Супруга Вера није се одазивала на позиве неког међународног полицајца који је, заједно са преводиоцем, дошао – како се то тада говорило – да их евакуише. Изашла је на Томин позив из неке помоћне дворишне зграде и онесвестила се. Кућа је изгорела, ноћ је прошла, недалеко одатле убијен је Ненад Весић, погром је настављен и 18. марта. Милосављевићи су се, после свега, вратили и то је сада једина српска кућа у тој улици.

–Само душа у мени седи и чека. Много је од живота прошло, а мало остало. Кућу за ово мало не продајем, и нећемо се растајати. Један од палитеља и организатора ми је неколико пута нудио да му је продам – каже Тома.

Мартовски погром је циклус насиља који је убио градове и све градско, варошко, полуградско, оријентално и касаблијско у животу Срба на Косову и Метохији. Он је трајно, готово ненадокнадиво, уништио микропосебности урбаних средина и запечатио судбину српског повратка у њих. Свест о насиљу као решењу, демонстрације и протести одржавали су се у комунистичкој Југославији у различитим формама, а мржња према институцијама постала је начин живота и део менталитета, с јасном свешћу да их треба користити тамо где су јаче и уништавати оне које прогласите за њихове следбенике у ситуацијама и на местима где су слаби и рањиви. Од српске државе се, свих година сукоба, радо узима пасош, пензија или помоћ, од српских криминалаца власти у Приштини све време имају користи, док истовремено према онима који су слаби и незаштићени нико нема милости у погледу кршења основних животних права и слобода.

 –Ништа нам се добро од тог дана није догодило. Људи одлазе а нашег Липљана има све мање – сматра Боривоје Вигњевић, човек који је, према сведочењу својих суграђана „17. марта спасио своју душу”, организовавши извлачење угрожених. За градски и „некадашњи живот” везује га Одбојкашки клуб Партизан, који води и чији опстанак покушава да обезбеди. Иако долази из средине која има 700 Срба, клуб који све утакмице игра као домаћин у Косовској Митровици, један је од најуспешнијих спортских колектива у Покрајини,а већ годинама се бори за улазак у Прву српску лигу.

Осуђеност на циклично трпљење погрома после којих више ништа није исто и „нема повратка на старо стање”, подстиче осећај несигурности и приморава појединца без заштите на одлазак или на чекање слободе. Највећи део новца за обнову после хаоса завршио је у рукама Албанаца који су изводили радове, да би затим исте те обновљене куће Срби продавали, најчешће за мало новца јер, како рече један од власника: „Другу паљевину не бих преживео!”.

Изнад свега тога издигао се Тома Милосављевић и, без обзира на све, живи слободније од већине која га сада окружује и од оних који су морали да побегну; слободнији је јер никог не осуђује нити за њих има „лошу реч”. Слободан је што се наругао руљи која му је палила кућу; слободан је јер може и мора да размишља о слободи, у свом дому.

Хаос па независност 

Непосредан повод за почетак општег хаоса била је лажна вест Радио-телевизије Косова о томе да су Срби натерали у реку Ибар двојицу албанских дечака који су се удавили код села Чабра на северу Косова и Метохије. Први сукоби догодили су се у Косовској Митровици и Чаглавици, а онда је насиље у коме је учествовало више десетина хиљада људи захватило целу Покрајину.

У хаосу који се данас назива мартовски погром, пре осам година 17. и 18. марта 2004, погинуло је 19 особа, запаљено је и оштећено око 800 српских, ромских и ашкалијских кућа, срушено је и уништено 39 српских цркава и манастира, протерано 4.000 Срба, Рома и Ашкалија, а 900 људи претучено и тешко повређено. У приградским и сеоским насељима пљачкана је стока, по двориштима су убијани пси, живина, а у Обилићу је, на металној скели, поред спаљене српске куће обешена свиња.

Међународна заједница је потврдила да је насиље „било добро вођено и оркестрирано”. Хаос није имао никаквог утицаја на доношење одлуке већине западних сила да се подржи самопроглашење косовске независности, према неким изворима насиље је убрзало доношење одлуке. Организатори погрома нису пронађени, а породице жртава и оштећени и у случајевима који су, по разним основама, доспели пред суд –незадовољни су одлукама и казнама које су изрицане.Данас у обновљеној цркви Светог Николе у Приштини, где са породицама живе два млада свештеника, парастос пострадалима служи епископ рашко-призренски Теодосије.

Живојин Ракочевић, Политика