Поред Центра за културу у Лозници, и општина Лозница, која се не сматра развијеном и богатом општином, и Програмски савет Вуковог сабора, сачињен од угледних личности нашег културног и јавног живота, подржавају обнову и заштиту Вукове спомен куће и окућнице. Апелу о заштити се придружује и Вукова задужбина из Београда. Помоћ се пре свега очекује од Министарства културе, мада се Дајана Ђедовић писмом обраћала и Министарству за економски и регионални развој, као и Министарству просвете.
Од 2001. године уопште није улагано у спомен комплекс у Тршићу, и још пре две године комисија Завода за заштиту споменика културе из Ваљева, републичког Завода за заштиту споменика културе из Београда и Министарства културе установила да је Вукова спомен-кућа у лошем стању и да јој је неопходна обнова. Затим је регионални Завод из Ваљева конкурисао са елаборатом о реконструкцији спомен-комплекса Вукове куће и окућнице у Министарству културе и није добио новчана средства.
Већ је позната прича о томе да је рестаурација неопходна, као и колико су неопходна улагања у очување неког споменика културе. То је прича и о Народном музеју, а сличан је пример представља и Музеј Вука и Доситеја у Београду, који је смештен у најстаријој сачуваној стамбеној згради у престоници. И њој је потребна стална брига, санирање крова и претеће влаге. Иначе, овај музеј је један од најпосећенијих у Београду, а нарочито га почетком септембра сваке године, у Вукове дане, обилазе студенти, ученици и слависти из целог света.
Понекад се појави неки усамљени уметник или имућни приватник и понуди пројекат или новац за потпуно уређење неког музејског комплекса. Ових дана у јавности се огласио и академски вајар Остоја Балкански, који са општином Лозница није успео да склопи договор око спровођења свог ауторског пројекта и каже да ће и тужити општину због крађе ауторских права. Балкански је Тршић видео као „Кнежевину писмености”, до које би путокази били панои са словима азбуке, док би у самом Тршићу посетиоци доживљавали Вуково време, етно музику и где би платежно средство био „Вуков динар”.
Оно што стварно зачуђује јесте да неку сличну идеју, која у суштини спаја културни и туристички потенцијал (а што је у свету тако често и профитабилно), није већ до сада нико од надлежних остварио. И то као сопствени и разрађени пројекат од културног и националног значаја, а не као крађу уметничке идеје или искамчени новац од неког богатог исељеника.
Може да се примети да постоји доста институција културе којима је потребна материјална подршка, да новца никада нема за све, али да ли ико може да размотри колика би била зарада од посета изузетно уређеном споменичком комплексу, који у близини има и добар хотел и природу о којој маштају људи из развијене Европе. Ко то треба да примети? – питамо се по стохиљадити пут. „Кад би неко имао оно што ми имамо, био би поносан”, рекли би наши очеви и опет би вероватно били у праву. Све се поново своди на то да као народ нисмо савладали лекцију из 19. века, романтичарског Вуковог века, а та је да је национални интерес првенствено социјално-економски интерес.
Кад је реч о Вуку Караџићу, довољно је да се сетимо и онога што је рекао његов пријатељ и млађи сарадник Ђура Даничић: „Вук није живио нити живи за свој вијек, него за вијек други што настајаше; зато га његов вијек и не разумије, зато га вијек његов прогањаше…” Да ли га разуме наше време?
Марина Вулићевић