На десетом километру од Шибеника према популарном Примоштену, прекрасној ували одмах поред суперпрометног магистралног пута, доминира пано на коме је портрет хашког оптуженика Анте Готовине. Не ради се о заборављеној потерници, јер је слика опремљена покличем „Генерале, на заповијед” (команду), што открива да на госте из Србије у овом делу Далмације још вребају многи који о толеранцији, поштовању различитости, па чак и о темељним људским правима не желе да знају – ништа.
Чињеница да немали портрет Анте Готовине и расистички графити мирно опстају непосредно уз друмове поред којих сваког дана пролази на хиљаде страних и домаћих туриста сведочи о тешким последицама национализма који је захватио добар део хрватског друштва. Упркос напорима политичара да се односи између Хрватске и Србије доведу у европску нормалу, дневни догађаји, који су протеклог јула и августа пунили насловнице хрватских медија, тешко да могу просечном грађанину Србије да донесу душевни мир на заслуженом одмору. Како, на пример, лака срца потрошити невероватних 20 куна (око три евра) за једнодневно изнајмљивање пластичне лежаљке или сунцобрана (1,5 евра) на плажи, док кандидат левице за наредног хрватског премијера Љубо Јурчић у жару предизборне кампање грми о неприхватљивости српског капитала у Хрватској? Јесте његов шеф Зоран Милановић пробао да „омекша” Јурчићев став објашњењем да то није платформа СДП-а, те да је Јурчићева изјава „истргнута из контекста”: Милановић тврди да „капитал нема границе”, а његови овдашњи критичари подсећају да је заборавио да Јурчићева изјава није била само „ван контекста” него и „ван памети”.
Ако туристу из Србије економија не брине, тешко да ће га облити милина док га са сваког киоска „поздрављају” чланци који позивају на одбрану хрватског од најезде српских језичких уљеза.
Католички недељник „Глас Концила” упозорава да изјаве представника Срба у Хрватској и „србијанских челника у поводу Дана победе и домовинске захвалности објективно не служе добру ни српског ни хрватског народа”, уз противтежу у ријечком „Новом листу” који објављује речи Жарка Пуховског да хрватско правосуђе попушта онима који су убијали Србе па у супротности са законом „ни Норцу ни Блашкићу, осуђенима за злочин, није одузет генералски чин”.
Иако је овдашње правосуђе, према Пуховском, благонаклоно према онима који су наређивали или извршавали егзекуцију Срба, подаци показују да је међу грађанима Србије све веће интересовање за летовање у Хрватској, нарочито у Истри или острвима попут Хвара и Корчуле. Број туриста из Србије који бирају Хрватску за место одмора у односу на прошлу годину порастао је за 100 одсто, а поједини хрватски недељници то су пропратили коментаром да „Срби летују у Хрватској јер не могу у друге земље”.
На страну што то није тачно на начин као што је представљено, али је тачно да хрватски туризам због описане политике губи потенцијалне госте, а на потенцијалном губитку су и туристи из Србије који радије путују далеко од хрватске обале, иако је овај део Јадранског мора, захваљујући брзим путевима, сада ближи него икад. Тешко је ишта поредити са „липотом јадранских отока”, мирисом борова, „јањетином испод сача”, шкољкама на бузару, фришким скушама на граделама, мелодичним далматинским наречјем и љубазним мештанима који упркос свим баријерама које је подигла прошла политика одлично разумеју језик којим се служе српски туристи. Они, а не „затвореност граница Србије”, јесу прави разлог за повратак гостију из Србије у Хрватску, а нема сумње да би тај број био и већи када би са јадранских саобраћајница ишчезла обележја у савременом свету пораженог националистичког смећа.
Светлана Васовић-Мекина