Јуче и данас

Данас се навршава 25 година од мартовских демонстрација 1991. у Београду. Тај датум је истовремено и почетак ванинституционалне политичке борбе опозиције, која је 2000. године резултирала сменом власти и почетком консолидације демократског система у Србији.

Деветомартовски протест у Београду је организовао и предводио Српски покрет обнове (СПО) Вука Драшковића, тада најјача опозициона странка, која је заговарала промену система, демократизацију и националну обнову државе. У сукобима који су се са Трга републике, где је скуп одржан, проширили на више улица у центру Београда, живот су изгубиле две особе - учесник протеста Бранимир Милиновић (18) и полицајац Недељко Косовић (54).

Бежећи од демонстраната, Косовић је покушао да прескочи зид терасе, али је пао са висине од пет метара ударивши главом о тротоар, док је матурант Милиновић смртно рањен када је група полицајаца са угла улица адмирала Гепрата и кнеза Милоша отворила ватру према демонстрантима испред кафеа „Лондон”.

У сукобима демонстраната и полиције је повредено 114 особа - 58 полицајаца и 86 грађана, а ухапшено је 158 људи. Главни захтев протеста била је смена тадашњег генералног директора РТС-а Душана Митевића и још четворице уредника због увредљивих коментара на рачун опозиције.

На данашњи дан, давне 1910. године, на другој Међународној конференцији жена социјалисткиња у Копенхагену, на предлог Кларе Цеткин, одлучено је да се сваке године 8. марта прославља Међународни дан жена, као сећање на велике демонстрације које су одржале америчке жене 1909. године, под паролом борбе за опште право гласа. 

Тада је 15 хиљада жена запослених у текстилној индустрији у Њујорку протестовало тражећи боље услове рада. Под слоганом "Хлеб и руже" жене су тражиле краће радно време, боље плате, право гласа и забрану рада деце. 

Од 1911. су 8. марта славиле жене у Аустрији, Данској, Немачкој, Швајцарској... а у Србији, где су га обележиле социјалдемократкиње у органу Једнакост, прва прослава одржана је у Београду, у тадашњем Народном дому, 1914. године. 

Уједињене нације су званично 8. март прогласиле Међународним даном жена у другој половини седамдесетих година 20. века.

Многи животи и готово целовековна борба жена, обавезују нас да овај историјски тренутак не заборавимо и да наставимо даље у заједничкој борби за бољи, равноправнији положај жена у Србији и свету. Уједињене и истрајне у борби за боље услове рада, економско оснаживање жена и лакше запошљавање, једнаку расподелу моћи између мушкараца и жена, имамо већу шансу да успемо. Остало је још пуно тога да се уради, али нам резултати показују да смо на правом путу. 

Агенције

Пријатељи и сарадници једног од најзначајнијих музичара са ових простора Владе Дивљана, који нас је напустио пре годину дана, припремају низ акција којима ће подсетити на његов опус. Ускоро ће бити објављен сингл "Непослушна грађанка", који је Дивљан пре неколико година снимио са члановима београдске групе "Сви на под". Режисер Младен Матичевић почиње снимање документарца "Небеска тема", замишљеном као "заједнички поздрав Влади", који је за њега био симбол Београда и пример оног што би тај град требало да буде. 

Некадашњи рок новинар Предраг Поповић припрема биографску књигу о Дивљану. Каже да му се Дивљан јавио са идејом о књизи убрзо пошто му је постављена дијагноза тешке болести, од које је после достојанствене двогодишње борбе преминуо 4. марта 2015. године у Бечу:

- Био је невероватно продуктиван, слојевит, богат, дубок. За свакога свој, али увек наш. Као и земља, као и универзум.

ЛИЧНИ ПРЕДМЕТИ У "ПАРОБРОДУ"

Установа културе "Пароброд" у Београду 25. марта приређује изложбу на којој ће представити непознате Владине фотографије, личне предмете, инструменте, материјал из архива РТС. Концерти сећања на Дивљана биће организовани 7. маја у Загребу и 10. маја у Бечеју, на Владин рођендан.

В. Новости

На данашњи дан пре тачно 71 годину основано је Спортско друштво Црвена звезда, које спада међу најуспешније колективе у Србији и ових простора. Прослава рођендана ће бити одржана у подне у Медија центру стадиона “Рајко Митић“, а том приликом ће бити откривен споменик посвећен легендарном фудбалеру Звезде. Такође, традиционално ће по 51. пут бити изабрани најбољи спортисти и тимови у протеклој години. 

Иницијативу за оснивање Спортског друштва Црвена звезда покренуо је Градски одбор УСАОС Београда, током фебруара 1945. године. Тада су омладинци, чланови Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије почели припреме за оснивачку Скупштину омладинског фискултурног друштва, са циљем да буде састављено од разних спортских секција. На последњој седници Иницијативног одбора, дан пре одржавања Скупштине, оснивачи су дуго дискутовали око тога какво би име ваљало дати новом спортском колективу. Постоје разне верзије тог чина, али се већина слаже да су "кумови" били Слободан Ћосић и Зоран Жујовић. После бројних предлога, Младост, Ударник, Торпедо, Динамо, Локомотива, најзад је Ћосић рекао: 
“Да наше друштво назовемо Звезда“, на шта је Жујовић спонтано додао: “Одлично. Само, кад је Звезда, нека буде црвена“, Са тим предлогом сви присутни су се са задовољством сложили. 

Професор српског језика и опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и на Филозофском факултету на Палама Милош Ковачевић, упозорава да је ћирилица потиснута пред латиницом и такозваним "англосрпским", чија је једина суштинска одлика стихијска употреба туђица. 

Ковачевић истиче да су српски језик и писмо "врло угрожени", као и да се Срби одрицањем од ћирилице, у ствари, одричу себе као припадника српске културе. Он оцењује да данас до српске културе није стало ни они којима је то у "опису посла", односно надлежне институције, које морају да пронађу начин да свако ко је формално образован - буде и суштински /бар елементарно/ образован. 

- Нужно је да у Српској на сваком факултету буде обавезан српски језик и језичка култура, као што је у Русији обавезан руски, јер само тако може да почне оздрављење обољеле језичке културе код Срба и то у оном њиховом делу који себе сматра "писменим" и "образованим" - поручује Ковачевић. Он истиче да је "последњи час" за доношење закона о ћирилици, али да то ништа не значи уколико не буде донесен и закон о обавезном изучавању српског језика на свим факултетима у Српској, јер се идеје о оживљавању српске ћирилице и српске језичке културе могу једино спровести кроз образовни систем. 

Веровали или не, тесно је од посетилаца на изложби о Михајлу Пупину, у Историјском музеју Србије

Живимо у друштву у којем се често сусрећемо са незнањем, бахатошћу и неким искривљеним вредностима, и зато сматрам да је догађај којем сам недавно присуствовао за рубрику Веровали или не. 

Веровали или не, у суботу, 6. фебруара, у Историјском музеју Србије, на изложби о Михајлу Пупину, у два термина, у 13 и у 15 часова, било је тесно и за најмање дете које је са својим родитељима дошло да научи нешто о нашем великом научнику. Хол музеја био је препун, а сазнао сам да је тако увек кад ауторка изложбе Александра Нинковић Ташић води посетиоце кроз поставку. Посетиоци од 7 до 97 година су скоро два сата пажљиво слушали Александру, која је надахнуто, поучно и емотивно говорила о Пупину и његовом животу. Зашто ово треба јавно забележити? Наука и култура данас су готово потпуно маргинализоване. Тежимо да са што мање труда и знања будемо „успешни”, свесно постајемо шрафови у систему, а да сами духовно и културно не напредујемо и не мислимо својом главом. 
Баш на овој изложби, која на први поглед може бити интересантна само физичарима, путујући кроз време у којем је живео Михајло Пупин, посетилац преиспитује себе и своје животне циљеве и вредности, што само потврђује квалитет поставке. 
Мало људи зна да данас не би било развоја модерних телекомуникација, мобилних телефона, радара, сонара, савременог рендгена, да није било Пупина. 

Надежда Петровић, заштитница жена, рањених и болесних! 

Славна уметница је оставила штафелај и отишла са српском војском као добровољна болничарка у Првом и у Другом балканском рату. У својим писмима је оставила потресна сведочанства о тим временима

Надежда значи нада, а ње је било много у кући Милеве и Димитрија Мите Петровића у Чачку 11. октобра 1873, када им се родила ћерка, прво од деветоро деце. Име као да јој је одредило и судбину, живот је посветила остваривању наизглед немогућих нада. У Србију је донела модерно сликарство, бујан и темпераментан импресионистички начин сликања, који је саблазнио конзервативну јавност, једнако као и њени ватрени говори о женским правима и патриотизму. Још невероватније су звучале авантуристичке приче о младој сликарки, која се усудила да лута планинама јужне Србије, носећи храну и лекове прогоњеном народу у збеговима, али и муницију за српске комите.

Надежда је била прави изданак своје образоване породице, прожете прогресивним и националним идеалима, и љубављу према уметности. Први учитељ цртања био јој је отац Димитрије Петровић, који је сликарство учио од чувеног Стеве Тодоровића, али је ипак постао историчар и порески стручњак.

Пре 190 година основана Матица српска, најстарија културна и научна институција. Као народ полажемо својеврсни испит у погледу односа према таквом богатству

Навршава се 190 лета откако су пречански Срби од знања, образовања и националне свести у Пешти 4. фебруара по старом, а 16. по новом календару, 1826. године, основали Матицу српску.

Идеју о оснивању, Лукијана Мушицког, уобличио је, и уз помоћ богатих српских трговаца наклоњених књижевности, реализовао Јован Хаџић, а сви заједно поручили су да Матицу српску оснивају "на ползу српског рода".

Данас, безмало два века доцније, Матица не представља само нашу најстарију књижевну, културну и научну институцију, него пантеон српског памћења. Кошницу наше културе.

- Матица није само установа прошлости, него и драгоцено упориште за будућност - каже поводом јубилеја, за "Новости", председник Матичин, проф. др Драган Станић. - У погледу односа према таквом богатству какво објективно јесте Матица српска, ми као народ и култура полажемо својеврсни испит. Према Станићевом виђењу, ако тај испит положимо, постаје сасвим реално да ћемо имати памети и снаге да и друге испите успешно положимо. 
Уколико, пак, на том испиту паднемо, уколико не успемо да сачувамо моћну и снажну Матицу српску, онда тиме шаљемо јасну поруку да као народ и култура не поседујемо елементарног здравља и виталности и да опстанак једноставно нисмо ни заслужили.

Србија обележава Дан државности у сећање на Сретење 1804. када је почело ослобађање од Турске, и исти датум 1835. када је донешен први модерни устав Србије.

Српска револуција, како ју је назвао њемачки историчар Леополд Ранке, започета је Карађорђевом буном на Сретење 1804. године, а завршена је деценијама касније, захваљујући мудрости књаза Милоша Обреновића.

На Сретење 1804. године, на збору виђенијих Срба са територије Београдског (односно Смедеревског) пашалука, који се догодио у Марићевића јарузи у Орашцу, донешена је одлука о подизању устанка против Турака и за вожда је изабран Ђорђе Петровић.

Одлуци о подизању устанка претходила је сеча кнезова, односно угледних народних првака, које су дахије превентивно побиле, због наводне нелојалности.

Први српски устанак најпре је захватио крајеве западно од Колубаре, Шумадију и Поморавље.

Читав Београдски пашалук ослобођен је 1807. године, али је судбину устанка одредио исход Руско-турског рата, пошто су Русија и Турска потписале мир у Букурешту 1812. године.

Препуштање Србије било је плод чињенице да је почињао Наполеонов поход на Русију.

Према речима Ранкеа, Карађорђевом буном започела је Српска револуција, завршена успешним дипломатским достигнућима Милоша Обреновића, деценијама касније.

Карађорђе је током Првог српског устанка (1804-1813), у склопу обнове српске државности, између осталог устројио и низ важних институција, као што је Велика школа, далеког зачетка данашњег Универзитета у Београду.

Превиђа се чињеница да је Винавер себе на првом месту одређивао као песника: „Ко жели да ме нађе, нека ме тражи и нађе у мојим песмама: ту сам и сам себе тражио... Ту ће наћи и то, и оно што ја још не знам”

Двадесети зборник у едицији „Поетика српске књижевности” и седми у оквиру пројекта „Смена поетичких парадигми у српској књижевности двадесетога века: национални и европски контекст”, посвећен је поезији Станислава Винавера (1891–1955). Настао је као резултат научног скупа „Поезија и модернистичка мисао Станислава Винавера”, који је одржан прве недеље новембра 2014. године у Шабачкој библиотеци и Институту за књижевност и уметност у Београду. Уредник зборника је Предраг Петровић.

Винавер, каже Петровић, један је од најзначајнијих и најсвестранијих аутора српске књижевности, стваралац о чијем је разуђеном опусу доста писано и коме је већ посвећен обиман зборник који је уредио Гојко Тешић, а Институт за књижевност и уметност објавио сада већ давне 1990. године. Док је прва половина прошлог века обележена Винаверовим оригиналним књижевним радом, дотле је у другој текло постепено прихватање његових идеја и признавање значаја. Намера новог зборника је да осветли првенствено Винаверово песничко дело, али исто тако и Винавера као најдоследнијег браниоца песничког модернизма и поезије као аутентичног уметничког и језичког израза. 
„И поред појединачних залагања за вредност његовог есејистичког или песничког рада”, писао је 1972. године Миодраг Павловић, „у нашој књижевној јавности није прихваћено мишљење да је Станислав Винавер значајан песник нашег двадесетог века. Његова рехабилитација као песника у нашој јавности још није довршена”.