Полазим на аеродром у 4.45 својим аутомобилом, пошто нема доступног таксија. Оставићу аутомобил на паркингу и пријатељ Жаре ће га узети касније, тако да сам на време у авиону. Преко Милана долазим у Мадрид, и, по ко зна који пут, говорим себи да смо изабрали леп град да проведемо наредне три или четири године свог живота. Лука, мој старији син, био је у граду с друштвом и није био у могућности да се јави (батерија му исцурела), па сам мало бринуо док се коначно није јавио од куће да је све ОК. Тако је мој први контакт с децом била едукација око излазака у град и комуникације са мамом и татом – класична родитељска сеанса да се убаци нешто у те наивне главе.
Куповина разних свезака ми је била веома занимљива, поготово убеђивање да неке ствари имају код куће од прошле године. Међутим, морају да осете на својој кожи да оцене не зависе од нових књига, оловака, резача...
А онда, предвече, шок! Претпостављао сам да су мале шансе да направимо нешто на ЕП у кошарци, али, да одемо кући после прве фазе за скором 0-3, заиста нисам очекивао. Жао ми је да је тако, али од жалости нема вајде, него, боље да се сви упитамо, како ићи напред.
Снежана ме је назвала и каже да је организован пут за Грчку. НБА играчи, који ће бити моји гости у Србији, пристали су да остану још један екстра дан. Сутра ћу да зовем ове моје, али сам сигуран да ће већина њих хтети. Каква иронија, све ово време покушавамо да приближимо људима тај појам – избеглице – као да су нека друга врста, говорећи да сви ми можемо да се нађемо у таквој ситуацији, да нам за то не треба рат, када су се десили ужасни пожари у Грчкој. Жао ми је што им се догодила таква трагедија, али сада имамо шансу да се одужимо Грцима за све оне године подршке за време санкција и рата, када су нам се једини радовали што долазимо код њих.
Некако ме овај пројекат подсећа на тај период, када си знао да можеш 100 одсто да рачунаш само на неке људе, док те неки изненаде непријатно. И, најзанимљивије ми је да ме изненаде људи на које никада ниси рачунао, јер се разликујете по много чему, а онда они постану баш ти који ти помогну. То ме је увек фасцинирало, као у кошарци: играш против играча с којим немаш ништа заједничко, чак ни неке симпатије, а онда се нађете у истом тиму и тотално „кликнете”. Укапирате да размишљате исто, знате да увек и без погледа рачунате један на другог на терену – и када иде добро и када треба један другог да извлачите. Стварно ме занима ко ће бити овог пута са мном у тиму?
Политика