Став Никола Макијавелија (16. век, ренесанса) да циљ одређује средство и да у политици не важе морални принципи, иако исказан пре више од четири столећа, актуелан је и данас. Он је сматрао да свако, па тако и владар има једну количину моћи, а циљ јесте да се та моћ још увећа. При томе владар мора бити изван обичајних етичких кочница, што значи да хришћански морал и политика немају и не могу имати никаквих додирних тачака.
Све што увећава моћ и власт исправно је примењивати. Аутори су га различито коментарисали.
Мајкл Валзер у књизи 'Морал и прљаве руке' поставља питање да ли је могуће неморалним средствима остварити моралне циљеве. Он оправдава политичара који греши да би учинио добро, који прибегава насиљу да би спречио веће насиље. Денис Томпсон сматра да у демократској земљи грађани треба да траже од владара одговорност ако су његови поступци неоправдани, а „руке прљаве“.
Албер Ками у „Побуњеном човеку“ каже да су педесетих година прошлог века француски интелектуалци, као прави бољшевици, расправљали о томе да ли су сва средства дозвољена за остваривање великих циљева па макар пут до њих био поплочан жртвама и крвљу. Ками поручује да се до царства слободе не може доћи насиљем и мржњом.
Само онај који се као Прометеј бори може данашњем човеку да врати изгубљени хумани лик (Ками, 'Побуњени човек'). Њима придодајемо мисао још једног великана Алберта Ајнштајна који каже „Ниједан циљ није толико узвишен да би оправдао нечасна средства.
На крају, да се овде позовемо и на мудрога Марка Миљанова. У 'Примјерима чојства и јунаштва' има једна причица у којој наоружани мегданџија неће борбу са противником који је без оружја јер то није часно. То је витешки морал, чојство. Питање које се поставља: да ли на нашој политилкој сцени влада витештво, има ли на њој чојства?
Нормално би било да владајућа странка гаји витешки дух, да се залаже за витешко политичко надметање, јер је и најодговорнија за друштвену климу. Да ли, код нас, постоје услови за равноправну политичку борбу? Не, не и по сто пута не. А за то НЕ одговорност сноси 'Српска напредна странка'.
Макијавелијеве речи да „циљ одређује средство“ она дословно примењује. А најприкладније средство је новац, јер ко га има и њиме слободно располаже, увек, на крају, буде у праву. Примера је бескрајно много. Актуелна власт, да би победила на изборима, на пример у Косјерићу, немилице је арчила новац пореских обвезника да би се додворила бирачима: асфалтирала је локалне путеве, сиромашним грађанима делила пакете, обећавала по три хиљаде динара у готовини.
Наравно, изборна утакмица тада није равноправна, јер опозиција нема чиме и не може да потплаћује. Скупови, које у оваквој друштвеној турбуленцији, организује Српска напредна странка имају дебелу финансијску подлогу и овај народ скупо коштају. И ту се човеком манипулише, обећава му се „светла будућност“, владавина СНС-а је „Периклово доба“, најбољи смо, готово недостижни у региону.
За вас је најбоље да гласате за нас. Политички противници су лопови, лажови, пљачкаши. А многи многи из врхова СНС-а за кратко време постали енормно богати. Ко је ту лопов?
А Ками поручује да се до царства слободе не може доћи насиљем и мржњом. Власт СНС-а јесте насиље и мржња. Студенти су протестима и демонстрацијама учинили доста.
Многе су пробудили из учмалости, а власт су натерали да размишља шта и како даље. Покренули су Србију. Њихова акција улива оптимизам. Жан Пол Сартр је у своје време критиковао оне који су тврдили да се не треба борити против постојећих власти, да не треба предузимати ништа што је изнад наших могућности, да је сваки покушај који се не ослања на испробано искуство осуђен на пропаст.
Не треба сматрати да је студентски покрет Јуриш на небо, али и ако јесте, честит је. Треба, међутим, признати да је у тим протестима било насиља (гађање јајима, каменицама, кесама са фарбом, разваљивање врата званичних установа, бојкот наставе на факултетима), а то је управо оно што је осуђивао Ками.
Данас, Чедо Недељковић
Аутор је професор у пензији
Ауторска права Радио Оаза 2026