Када дођете из Беча овде код нас, у државе бивше Југославије, како вам се чинимо? Јесмо ли се конзервирали у овом нашем затвореном систему?
– Конзерванси служе у индустрији глобализације ума и душе, да остану на оном нивоу на којем су и гурнути и затворени у својој конзерви лажне историје, или тегли републике, са могућим роком трајања. Када долазим из Беча имам осећај да више знам о себи и о својим сновима и да могу да контролишем шта желим да знам и о чему да размишљам. Имам осећај, а то је већ нешто. По Марксу, „човек је биће могућности“, тако да тај део комунизма у капитализму даје осећај да је боље бити жив у капиталистичком капиталу него мртав у историјском национализму.
Пуно радите на подручју бивше државе. Завршили сте филмове „Као рани мраз“, „Гола кожа“, „Јасмина“… Какво је стање у нашој кинематографији?
– Запад је потрошио и исцедио свог малог човека и послао га у превремену пензију, па се сада окреће истоку и његовој романтичној природној осећајности коју афирмише и објашњава на свој фестивалски начин. Ми смо још негде између. Имамо космичку шансу да проговоримо о својој души која је притиснута и згњечена што историјом, што страственим љубавима; својом посебношћу јер нисмо ни тамо, ни вамо, ни горе ни доле; што религијом, што лоповима, што топовима, што лажовима... Имамо могућност само ако говоримо у име уметности и људскости, а свако политизирање и странчарење због пара које ће финализирати продукцију је још једна пропаст, нас садашњих и будућих, изгубљених на гузици Европе.
У чему је тајна вашег дугог и срећног брака с Лидијом Станковић, пијанисткињом?
– Брак не може бити срећан, може бити само дуг, јер је то „законом уређен однос између жене и мушкарца“. Има ли ипак шансе за срећу? Уколико двоје сами изграђују тај свакодневни, вишегодишњи однос, решавају тајне заједничке природе, заједничке мирисе, они могу покушати да буду срећни, али зато им не треба брак. Могу и изван њега, а могу и у њему, ако се тако осећају сигурнији. Али ако се тај однос препусти само форми брака, он кад-тад постаје пакао залепљен за некретнине, уштеђевину и децу. Слобода изласка из брачних окова је сан сваког роба у робовласничком систему.
Утисак је да се у браку два уметника теже „истроше теме за разговор“ је није сваки дан исти?
– Када би се брак, као живо биће, могао питати, ја мислим да би милионе људи пљунуо и сам их избацио из својих законом уређених односа! Мислим да би и држава пљунула многе људе и народе који живе у њој, као „организацији силе у корист владајуће класе“.
Планирате ли да се вратите да живите на нашем поднебљу или је живот у Бечу ваша дефинитивна одлука?
– Ја сам допунско издање Чеховљеве „Три сестре“, ја сам четврта сестра. Волео бих да некада негде одиграм себе и своје „зашто“ и „зато“. Ја сам – и моја породица – почасни грађанин Аустрије. Остаћу тамо све док не будем морао да планирам и доносим дефинитивне одлуке. Ја хоћу, ја желим, ја морам да живим сада! Једино што ме збуњује, за сада, јесте то када се време мења унапред и уназад; тада се мало изгубим.
У којим ситуацијама се осећате као гастарбајтер?
– Када умирем за туђе идеје, када молим да ме неко воли, јер ни сам не знам волети, када тражим кредит, када молим лизинг, када инсистирам да ме свако разуме, када одлазим у куповину у шопинг центре, јер је то постала болест, а не кратко неизбежно уживање између две песме, или слике, представе или два секса. Ми данас јесмо сви гастарбајтери и својим и туђим вођама и избеглице од својих жеља, снова, живота, станова, љубави, мисли...
Ликови које играте често нас слатко насмеју? Чему се ви смејете?
– Смејем се ономе што је дубоко затрпано у мени и срамота ме је да покажем, а знам и видим да постоји у мени као моје Ја. Смејем се самом себи, јер тада нема граница ни ограда у мени. А и то је најздравије. Здравље је једно, а болести безброј!
Догађаји који су обележили мој живот
Лени Брус, амерички кабаретиста ког Соколовић радо цитира, каже „да човек не може да упозна себе док не упозна шта је утицало на њега да буде такав“. Који су најјачи утицаји који су Зијаха одредили?
– Отац Асим, мајка Рефија, шах као игра, позориште као јавна појава која мења однос до реалности, Лумумба и Чомбе, рат у Вијетнаму, година 1968, Битлси, Тито, Нехру, једна клупа у парку, бечка шницла, Јан Палах, туфахије, Тоширо Мифуне и филм „Седам самураја“, „Еx Понто“, „Седам величанствених“ и филмска правда, слобода путовања као последица социјализма, национализам као покриће пропалог ума, филм „Рашомон“, Муса Ћазим Ћатић, позоришна критика, историја као фрустрација, филм „Сјај у трави“, Ивица Осим, Пинк Флојд, неправда, Индекси, Сњежана, организовани неред, први корак на Месецу, хемороиди, победа над фашизмом, Берлински зид, Стаљин, филм „Одисеја“, Хитлер, Сарајево као град, хипи покрет, кино „Партизан“, Џо Кокер, културна револуција, Сантана, Вујица Решин Туцић, Ролингстонси, Дизни, Чарли Чаплин, Фред Астер, Бастер Китон, Питер Брук, брат Абдулах, „Глумац... је глумац... је глумац“, ћерке Селма, Сенка, Хана Селена, жена Лидија, жена Лидија...
Симонида Милојковић, Блиц