Прилози

Злочин почињен над припадницима ЈНА у „тузланској колони” 15. маја 1992. године пуни странице сарајевске штампе. Не инсистира се на одговорности оних који су злочин починили, већ на „доказивању невиности” Илије Јуришића који се налази у београдском затвору. Званични органи, невладине организације и појединци не чекају званичан став правосудних органа о случају Јуришић па се кренуло у кампању у његову одбрану. На тај начин жели се прогласити неоправдано оптуженим не само Јуришић већ и неколико личности из Тузле који су се у време злочина налазили на кључним позицијама и тиме преузели одговорност за безбедан одлазак припадника ЈНА у мају 1992.
На листи потенцијалних криваца су тадашњи градоначелник Селим Бешлагић, командант ТО Енвер Делибеговић, његов сарадник Фарук Прцић, командант полиције Мехмед Бајрић, командант муслиманских паравојних формација Мухамед Бркић... Њихова имена „вртела” су се у Хагу, а затим је читав предмет враћен правосудним органима БиХ.
То што је, према српским изворима, приликом напуштања града убијено близу 100 припадника ЈНА, што је за 80 њих потврдила и ДНК анализа, а знатно већи број рањен и заробљен, нико се од „прозваних” не осећа кривим, па ни Бешлагић који је пружио гаранције потпуковнику ЈНА Мили Дубајићу да његова јединица град може безбедно напустити.

Јелена Јанковић и Ана Ивановић именоване су за националне амбасадорке Уницефа у Србији, а свечана церемонија инаугурације треће и пете тенисерке света одржаће се у Београду по њиховом доласку у земљу, саопштено је јуче из Београдске канцеларије Уницефа. Као амбасадорке Уницефа, Јелена и Ана искористиће своје име и славу да се укључе у промовисање права деце и младих у Србији и на тај начин дати свој допринос побољшању услова у којима деца и млади живе, као и позитивним променама које се дешавају у Србији. У саопштењу Уницефа истиче се да су Јеленино поље интересовања адолесценти и млади, па ће њен рад ће бити усмерен на промовисање њихових права, док ће Ана Ивановић радити у области образовања и заштите деце.
Јелена и Ана придружиле су се раније успостављеним националним амбасадорима Уницефа – Саши Ђорђевићу, прослављеном кошаркашу националне и интернационалне репутације који је именован 2005. године, и Емиру Кустурици, светски познатом и признатом режисеру који се Уницефу придружио 2002. године – у промовисању дечјих права, подстицању друштвених промена и доношењу националних стратегија које су у складу са Конвенцијом о правима детета.
Уницефови амбасадори су познате јавне личности из света спорта, филма, музике и позоришта са јаким интегритетом, које су спремне да учине све што је у њиховој моћи да јавно говоре о проблемима деце и младих, да помогну да се мењају политике и стратегије за децу, и да прикупљају средства за програме Уницефа.
К. Ђ.

У Кооперативном онлајн библиографском систему и сервису Народне и универзитетске библиотеке Босне и Херцеговине у Сарајеву сва дела српских и хрватских аутора који живе и раде - или су живели и радили у БиХ, каталогизују се као књиге босанскохерцеговачке књижевности написане на босанском језику.
- Одреднице босанскохерцеговачка књижевности и босански језик не уписују се само у картице нових књига, него се и старе картице преправљају. Тако су, поред осталих, чак 54 књиге Иве Андрића који је писао екавицом, прекаталогизацијом подведене под босански језик. Истоветну судбину доживели су Петар Кочић и други српски, али и хрватски писци који спадају у класике - изјавио је за „Политику” Ранко Рисојевић, књижевник и директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске.
Наш саговорник у свему овоме види и политичку позадину, тесно повезану са настојањем сарајевске Народне и универзитетске библиотеке да добије статус установе од националног значаја.
- Оваквим поступцима ова установа покушава да постане носилац политике изградње босанске нације и босанског језика. Због тога би српски и хрватски представници у заједничким органима БиХ морали да се успротиве покушајима да Народна и универзитетска библиотека БиХ добије статус установе од националног значаја - каже Рисојевић, и додаје да га чуди што се о овом питању није изјаснила Народна библиотека Србије.
Здравко Кордић, донедавно председник Друштва хрватских писаца Херцег Босне из Мостара, за „Политику” је рекао да је затечен поступком Народне и универзитетске библиотеке БиХ.

Легендарни српски кошаркаш Владе Дивац опростиће се званично од активног играња кошарке на манифестацијама које ће се од 21. до 23. септембра одржати у Београду и родном Пријепољу, што ће истовремено бити прилика за покретање хуманитарне акције „Можеш и ти”, за чију ће реализацију бити задужена новооснована фондација „Дивац”.
Дивац је на јучерашњој конференцији за новинаре у „Медија центру” потврдио да ће његов званични опроштај од играчке каријере бити одржан у присуству око 20 НБА звезда и више од 200 јавних личности из земље и иностранства. Истакавши да ће у наредном периоду имати више времена да се посвети хуманитарном раду, кроз акције Фондације на чијем је челу његова супруга Снежана Дивац, Владе је рекао да ће нова хуманитарна акција започети у септембру и трајати наредна четири месеца под слоганом „Можеш и ти”.
– Циљ је да сви заједно прикупимо средстава за куповину и адаптацију напуштених сеоских домаћинстава, ради трајног збрињавања расељених и избеглих људи који живе у камповима широм Србије – указао је Дивац.

После радног лета, дође и тај дан да се иде у школу. Нажалост, нисам ја у питању, јер, прија ми сећање на сву ту гужву из детињства. Реч је о мојој деци, која су већ отишла за Мадрид, са мојим родитељима. Прикључићу им се сутра, пошто имам два важна састанка у Београду у вези са Хуманитарном организацијом „Дивац” (ХОД).
Састанци су били позитивни и поучни (човек стварно учи док је жив). Све више људи се упознаје са пројектом ХОД-а, тако да је то лакше и за моју супругу Снежану, која се ангажовала, не 100 одсто, већ и више од тога (свака јој част). Пошто је она главна за организацију и веома је важно да буде у Београду, ја морам за Мадрид, да бих испратио децу у нову школску годину.
Моје спремање за пут је врло лежерно, јер сам навикао да путујем скоро сваки дан, тако да знам шта је најбитније: пасош и карте. Све остало ћу натенане, јер ипак морам да испратим тенис из Њујорка. Игра Ноле и добро му иде – води 2:0 и при крају је да се пласира у четвртфинале. Чим се заврши тенис, пакујем се. Ипак, меч се продужава, Аргентинац добија један сет. Али, пошто је публика изнервирала Нолета, сигуран сам да ће Монако бити поражен у четвртом сету и да ћу имати довољно времена да се спакујем и да се одморим неколико сати, пре него што пођем на пут. Авион полази у 6.10. Волим јутарње летове, јер је мања гужва и лепо се спава у авиону.

У години када се обележава две стотине двадесет година од рођења Вука Стефановића Караџића, његова родна кућа, а сада спомен-комплекс у Тршићу, налази се у жалосном стању. Из центра за културу „Вук Караџић” из Лознице опомињу јавност да ће већ следеће године стање овог споменика бити критично. На први поглед, Вукова кућа изгледа „подношљиво”, али ко се пажљивије загледање уочиће рупе на крову, оштећења по зидовима од влаге и дотрајалости. О томе је ових дана наш лист опширно писао, а поновимо податак да је према процени регионалног Завода за заштиту споменика културе из Ваљева потребно шест милиона динара за обнову Вукове спомен-куће у Тршићу.
Кућа је још 1972. године проглашена непокретним културним добром од изузетног значаја и, из месеца у месец, деценијама је стално стециште посетилаца, поготову ђака.
Према речима Дајане Ђедовић, директорке Центра за културу „Вук Караџић” у Лозници, улазница за посету овом споменику културе кошта 60 динара. Иако је Тршић одредиште бројних ученичких екскурзија, како је објаснила Дајана Ђедовић, зарада од улазница на годишњем нивоу не достигне ни милион динара.

Захваљујући новом, одличном аутопуту, из Београда до северног и средњег Јадрана стиже се колима брзо, за пет-шест сати. Уместо скоро два пута дуже вожње до мора на истоку или југу континента, где су туристима из Србије потребне визе, за неколико сати вожње (кроз земљу за коју није потребна виза) стиже се на, како је то недавно поетски описао словеначки министар одбране Карл Ерјавец – „најлепше море на свету”. Не, није реч о Словенији, него о хрватском делу Јадрана који модерним аутопутем са свим пратећим објектима потребним савременим номадима – од бензинских станица на сваки 41 километар до угоститељских објеката на живописним видиковцима – повезује Србију преко Загреба и Карловца до Сплита.
Како то да смо током 16 дана истраживања северне и средње Далмације уочили само три српске регистрације у мору словеначких, мађарских, чешких, словачких… Домаћини мањак „аутомобилских туриста” из Србије објашњавају трагичним догађајима из недавне прошлости. А све то је поткрепљено и визуелном опоменом, за случај да се намерник из Србије осети претерано добродошлим. На најпрометнијем месту у Шибенику – пред улазом у комплекс пет Соларисових хотела, стоји трафо-станица, а на њој огроман графит „Зар се стидите хрватских бранитеља” уз још веће слово У (усташе). Поред тога, бројне госте ове престижне туристичке дестинације „поздравља” још већи напис: „Срби, ван из Хрватске”.

Историчар Славенко Терзић, реагујући на штрајк глађу епископа милешевског Филарета на граничном прелазу Ранче, јуче је изјавио да црногорске власти желе да онемогуће деловање Српске православне цркве и Милешевске епархије на делу пљеваљске општине.
„Реч је о политичком мотиву Владе Црне Горе која жели забраном уласка владици Филарету да потисне активност милешевског епископа, односно Милешевске епархије и да ограничи или сузи на најмању могућу меру основна права српског народа у пљеваљској општини”, оценио је Терзић који је и председник Одбора за обнову манастира Довоља у кањону реке Таре, а који је владика милешевски требало да освешта на Велику госпојину.
Терзић сматра да је, од личне судбине епископа Филарета, много важније питање основних верских, националних и културних права српског народа у пљеваљској општини који је већински, а коме су ускраћена права да исповеда своју веру. „Званична Црна Гора само према Србији показује своју ароганцију и надменост, док се према другим државама у окружењу понаша прилично сервилно, нарочито према Хрватској”, оценио је Терзић, наглашавајући да би и реаговање Србије морало да буде „много одлучније и према Црној Гори и према Хагу”.
„У питању је и ауторитет Србије, јер је један владика Српске православне цркве без доказа и без икаквог правног поступка онемогућен у својој верској мисији”, истако је Терзић и додао да „владици Филарету или треба судити или га треба скинути са ’црне листе’”.

Шеф регионалне делегације Међународног комитета Црвеног крста /МКЦК/ Пол Анри изјавио је данас у Београду да још није позната судбина 17.882 лица, која су нестала у конфликтима у Хрватској, БиХ и на Космету. На конференцији за новинаре поводом Међународног дана несталих Анри је рекао да одговорност за проналажење несталих лежи на владама у региону и најавио да ће МКЦК путем својих канцеларија у Паризу, Бриселу и Вашингтону покушати да изврши притисак на владе западних земаља да посвете више пажње решавању тог питања.
Анри је навео да се отпор са којим се срећу они раде на проналажењу несталих свуда среће, "јер иза сваке нестале особе, постоји ратни злочин и ратни злочинац који га је починио, тако да је потребан огроман притисак да би се дошло до информације с обзиром на то да нико не жели да некога прогласи ратним злочинцем или да се сам прогласи ратним злочинцем".
Регионална канцеларија МКЦК саопштила је поводом Међународног дана несталих да се још не зна судбина 13.449 из БиХ, 2.386 из Хрватске и 2.047 са Косова и Метохије.

Упркос популарном миту о фаталном утицају пуног месеца на осећања и понашање људи, резултати свих научних истраживања показују да за време пуног месеца није повећан број убистава, самоубистава, саобраћајних несрећа и породичног насиља.
Ноћас је Месец био пун, а да ли се током ноћи догодило нешто фатално, сазнаћемо у јутарњим вестима. Неки тврде да не могу да спавају док им Месец јачином неонске светиљке обасјава узглавље, а други одбројавају последње сате „месечеве дијете” која забрањује јело од првог сата последње лунарне фазе.
Пун месец је на велика врата интересовања јавности ушао захваљујући астрономима који су одавно установили да Месечева гравитација изазива плиму и осеку, а заговорници „лунарног ефекта” сматрају да Месец може да делује на људе, јер људски организам, попут планете Земље, садржи 80 одсто воде. Ипак, мит о утицају Месеца данас највише покушавају да уновче филмаџије, или адвокати који се искрено надају да ће наићи на неког неиспаваног судију коме ће се идеја о фаталном утицају пуног месеца на сужење свести и злочин њиховог клијента учинити добрим разлогом за блажу казну због „олакшавајуће околности”.