Јуче и данас

Трагични јунак косовске мисли, како је Петра Петровића Његоша, творца грандиозног дела, назвао Иво Андрић, поново је на удару ревизионистичког, културолошко-историјског концепта Сарајева и Подгорице.

У уџбеницима у Црној Гори, Његош ће се убудуће спорадично помињати, а из појединих његових дела биће одстрањивани, како се каже "проблематични" делови, пишу "Вечерње новости".

Мустафа Церић, бивши реис Исламске заједнице БиХ, говорећи о животу Бошњака у Црној Гори, рекао је недавно, да “докле год се Његош чита у школама и црквама и пева уз гусле, никад Бошњак не сме да спава, а да није будан”.

За већину бошњачког политичког естаблишмента Његош је инспиратор геноцида и због тога га треба избацити из наставног програма. Церић у ауторском тексту наводи да Бошњаци у Црној Гори нису слободни као и да Црна Гора нема коректан однос према њима. Како би се све поправило и Његош мора да добије другачији третман, сматра Церић.

Професор српског језика Мирко Вуковић, из родне Црне Горе, обрео се у Челинцу, у Републици Српској, за Радио Републике Српске коментарисао је Церићево размишљање.

"То су глупе изјаве. Неће реис да одређује до кад ће се и колико ће се и где уз гусле певати Његош. То је много дубља и озбиљнија ствар и много више укорењена у гену народа који живи у Црној Гори", истакао је Вуковић.

Битка да Хрватска призна да се на Пагу у време НДХ десио масовни злочин над Србима и достојно обележи место на коме се налазио злогласни логор Слана и даље не престаје. Ових дана навршило се 74 године од затварања логора, али нова хрватска власт са председницом Колиндом Грабар Китаровић на челу, није показала намеру, баш као ни њихови претходници, да из пијетета према осам хиљада убијених људи (међу којима је било много жена и деце), постави обележје на том делу острва. Тачније, да обнови спомен-плочу која је већ три пута уништавана.

Представници Удружења „Јадовно 1941” др Душан Басташић и Борис Беговић још пре пет месеци су послали отворено писмо хрватској председници тражећи да Хрватска, снагом правне државе, обезбеди да спомен-плоча трајно остане на оном месту и у оном облику у коме је постављена давне 1975. године. Такође су затражили да Република Хрватска обезбеди уређење спомен-подручја „Слана“, како би се свима који желе да га посете олакшао приступ, укључујући и изградњу мањег пристаништа у ували Слана, како и предвиђа Просторни план уређења Града Новаље. Затражили су и да Хрватска на месту логора „Слана“ постави прикладан споменик Србима и Јеврејима, жртвама овог логора.

Ове године се на празник Преображење обелажава 400. годишњица богословије Света три Јерарха, најстарије српске богословске школе, који је у манастира Крка 1350. подигла српска принцеза Јелена, сестра цара Душана.

Архијереску литургију у манастиру Крка, чувеној светињи Далматинске епархије, служиo je патријарх Иринеј са епископима СПЦ.

Манастир Крка, који се налази недалеко од Кистања између Книна и Шибеника, од оснивања је био духовни и културни центар православних далматинских Срба, а и шире.

Богословска школа је отворена још 1615. године и позната је као прва школа за свештена лица у српском народу.

Српска принцеза Јелена, удата за хрватског кнеза Младена Другог Шубића, посветила је манастир Светом арханђелу Михаилу.

Предање каже да су манастир у кањону реке Крке, на данашњем месту, основали монаси приспели из Свете земље, из манастира Светог архистратига Михаила којег је тамо подигао српски краљ Милутин.

Монахе је на то наговорио исповедник принцезе Јелене монах Рувим.

Полагањем венаца и одавањем почасти на Теразијама, код Споменика обешеним родољубима, обележена је обележена 74. годишњица злочина окупационих снага над цивилима.

Државну церемонију предводио је државни секретар Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Драган Поповић, а венац је положио и заменик градоначелника Андреја Малденовић.

- На стубовима јавне расвете 17. августа 1941. године петоро српских родољуба, Београђана је обешено, а пре тога је са њима мучки и зверски поступано у затворима Гестапоа. Од тих петоро Београђана, двојица су били сељаци, један ученик, обућар и кројач. Сигурно је да нису случајно изабрани по овим занимањима, требало је у том тренутку у окупираном Београду убити сваку помисао на било какав отпор нацизму. Србија и Београд су у Другом светском рату и у претходним ратовима пуно страдали. Нама је потребно да се сетимо и обележимо дане попут ових, да не заборавимо оне који су дали свој живот за слободу нашег народа. Поколења имају обавезу да се одуже онима који су страдали за нашу земљу правећи меморијални центар на коме би се поменуле све српске жртве које су током претходних ратова пале за слободу Србије, Београда, нашег народа - истакао је Младеновић.

Студио Б

У цркви Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи данас ће бити одржана државна комеморативна церемонија поводом 94. годишњице смрти краља Петра Првог Ослободиоца, најављено је из Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Годишњица смрти краља Петра Првог Карађорђевића биће обележена и у његовој кући, сада установи културе градске Општине Савски венац, пригодним програмима који ће трајати од сутра до уторка, 18. августа.

Данас ће бити постављена реплике његове војне униформе, а годишњица краљеве смрти биће облежена и отварањем изложбе "Реминисценције једног краља" и представљањем пројекције филма "Опленачка трилогија".

Реплика уноформе биће део сталне поставке, а настала је као резултат пројекта "Реконструкција униформе краља Петра Првог Карађорђевића", односно вишемесечног рада истоимене креативне радионице коју је са ученицима Средње школе за дизајн водио сликар-костимограф Борис Чакширан.

Тај пројекат је подржао Секретаријат за културу Града Београда.

Лично сам убеђен да не постоји жеља и воља међународне заједнице, Кфора и Еулекса, за даљом истрагом злочина у Гораждевцу од пре 12 година, изјавио је у интервјуу ФоНету Богдан Букумирић, који је том приликом и сам тешко рањен, и још једном апеловао да се у цео процес укључе и представници српских власти.

"Тешко је гледати да се и 12 година после ништа не ради по овом питању. Да су имали воље и жеље да случај приведу крају, то би урадили. Невероватно је да се на тако малом простору није могао да нађе ни један доказ", рекао је Букумирић.

Према његовим речима, и толико година касније често се присети стравичног догађаја, "сања све он што се догодило, чује звук метка, вриштање, плач, другаре и пријатеље који су били ту". Тај осећај не могу да избришем из главе и срца, испичао је Букумирић, који "сматра и лично је убеђен да не постији жеља међународне заједнице да се истрага настави".

"И заташкавање злочина је велики злочин. Породице жртава и ја, као жртва, желимо да знамо ко су починиоци тог злочина", изјавио је Букумирић. "Надам се и апелујем на међународну заједницу и власт у Србији да предузму неке кораке како би се цео случај поново отворио. Моје ране и туга, и бол за Иваном и Пантом и

другима који су настрадали тог дана, заслужују то", закључио је Букумирић.

Дванаест година од убиства двоје и рањавања четворо српске деце у Гораждевцу код Пећи - за шта још нико није одговарао - обележено је данас у том метохијском селу.

Парастос у цркви Рођења Пресвете Богородице у Гораждевцу Ивану Јововићу (19) и Пантелији Дакићу (12), који су убијени када су непознате особе из аутоматског оружја пуцале на децу која су се купала на Бистрици, служио је епископ рашко-призренски Теодосије.

Пре 12 година док су се купали у реци Бистрици рањени су Богдан Букумирић који је тада имао 14 година, Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и тада 20-годишњи Ђорде Угреновић.

УНМИК је после напада саопштио да је непознат број људи из жбуња отворио ватру из „калашњикова” на педесетак деце и младих Срба из Гораждевца. Косовска полиција је у истрази саслушала 75 сведока, а претресла је и 100 кућа, без конкретних резултата.

Убиство деце осудили су домаћи и међународни званичници, а због овог трагичног догађаја одржана је и седница Савета безбедности УН.

Убиство на Бистрици сматра се једним од четири највећа злочина над Србима од 1999. и доласка међународне мисије на Косову.

Виновници су остали ван домашаја правде као и у случају убиства жетелаца у Старом Грацком, убиства породице Столић у Обилићу и убиства путника аутобуса „Ниш-експреса” код Подујева.

У Гаравицама, код Бихаћа, служен је помен поводом 74 године од страдања више од 14 хиљада Срба, Јевреја и Рома бихаћког краја које су у лето, 1941. године, побиле усташе.

Велики покољ на Гаравицама догодио се од 28. јула до 4. августа 1941. године, када је убијено око 10.000 цивила.

Према британским изворима, на Гаравицама је за три месеца убијено 14.500 цивила, што ово стратиште ставља на друго место по броју жртава у БиХ у Другом светском рату.

Први споменик жртвама Гаравица подигнут је 1949. године, а у периоду од 1960. до 1980. године бихаћка општина уређује Гаравице као спомен-парк жртвама фашистичког терора, после чега је 1981. године откривен нови споменик.

Споменик из 1949. године уклоњен је и постављен у близини Бихаћке куле, а у последњем рату је знатно оштећен. Пре две године поново је демонтиран и одвезен на спомен-подручје у Гаравицама. 
Помену који је одржан у организацији Завичајног удружења "Уна", присуствовао је, између осталих, и помоћник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Душко Милуновић. Одржан је историјски час, служен парастос и помен на српском, јеврејском и ромском језику. Положено је цвеће и прислужене свеће.

Навршава се 86 година од смрти професора Универзитета у Лозани и истакнутог криминолога светске репутације, швајцарског добровољца српске војске у Првом светском рату Арчибалда Рајса.

Рајс (јужнонемачка покрајина Баден, 8. јул 1875 - Београд, 8. август 1829), осведочени пријатељ Срба, себе је сматрао "другом величанствених ратника Шумадије, Дунава, Мораве, Тимока и Вардара".

О Србима је оставио политички тестамент под насловом "Чујте Срби", чије су поруке актуелне и данас.

У Краљевину Србију је стигао 1914. године, на почетку Првог светског рата, на позив српске владе. Истраживао је злочине аустроугарске војска у Мачви и Подрињу над недужним српским цивилима, а као ратни извештач објављивао чланке у угледним европским часописима о тим злочинима чиме је пробијена информативна блокада Србије и омогућен продор истине о страдању. 

Био је члан делегације југословенске владе на Мировној конференцију у Паризу.

После Првог светског рата радио је у Министарству иностраних послова Краљевине СХС, у Одсеку за документацију ратних злочина и у Министарству полиције где је основао двогодишњу полицијску школу.

Пре 20 година, 4. августа, 200.000 војника и полицајаца из састава оружаних снага Републике Хрватске и Хрватског вијећа обране из Босне, под врховним заповедништвом Фрање Туђмана, напало је, уз садејство бошњачке армије и прећутну подршку водећих сила Запада, заштићене зоне Уједињених нација у северној Далмацији, Лици, Кордуну и Банији.

Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у опустели и претходно жестоко гранатиран Книн, у којем је пре "Олује" живело више од 90 одсто Срба.

За само неколико дана, сломљен је отпор Војске Републике Српске Крајине, која је бројала око 30.000 војника. Народ из Крајине, више од 200.000 људи, натеран је на безглаво повлачење у правцу Србије и Републике Српске, при чему су избегличке колоне биле под сталним дејством хрватске артиљерије и војног ваздухопловства.

У "Брионским транскриптима", записнику са састанка Фрање Туђмана са војним и државним руководством уочи "Олује", забележена је изјава хрватског председника да "Србе треба ударити тако снажно да нестану". 
Хрватски напад на Крајину дуго је и систематски припреман. Није био тајна ни у светским ни у регионалним престоницама, укључујући и Београд.

Али, Крајшницима није било помоћи.