Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Прилози

Страница: 1 2 3 4 ... 295

Епархија рашко призренска Српске Православне Цркве потврдила је данас да је овлашћени представник манастира Високи Дечани у Централном катастру тзв. Косова у Приштини добио уредан катастарски извод са свом имовином манастира Дечани, укључујући и 24 хектара која су призната манастиру одлуком Уставног Суда Косова 2016. године.

„На основу катастарског извода можемо да потврдимо да је одлука Уставног суда из 2016. године извршена и да је и у Катастру манастир признат као власник имовине која је раније била спорна. Овим можемо да закључимо да је дугогодишњи правни процес који се водио око 24 хектара земље манастира Високи Дечани коначно решен”, наводи се у саопштењу Епархије.

Земља - 24 хектара земље манастиру је вратила држава Србија 1997. године, након што је 1946. комунистичка власт у тадашњој Југославији Високим Дечанима одузела 700 хектара земље.

После сукоба на КиМ 1999. године, локалне власти у општини Дечани оспоравају манастиру власништво над земљом, тврдећи да та имовина припада друштвеним предузећима Апико и Илириа.

Судски процеси на различитим нивоима и правна борба манастира Високи Дечани трајали су готово 16 година, а уставни суд у Приштини је 20. маја 2016. године пресудио да земља припада Високим Дечанима, чиме је одбацио одлуку апелационог већа врховног суда у Приштини из 2015. године да се предмет поново врати Основном суду у Дечанима и такође утврдио да је претходна одлука врховног суда у Приштини из 2012. године, којом је потврђено право власништва манастира на земљу - правоснажна.

Пошто одлука о упису имовине Високих Дечана није спроведена пет година, уставни суд у Приштини је 24. септембра 2021. донео решење о неизвршењу пресуде, у којем се констатује да његова одлука из 2016. није извршена, а та одлука је објављена у службеном листу и о томе је информисан тужилац

Наставак...

Патриотизам би био да су одговорни изашли и рекли - погрешио сам

"Омер Мехић није требало да буде питан да ли може да полети, јер у таквој ситуацији сваки би пилот рекао да може, а прави патриотизам био би да су одговорни за овај случај изашли у јавност и признали да су криви", сматра Мехићев колега, пензионисани војни пилот Саша Јовановић.

Подизање обележја у било ком облику показало би да држава први пут гаји искрено поштовање према погинулима у хуманитарној мисији, каже Јовановић.

„Све док тог обележја не буде, ти пилоти, медицински радници и невина беба биће заборављени за ову државу, маргинализовани. Држава ће покушати да их стави у сиву зону, да не постоје као проблем. Споменик је све и од њега се почиње“, рекао је Јовановић.

Како додаје, протеклих девет година власт није показала вољу да преиспита овај случај, те се Јовановић нада да би у случају промене власти неки други имали „воље и храбрости да отворе поступак“.

„Невероватно је да нема храбрости, јер стално нам се сервира да су на челу државе ти који најбоље желе овој земљи, највеће патриоте, али видимо да није баш тако када крене ситуација као што је ова. У читавој причи само су хероји ових шест љјуди који су покушавали да спасу дете у немогућим условима. Других хероја не видим“, рекао је он. Патриотизам је реч погрешно потрошена у овом случају, сматра Јовановић.

„Патриотизам би био да су тада изашли одговорни људи који су били на челној функцији система одбране и који су иницирали ту спасилачку мисију. Када се десила ова катастрофа, требало је да као одговорни људи, синови и очеви изађу и кажу - ‘ја сам погрешио и доносим оставку на функцију, јер донео сам погрешне одлуке’. Тако би остали без фунцкије, али међу нама били упамћени као велики људи. Склањајући се од своје одговорости иза неког другог, уводећи разне претпоставке о алкохолу, причу ’сви су други криви, само ја нисам’, само су довели до тога да девет година причамо о њима и нећемо пристати док се то не реши“, наводи.

Наставак...

У Србију је стигао још један извештај којим се не бисмо могли да се похвалимо - извештај Фридом хауса. Пише да смо "европски лидер у смањењу права и грађанских слобода". Налазимо се на неславном 114. месту од укупно 195 земаља. И ту нема простора за различита тумачења.

Између Русије и Сијера Леонеа нашла се Србија - као једна од земља у којој је забележен највећи пад слобода. И у којој владајућа Српска напредна странка врши притисак и застрашује независне медије, опозицију, као и организације цивилног друштва. Где је независност правосуђа угрожена политичким утицајем, а судије и тужиоци трпе притиске због својих одлука.

„Када постоји стварни страх да ли ће доћи до одмазде ако се оштро супротставите овој власти, то је генерално слика која се погоршава, зар не. И заиста, рапидно се погоршава ситуација за политичка права, грађанске слободе и слободе у Србији“, казала је Александра Карпи, експерткиња Фридом хауса за Балкан.

То што оцењује Фридом хаус - одавно виде и домаће организације.

„Извештај директно означава владајућу странку као проблем за развој људских права и демократије у Србији. И ту можемо заиста узрок тражити у одсуству слободних избора, јер ако нема слободних избора - нема ни могућности промене власти“, указује Милена Васић из организације ЈУКОМ. Јер ни истраживачима Фридом хауса није промакло да је у предизборној кампањи владајућа СНС имала несразмерно висок приступ медијима, да је вршила притисак на запослене у јавном сектору, злоупотребљавала јавне ресурсе у страначке сврхе.

Наставак...

Одакле идеја о розе мајицама, ми смо за црнину

Марија Радовановић, мајка ученика осмог разреда из Основне школе "Владислав Рибникар" запитала је данас чија је идеја била да би ђаци и наставници данас у школи требало да се појаве у розе мајицама. Она је оптужила и директора школе да је спречавао ученике да изађу из школе и присуствују јавном часу који је одржан јутрос од 8.40.

„Нама ништа није ружичасто, ми смо сви за много дубоку црнину…Од дрвета шуму не видимо. Мене највише занима ко је налогодавац идеје да будемо у ружичастом. Шта значи та ружичаста боја? Да ли се пласирају неке теме које би скренуле пажњу са на највеће трагедије… Свакако мој син неће бити у розе боји, а за нас као друштво то је велики пораз“, рекла је Радовановић.

Она је додала да одаје дужно поштовање канадској иницијативи, због које је наводно и потекла идела о розе мајицама. „Како сам површно прочитала, неком дечаку је страдала мама па су због подршке ђаци обукли розе мајице. Али његова бол која је у Канади није за поређење са нашом трагедијом која је неупоредиво већа“, рекла је Радовановић, иначе мајка ученика осмог три.

Истакла је и да је велико питање шта се у школи дешава после трагедије 3. маја.

„Ја сам раније била у групи родитеља која је била за то да се школа затвори и претвори у меморијални центар, само се нисам сложила са њима да има одговорности бивше директорке која је претрпела медијски линч. Била сам за радикалне потезе као родитељ - да ова школа не остане школа“, додала је. Она је нагласила да као друштво немамо пијетета према нашој деци. „Не могу да кажем хвала Богу, није моје дете, све су то наша деца“, истакла је и додала:

„Све смо то тако брзо заборавили. Ми смо као друштво то заборавили“.

Наставак...

Председник Србије Александар Вучић саопштио је после састанка са представницима Америчко-јеврејског комитета за јавне послове да је на поклон добио кошаркашку лопту са потписом легендарном Лерија Брда, олимпијског шампиона и члана првог америчког "дрим тима" из 1992. године, као и освајачем три титуле првака НБА лиге са Бостон Селтиксима.

"Предиван поклон од мојих америчких гостију AIPAC са потписом Ларија Брда, легендом Бостона, америчке и светске кошарке. Чим завршим факултет за кошаркашког тренера, ово ће бити једна од лопти које ћу да поклоним клинцима које ћу да водим, у ствари, да покушам да их нечему научим, макар и на сопственим лошим искуствима", објавио је Вучић на друштвеној мрежи Инстаграм.  

Вучић се раније данас састао са представницима AIPAC са којим је разговарао о бројним темама од актуелних стратешких и геополитичких ризика и изазова до економске сарадње и изградње партнерства у бројним областима и том приликом нагласио да је у тешким временима потврђено пријатељство између Срба и Јевреја.

Политика

Погледајте - Вучић залепио банану клинцу

Дан државности Србије, који се обележава 15. и 16. фебруара, установљен је у спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак - као дан сећања на почетак српске револуције, а такође се прославља као Дан уставности Србије јер је на тај дан у Крагујевцу 1835. године издат и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије - Сретењски устав.

Антрополог проф. др Сенка Ковач наводи да су се чланови комисије при одабиру Сретења као државног празника водили тиме да буде "прихватљив како за уједињену Европу, тако и унутар Србије".

Сенка Ковач, ауторка књиге "Сретење - нови државни празник у јавном дискурсу", истакла је да је предлог да Сретење буде државни празник дала комисија коју је именовала Влада Србије у којој су били еминентни историчари, као и професори из других научних области.

- По речима предлагача, професора Радоша Љушића, основна идеја око које су се чланови комисије сложили била је да се не узима догађај из Средњег века, јер ниједна држава у Европи нема празник који је инспирисан догађајем из тог периода. Изостављен је XX век зато што постоје идеолошке поделе и јер би празник био за једне прихватљив, а за друге неприхватљив. Из XИX века издвојена су два значајна догађаја - почетак Првог српског устанка 1804. године у Орашцу и доношење Сретењског устава 1835. године у Крагујевцу - рекла је Ковач.

Према њеним речима, предлагачи су сматрали да ће нови празник који укључује оба догађаја бити "прихватљив како за уједињену Европу, тако и унутар Србије јер неће провоцирати идеолошке поделе".

Сретење као Дан државности прославља се од 15. фебруара 2002. године. Десет година касније, ресорно министарство предложило је још један празнични дан, 16. фебруар.

Ковач је навела да је предлог имао велику подршку народних посланика, са једним гласом против.

- Сретење је као Дан државности усвојен Законом о државним и другим празницима, 10. јула 2001, а годину дана касније први пут се прославља - прецизирала је Ковач.

Наставак...

Седамдесета Нинова награда јуче је уручена Стеву Грабовцу, за роман „Послије забаве” (у издању Имприматура), на свечаности у Коларчевој задужбини, а признање за „Личност године” добиле су чак три лауреаткиње - полицајка Катарина Петровић и тужитељке Бојана Савовић и Јасмина Пауновић, борци за истину, интегритет својих професија, праведније институције и боље правосуђе, као и друштво у целини. Грабовцу је признање уручила прошлогодишња добитница Даница Вукићевић, а Милан Ћулибрк Награду за личност године предао је Катарини Петровић, Бојани Савовић и Јасмини Пауновић.

На почетку свечаности, до сада главни уредник нашег најстаријег недељника НИН-а Милан Ћулибрк, осврнуо се на протеклих једанаест година на том месту и захвалио свима који су подржавали стари колегијум, а пожелео све најбоље новом, на челу са Александром Тимофејевим. Тимофејев је затим нагласио да ће НИН наставити да траје у свом критичком и истинољубивом духу, да ће Ниново признање наставити да постоји, а такође пожелео успех и новом листу који колегијум НИН-а покреће, цитирајући и први број НИН-а из 1935. године, чија је максима била да информише о свему и да иде у корак са временом.

Критичарка Тамара Митровић, чланица Ниновог жирија за роман године, образложила је признање уручено Грабовцу:

- Језгро приче у овом антиратном роману ослања се на догађај који се одиграо 1992. године у околини Босанског Брода. Злочин је почињен над ромском децом без родитељског старања, вађени су им органи, а затим су њихова тела бачена у јаму, попут лутака, које вероватно нису имали. Ово је прича о људској глади за профитом, коме рат служи као сцена за некажњено чињење зла.

Наставак...

На треће вече великог срп­ског државног и верског празника, Руски дом у Београду премијерно је при­казао филм Анжелике Карет­кине "Свети Сава. Руска боја на српској застави" у продукцији руског државног православног канала Спас из Москве.

Био је то заиста несвакидашњи догађај. Сала Руског дома била је мала да прими све заинтересоване, многи су остали на степеништу, иначе студене јануарске вечери, публика се тискала по фоајеу и другим просторима, па су надле­жни, схвативши да је у питању био пун погодак, одлучили да филм репризирају вечерас, 1. фебруара.

Наравно да је овај одличан и савремено снимљен филм, који целовито обухвата узвишену по­јаву оца српске нације заслужио, у земљи Светог Саве, сасвим другачију судбину. Уместо да буде приказан на националном екрану, кад се већ нисмо сетили за такав филм сами снимимо у целом послератном периоду те да га, после светосавске акаде­мије са поносом прикаже Јавни сервис, после анемичне, про­светно-педагошке приредбе ка­кву иначе, сваке године отаљава државна телевизија и то на свом другом, помоћном каналу (док на првом иде серија из кокаинског миљеа), филм су нам снимили и приказа­ли Руси и то у пуном капацитету. И како доликује.

По себи се разуме да секуларном свештен­ству Јавног сервиса Србије оваква идеја није ни могла пасти на памет. Са болом се сећамо ремек-дела ове куће, серије "Немањићи" у коме је Свети Сава "обичан јуноша од крви и меса, као свако од нас". А није (у чему се чита ова ноторна глупост), него је то био младенац светородан и необичан, благо­словен још у раном добу изу­зетном умношћу и божанском светлошћу просветљен да по­стане "нови Мојсије" свог народа и његове државе. Па како да то до пре неки дан не падне на ум ником од наших филмских ау­тора? И што је такође значајно, ниједном од државних фондова који се сваке године расипају на, као бива, националне теме?

Пало је, и те како пало! 

Наставак...

Да­нас је школ­ска сла­ва. Да­ле­ке 1840. го­ди­не за­по­че­та је тра­ди­ци­ја да се на Све­тог Са­ву, 27. ја­ну­а­ра, при­ре­ђу­ју школ­ске све­ча­но­сти у част све­ти­те­ља и про­све­ти­те­ља и знак се­ћа­ња на жи­вот и де­ло пр­вог срп­ског ар­хи­е­пи­ско­па, твор­ца за­ко­но­дав­ства, за­чет­ни­ка срп­ске сред­њо­ве­ков­не књи­жев­но­сти, па­тро­на обра­зов­них уста­но­ва. На пред­лог Ата­на­си­ја Ни­ко­ли­ћа, пр­вог рек­то­ра Ли­це­ја у Кра­гу­јев­цу, пре 184 го­ди­не По­пе­чи­тељ­ство про­све­ште­ни­ја, он­да­шњи про­свет­ни врх, про­гла­си­ло је све­ти­те­ља Са­ву за за­штит­ни­ка свих срп­ских шко­ла и про­пи­са­ло да се од та­да (14. ја­ну­а­ра по ста­ром ка­лен­да­ру, 27. ја­ну­а­ра по но­вом) мо­ра све­ча­но про­сла­вља­ти. Та­ко је и би­ло ду­же од ве­ка, све до 1945. го­ди­не, ка­да је пра­зно­ва­ње школ­ске сла­ве уки­ну­то од­лу­ком та­да­шњих ко­му­ни­стич­ких вла­сти. На­кон по­лу­ве­ков­не за­бра­не, Све­ти Са­ва је 1990. го­ди­не по­но­во ус­по­ста­вљен као сла­ва свих срп­ских шко­ла и да­нас се про­сла­вља.

У школ­ским ка­лен­да­ри­ма Са­вин­дан, Дан ду­хов­но­сти и школ­ска сла­ва увек је по­себ­но обе­ле­жен, уокви­рен у та­бе­лар­ним при­ка­зи­ма као - рад­ни, не и на­став­ни дан (је­ди­но је исто та­ко обе­ле­жен још и Ви­дов­дан, ка­да се ђа­ци­ма тра­ди­ци­о­нал­но до­де­љу­ју ђач­ке књи­жи­це). Пра­вил­ни­ци­ма Ми­ни­стар­ства про­све­те за дру­ге пра­зни­ке пре­ци­зи­ра­но је да се у осмо­лет­ка­ма обе­ле­жа­ва­ју „из­у­зев кад па­да­ју у не­де­љу”, а у сред­њим шко­ла­ма „из­у­зев кад па­да­ју у да­не ка­да шко­ла ина­че не ра­ди”. Бу­ду­ћи да је да­на­шњи 27. ја­ну­ар су­бо­та, за­по­сле­ни у шко­ла­ма ко­ји се др­же пра­вил­ни­ка и тра­ди­ци­је ту­ма­че да тре­ба да до­ђу у шко­лу, не да др­же ча­со­ве већ да одр­же при­ред­бе и про­сла­ве школ­ску сла­ву.

Ме­ђу­тим, уочи школ­ске сла­ве ове су­бо­те, у про­свет­ним кру­го­ви­ма за­по­де­ну­та је де­ба­та о то­ме да ли ће се да­нас, на Са­вин­дан, у шко­ла­ма оку­пи­ти школ­ски ко­лек­ти­ви. Не­ке шко­ле све­ча­но­сти по­све­ће­не све­ти­те­љу већ су одр­жа­не - ју­че. А пред­став­ни­ци про­свет­ног есна­фа на­ве­ли­ко по­ле­ми­шу да ли се за­по­сле­ни­ма ко­ји да­нас сла­ве школ­ску сла­ву на рад­ном ме­сту, то ра­чу­на као рад­ни дан, јер део њих ка­же да би ра­ди­је оста­ли код ку­ће ако се до­ла­зак у шко­лу су­бо­том не пла­ћа.

Наставак...

Чланови досадашње редакције НИН-а одлучили су да наставе рад у новом недељнику који ће издавати Јунајтед медија, под чијим окриљем већ послују Данас, Н1 и Нова.

На то су се одлучили незадовољни потезима нове власнице Јелене Дракулић Петровић, за које су оценили да не гарантују њихов досадашњи професионални рад и којој је Рингијер поклонио власништво над најстаријим недељником на Балкану септембра прошле године.

Да неко на поклон добије чоколаду, књигу, накит, можда и аутомобил ако је реч о богатом свету, није необично, али када директорка од своје фирме на поклон добије целу новину, нису чиста посла.

У београдској чаршији одмах су почеле разне гласине да је судбина НИН-а запечаћена.

НИН је један у низу медија који је последњих година и деценија нестао са наших простора.

Својевремено је у сличном искушењу, деведесетих година, била Борба.

Настала је Наша Борба, угашена 1998. због притисака тадашње власти. Од Б92 остало је само име.

Али живимо на просторима у којима су државе настајале и нестајале, државна предузећа уништавана, старе зграде рушене и зашто је онда чудно да нестане неки медиј?

Поготово ако је реч о штампи чија будућност у дигиталном свету није светла.

Ипак, не би требало да нам буде свеједно, јер је реч о историји и традицији коју треба чувати и неговати.

То што НИН додељује најцењенију књижевну награду на нашим просторима даје додатну тежину.

Ко ће добити НИН-ову награду ове године, ко ће бити у жирију, да ли ће је уопште бити? Или ћемо добити безвредну имитацију?

Што се уопште бринемо, када имамо АВ.

Лепо каже књижевник и добитник НИН-ове награде Саша Илић: „Будући да иза читаве приче о преузимању НИН-а стоји председник, претпостављам да ће он уместо колегијума, као што планира трасе ауто-путева, именовати и жири.“

Наставак...
Страница: 1 2 3 4 ... 295