословски факултет СПЦ у Београду, доделио му је 1998. звање почасног доктора богословља. 
Патријарх Павле се лечио на Војномедицинској академији од 13. новембра 2007. Крајем октобра 2008. патријарх Павле је упутио писмо у коме умољава архијереје СПЦ да му на заседању Архијерејског сабора због здравственог стања и немоћи одобри повлачње са трона Светог Саве. Одлука о молби патријарха Павла одложена је за редовно пролећно  заседање највишег тела СПЦ које је почело 14. маја 2009. на коме је донета одлука да се патријарх умоли да доживотно остане на трону СПЦ. Патријарх Павле је молбу уважио, а послове патријарха СПЦ, у његовом одсуству, преузео је најстарији члан Синода по рукоположењу, митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Патријарх Павле био је на светосавском трону СПЦ 19. година. 
МРС

Ауторска права Радио Оаза 2026