Увек је осуђивао и непочинства челника свог народа. Спољна слобода није остварива без унутарње; не може се правично друштво градити без морала и савести како појединаца, тако и народа у целини. Зато су Змају мете а не узори и српске велможе – кнез Милош, кнез Михаило, али не само световни већ и црквени главари. 

Иако агилан следбеник Милетићевог радикализма, Змај је увек био на висини чистих начела и пун вере у народ, дивовску силу "просте струје која увек побеђује".

Лиричар и сатиричар – два змаја у истој кожи

Како се Змај лиричар борио против силе и неправде свога доба? Песник је увидео да политичка арена изискује друга средства борбе и зато је као сатиричар ковао нови језик и стил, нове парадигме и идиоме. Змај је творац и кодификатор језика наше сатире. 

Поменимо најпре концентрацију убојитих речи као носилаца сатиричне поруке. Неке речи су из тадањег политичког речника: срџбеници, шпијони, чанколизи, дембели; неке из свакодневице: батина, чизма, чорба, чутура; неке су фолклорне метафоре: соко, делија, лане, глава; неке су помодне туђице: же ву при, штехер, пасторел... Стилску новину чине и алогичне речи: Балакаха, Јутутуту, јухахаха, које у говорном језику ништа не значе, али у ритмичкој игри и понављању слогова појачавају комику. Онеобичавањем говора, Змај је постизао ефекте који надилазе семантички и експресивни потенцијал конкретних репера... Преименовањем у речи-звуке, државни челници прешли су из наших атара у планетарни простор, из конкретности у симболику.

Иноватор и кодификатор језика наше сатире

Змај је велики иноватор и у синтакси, неуморно је ковао нове синтагме и контекстуално мењао значења постојећих идиома... Саздао је особен језик сатире, реченице и стихове пуне обрта и каламбура, са иронијом у подтексту.

Као што је обилато иновирао сатиричне микро-структуре: речи, идиоме и реченице, Змај је био и највећи иноватор стила: многе облике лирске поезије и фолклора претакао је у сатиричне форме. Мало је писаца са тако широким тематским и стилским репертоаром не само код нас већ и у свету.

Ево примера Змајевих сатиричних бравура: "Јутутунска јухахаха" је алегорија о јаловој власти; песма "Билдунг" је упечатљива осуда повођења за страним утицајима; поема "Званичне гусле у Београду" претаче образац ритерско-авантуристичког романа у национално-политичку фарсу; "Песма једног најлојалнијег грађанина" спада у особена дела наше сатире – у површинском слоју је осуда послушности, у дубљем слоју – часна битка за опстанак немоћног малог поданика. 

Змајеве сатире у прози су мање вредне. Змај је песник српске сатире. 

ПЕСМА ЈЕДНОГ НАЈЛОЈАЛНИЈЕГ ГРАЂАНИНА

Све сам жеље ишчуп'о,

па чувам захвалност;

црква ми је династија,

молитва лојалност.

Удрите ме на муке,

став'те ме на пробу,

спустите ми најцрњи

комадић у торбу;

метните ме гладнога

да чувам кордоне, -

ал' допуст'те једино

- да мрзим шпионе!

 

Учићу се ћутању,

да ми буде дика,

слободу ћу избрисат

из мога речника.

Владаћу се к'о да сам

у ком прошлом веку,

намигните, спалићу

сву библиотеку;

погорећу Шилере,

Миље и Бајроне, -

ал' допуст'те једино

- да мрзим шпионе!

 

Ако ј' дужност грађанска,

хранићу се травом,

научићу климати

препокорном главом,

и курјук ћу оплести,

к'о у мандарина,

и сркаћу само сласт

званичних новина.

Побећи ћу кад ми ко

спомене Прудоне, -

ал' допуст'те једино

- да мрзим шпионе!

 

За шампањац вели се:

рђав пример даје,

како луфта добије,

стегу не признаје.

Клонићу се брижљиво

те француске моде,

нећу пити шампањца,

па ни саме соде,

нећу сести ни за сто,

где спазим сифоне, -

ал' допуст'те једино

- да мрзим шпионе!

 

Нећете ме видети

да се на што дурим,

кад опазим неправду,

ја ћу да зажмурим.

Од бога су званија,

од бога су власти,

па баш да ме оглобе,

нећу ником каз'ти.

Кад бог хоће, и право ј',

бер'те милионе, -

ал' допуст'те једино

- да мрзим шпионе!

 

Кад министри намигну,

лећи ћу да спавам,

а у сну ћу шаптати:

"Ја се покоравам!"

Док не рекну: "Устани!"

донде устат нећу,

заповеде л' да умрем,

добро, и умрећу.

Ако фалим, немојте

дават ми пардоне, -

ал' допуст'те једино

- да мрзим шпионе!

(1871)

Витомир Теофиловић, Етна