Јуче и данас

Превиђа се чињеница да је Винавер себе на првом месту одређивао као песника: „Ко жели да ме нађе, нека ме тражи и нађе у мојим песмама: ту сам и сам себе тражио... Ту ће наћи и то, и оно што ја још не знам”

Двадесети зборник у едицији „Поетика српске књижевности” и седми у оквиру пројекта „Смена поетичких парадигми у српској књижевности двадесетога века: национални и европски контекст”, посвећен је поезији Станислава Винавера (1891–1955). Настао је као резултат научног скупа „Поезија и модернистичка мисао Станислава Винавера”, који је одржан прве недеље новембра 2014. године у Шабачкој библиотеци и Институту за књижевност и уметност у Београду. Уредник зборника је Предраг Петровић.

Винавер, каже Петровић, један је од најзначајнијих и најсвестранијих аутора српске књижевности, стваралац о чијем је разуђеном опусу доста писано и коме је већ посвећен обиман зборник који је уредио Гојко Тешић, а Институт за књижевност и уметност објавио сада већ давне 1990. године. Док је прва половина прошлог века обележена Винаверовим оригиналним књижевним радом, дотле је у другој текло постепено прихватање његових идеја и признавање значаја. Намера новог зборника је да осветли првенствено Винаверово песничко дело, али исто тако и Винавера као најдоследнијег браниоца песничког модернизма и поезије као аутентичног уметничког и језичког израза. 
„И поред појединачних залагања за вредност његовог есејистичког или песничког рада”, писао је 1972. године Миодраг Павловић, „у нашој књижевној јавности није прихваћено мишљење да је Станислав Винавер значајан песник нашег двадесетог века. Његова рехабилитација као песника у нашој јавности још није довршена”.

- Једна од највећих трагедија српске музике

"Свако од нас неку своју причу има што у тами тишти, а путеве бира само кад је хладно, кад умори зима, слутимо је тужни на крилу лептира..." Ово су стихови које је фронтмену групе "Последња игра лептира" једном поклонила другарица из школе. Исте речи су се нашле на његовом гробу и сажимају сву лепоту и тугу живота који се угасио у 31. години 12. фебруара 1990.

Данас се обележава 26 година од смрти легендарног певача Ненада Радуловића, познатијег као Неша Лептир - кловна су тугом у срцу уз чије песме и данас пустимо сузу. Момак који је својим хумором, харизмом и невероватним талентом за музику и јавни наступ освајао срца широм старе Југо трагично је преминуо у 31. години, а иза себе је оставио хитове "Наташа", "Јелени умиру сами", "Груди балканске", "Врати се", "Срце од меда"...

Радуловић је још као дечак показивао дар за музику, ишао је на часове хармонике, а касније је савладао чак 11 инструмената, међу њима гитару, флауту, клавијатуре... Са тим талентом могао је да се мери још једино његов смисао за хумор, захваљујући ком се и прочуло његово име. Већ у Деветој београдској гимназији, коју је похађао, постао је прави шоумен, а његови спонтани комичарски наступи препричавају се и данас. Тако је једном режирао хумористичну представу "Ромео и Јулија по трећи пут међу живима", а осмислио је и сопствени радио-програм "Пиратска радио-станица Сандокан", који је снимао на касете и делио пријатељима. На Калемегдану је снимио сопствену верзију америчког филма Француска веза који је назвао Скадарлијска веза.

Иако је било заказано, припремно рочиште у поступку против некадашњег епископа Епархије рашко-призренске Артемија (Марка Радосављевића) и још троје окривљених, јуче није одржано пред Вишим судом у Београду. Разлог одлагања је промена поступајућег судије, па ће уместо Зоране Трајковић поступак водити Бојан Мишић, а припремно рочиште заказано је за 30. март.

Као подршка некадашњем епископу, јуче је у Палату правде дошао велики број монаха и монахиња, његових присталица.

Некадашњи владика није желео да коментарише поступак који је покренут против њега и његових сарадника.

– Не бих коментарисао оптужницу док она не „прође” кроз суд. Зашто бих износио оно, што су дужни други да раде. Ми ћемо да се бранимо – рекао је бивши епископ за „Политику”.

Упитан има ли од чега да се брани, рашчињени владика Артемије је одговорио: „Нажалост од клевета”.

Према наводима оптужнице коју је против њих подигло Више јавно тужилаштво у Београду, некадашњи епископ Епархије рашко-призренске Артемије, његов некадашњи лични секретар Симеон Виловски, власник и директор Привредног друштва „Епархијски центар Раде Неимар” Дејан Суботички и Јелена Шубаревић оштетили су Српску православну цркву за више од милион и по динара. Према наводима оптужнице, сада рашчињени владика и његов секретар су, без претходне потребне сагласности надлежних црквених органа, из благајне Епархије рашко-призренске исплаћивали новац Дејану Суботичком или Виловском. Због урађеног, оптуженима се на терет ставља кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица у саизвршилаштву.

Новац је, наводи се даље, исплаћиван и Привредном друштву „Епархијски центар Раде Неимар” и то на име радова на реконструкцији и адаптацији манастира на подручју поменуте епархије.

Служењем парастоса у Основној школи "Ђура Јакшић" у бањалучком насељу Шарговац, обележене су 74 године од злочина над 52 ученика ове школе које су убиле усташе.

Усташе су 7. фебруара 1942. године у покољу Срба у бањалучким насељима Мотике, Шарговац, Дракулић и у руднику Раковац на најмонструознији начин побиле више од 2.300 Срба, међу којима је било 551 дете. Годишњица овог страшног злочина обележена је јуче Светом литургијом у Спомен-храму Светог великомученика Георгија, а на спомен-костурници у Дракулићу служен је парастос за невино убијене Србе.

Међу убијенима на зверски начин, без испаљеног метка, била су и 52 ученика шарговачке Основне школе.

Обележавању 74. годишњице злочина присуствовали су председник Народне скупштине Републике Српске Недељко Чубриловић, министри у Влади Српске Дане Малешевић и Миленко Савановић, припадници Трећег пешадијског Република Српска пука Оружаних снага БиХ.

Чубриловић је рекао да је наша историја препуна оваквих догађаја, али да је овај злочин, у коме су деца побијена без испаљеног метка, најтрагичнији.

- Злочин у овој основној школи је један од најстрашнијих који је почињен у Другом светском рату. Нажалост, од исте руке и политике српски народ је неколико пута страдао у 20. веку, што не сме бити заборављено - истакао је Чубриловић.

У Спомен-храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу јутрос је служена литургија поводом обележавања 74 године од усташког покоља у овом бањалучком насељу, као и оближњим местима Мотике, Шарговац и руднику Раковац у коме је убијено 2.300 Срба.

Усташе су 7. фебруара 1942. године извршиле покољ српског становништва у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац. Према до сада прикупљеним званичним подацима, убијено је најмање 2.300 људи, међу којима 551 дете.

У овом злочину усташке снаге су, под командом надпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића, из такозваног "Тјелесног здруга Анте Павелића", уз помоћ бањалучких усташа убијале Србе без иједног испаљеног метка - секирама, ножевима и крамповима.

У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне Државе Хрватске, наведено је да је злочин у овим бањалучким насељима био највећи покољ почињен за само један дан.

Литургији су присуствовали представници невладиних организација проистеклих из одбрамбено-отаџбинског рата, Трећег пјешадијског Република Српска пука Оружаних снага БиХ, као и потомци жртава усташког покоља. После литургије, у 12.00 часова биће служен парастос и положени вијенци код спомен - костурнице у Дракулићу.

Срна

Бранко Пешић је свима нама, на неки начин, дао домаћи задатак како да градимо Београд, констатовао је Синиша Мали, први човек престонице, после полагања цвећа на гроб некадашњег градоначелника поводом обележавaња три деценије од његове смрти.

– У сећању многих Београђана остао је као најуспешнији и најбољи градоначелник, по великим пројектима који су се остварили у његово време, али и по томе што је волео непосредан контакт са грађанима и сваку прилику користио да им помогне – рекао је Мали подсећајући да је и станица „Прокоп” почела да се гради управо у Пешићево време и да је недавно коначно отворена после 45 година.

Најпопуларнији градоначелник, после улице и школе које носе његово име, у Земуну ће добити и спомен-плочу како би му град још једном изразио захвалност за све што је учинио за Београд.

– Мало политичара доживи да се деценијама касније помињу и они и њихова дела, а Бранко Пешић је један од њих. Почети све те пројекте у оно време није било лако. Много је и тад било оспоравања, и оних који га нису разумели, али сад се види каква је била његова визија и колико је био испред свог времена – указао је Никола Никодијевић, председник Скупштине града, и додао да Београд наставља да се развија на темељима које је поставио Пешић.

Песникиња и ратна болничарка, писала је песме за децу, тврдећи да она немају право на патњу. Била је најбоља пријатељица Десанке Максимовић, а кума Бранка Ћопића и Арсена Диклића

Говорила је да не може без снова, сликала је небо детињства, низала звездане баладе, апеловала да живот буде љубав и гласно опомињала да дете нема право на патњу. Била је нежна сањалица и пркосна ратница. Песникиња из школских читанки и храбра болничарка. Дружила се са великанима, јер је и сама припадала њиховом кругу. Када је, у 84. години, Мира Алечковић умрла, песник Перо Зубац је рекао: "Песникиња звездане баладе се преселила међу звезде". 

Рођена је 2. фебруара 1924. године у Новом Саду, родном граду мајке Драгице Трпинац, која се удала за Требињца, новинара Махмута Алечковића. Отац је, како је Мира записала у својим аутобиографским списима, био боем. Неодољиво су га вукла пространства и даљине. Интелектуалца и дописника из Шпанског грађанског рата, Гестапо је убио током Другог светског рата у Београду.

Мира је више одрастала уз ујака и обожаваног деду по мајци. Опанчар Младен желео је да његова унука заврши вишу школу, научи језике, музику... И она је испунила његову жељу.

"Мој деда, то је посебна прича мог детињства. Као да је већ он пренео ону љубав за људе, за сиротињу, ону бољку свог тешког детињства...", записала је Мира.

Београд је рано постао њен дом. Памтила је сиромашне детиње дане, када су често вечерали само црни хлеб и чај, али су сви у породици учили. Она је кренула у француску школу. У седмој години је написала песму коју је учитељица послала у новине, па су јој тражили слику и одвели је код фотографа да је слика са њеним мечетом, главним јунаком првих стихова. Писала је о јесени, сиромашним људима, мајци, смрзнутом птичету... Читала је много. 

Процес канонизације загребачког надбискупа Алојзија Степинца привремено је заустављен јер је Папа Фрања затражио формирање мешовите православно католичке комисије која треба да разговора о његовој улози у Другом светском рату и претресе аргумент једне и друге стране. Коначну одлуку Ватикан ће донети по завршетку тог дијалога, за који се не зна колико ће трајати. СПЦ задовољна је папином одлуком, а у Хрвтаској католичкој цркви верују да је реч само о одлагању неминовног проглашења светог Степинца.

Папину одлуку о комисији тумаче као покушај успостављања добрих односа између две цркве.

"Хтео бих нагласити да папа Фрања не жели да одустане од канонизације блаженог Алозија Степинца јер је и сам уверен у његову светост", истиче загребачки надбискуп Јосип Божанић.

Са друге стране, у СПЦ цене спремност Свете столице на дијалог - из преписке с папом после које је зауставељен процес канонизације, патријарх је схватио да он не жели олако да пређе преко контроверзи које прате Степинца.

"Није тачно да је папа Фрања подржао проглашење Степинца за свеца. Папа ми је поручио да ће о свему томе још размислити", указује патријарх српски Иринеј. 
Око Степинчеве ратне улоге нису сагласни ни историчари у Хрватској и Србији, једино у чему се сви слажу јесте да се о њему не може судити на основу комунистичког процеса који је против њега вођен 1946. године.

"Он по мојем мишљењу, али и по чињеницама није био злочинац, али по мом мишљењу више него по чињеницама, мислим да није ни светац", сматра публициста из Хрватске Славко Голдштајн.

Данас је Савиндан, дан посвећен српском свецу и просветитељу о ком се и после толиких векова приповедају ангедоте и приче. Поштујући га неизмерно, српски народ је о њему испрео и праве легенде.

СВЕТИ САВА СРПСКА СЛАВА: Родоначелник српске духовности и културе

У њих је унео и елементе многих других прича. Он је путујући Божји човек, путује по српским земљама, заводи ред и благостање, учи народ како да оре, копа, кресањем огњила како да добије ватру, жене учи да кувају, месе хлеб, ткају, плету, праве сир и кисело млеко, коваче да кују гвожђе, како се сади лоза, како се добија вино...

Господар вукова

У Чачку, мајке које имају децу школског узраста, спремају на овај дан жито. У таковском крају верује се да су сви вуци, пси Светог Саве. Уврежено је мишљење да је он господар вукова и да вуковима одређује које торове смеју да нападају зими.

У Херцеговини опет причају да је Свети Сава био некада пастир, па једном његов пас благо уједе залуталу овцу. Сава се наљути и прокле "кера" да више ништа не једе осим оног што отме. Тако је тај пас побегао у планину и постао вук.

Где камен такне штапом...

Верује се да где он дотакне штапом камен, ту се појављује извор са лековитом водом, ο чему сведоче бројни називи лековитих извора са његовим именом, као што је онај код манастира Савинац у таковском крају, или Савинац код Ужичке Пожеге.

Крај Дунава у Новом Саду и споменика „Породица“ данас у подне биће одржана комеморација жртвама Новосадске рације, у којој је 1942. године стрељан и Богдан Шупут, један од великана српског сликарства између два рата. Те године мађарски фашисти су од 21. до 23. јануара убили и под лед бацили 1.300 Новосађана, највише Срба, Јевреја и Рома.

У погрому је страдало више хиљада људи – почео је још 4. јануара, у Чуругу, а наставио се у Шајкашкој области, Новом Саду и Бечеју, све до краја месеца.

Шупут је на стрељање одведен 23. јануара, заједно са мајком и тетком, два и по месеца након што се у Нови Сад вратио из немачког заробљеничког логора Сталаг 4. Имао је тада 28 година и невелики, али значајан стваралачки опус. Био је сликар, графичар, радио је аквареле, цртеже. Објављивао је карикатуре у „Ошишаном јежу“, а графике са социјалном тематиком у алманаху „Војвођански зборник“ и часопису „Наш живот“ у Новом Саду.

Матица српска га је 1937. године о свом трошку послала као младог талентованог сликара на Париску међународну изложбу, а наредне 1938. у Београду добија награду „Политике“ на 11. јесењој изложби. Био је члан уметничке групе „Десеторица“.

До 25. јануара Новосађани ће у Културном центру Новог Сада моћи да погледају и Шупутова дела из приватне колекције Ђуре Поповића, која су приређена на изложби „Атеље Богдана Шупута“. Осим слика, у Ликовном салону КЦ-а изложени су лични предмети уметника, његове графике, прибор за сликање...