Прилози

Пре неколико месеци изборна пројекција за владајућу канадску Либералну партију није изгледала превише оптимистично. Премијер Џастин Трудо бележио је историјски ниске проценте подршке у јавности, опозициона Конзервативна партија генерисала је у просеку вођство од преко 20% у анкетама.

С обзиром да ова држава, као и већина других англосаксонских политичких система, има већински изборни систем, такав гласачки заостатак махом подразумева редуковање странке на тек неколико посланика, што би Либералну странку дугорочно коштало перспективе. Ипак, на изборима у понедељак либерали су остварили тријумф и нови премијер ове државе биће још један либерал, Марк Карни. Многи су тумачили разне разлоге овог изборног преокрета, укључујући и фактор замене непопуларног лидера либерала Трудоа за свеже лице економисте Марка Карнија, али постојао је један фактор од кључног утицаја. Тај фактор се зове Доналд Трамп.

Од ступања на дужност председника САД-а, републикански лидер није штедео многе државе својих изјава, али ни царинских мера. Осим Кине која је редовно мета Трампа, у свом другом председничком мандату предмет његове реторике биле су и неке савезничке државе. Једна од таквих била је и Канада, која је генерисала и ванредно висок ниво пажње и у реторици и у трговинским баријерама. Републикански лидер говорио је о Канади као „51. држави САД-а“ и да би ова северноамеричка држава требало да што пре приступи САД-у из безбедносних разлога. Осим ове експанзионистичке реторике, коју нису пратили конкретнији потези, амерички северни сусед био је и предмет неких конкретних мера. Иако је политика око царина варирала и била предмет одлагања и изузећа, влада у Отави није са великим ентузијазмом дочекала овај вид мера против своје привреде.

Проглашавајући победу на савезним изборима канадски премијер Марк Карни изјавио је да његова земља „никада неће попустити пред Сједињеним Америчким Државама“.

Лидер Либералне партије упутио је оштру критику Трампу шаљући истовремено поруку јединства подељеној нацији уз обећање да ће „представљати све који Канаду називају домом“.

„Као што месецима упозоравам, Америка жели нашу земљу, наше ресурсе, нашу воду, нашу државу. Али ово нису празне претње. Председник Трамп покушава да нас сломи како би Америка могла да нас поседује. То се никада, никада неће догодити“, нагласио је Карни, преноси CNN. Он је поновио тврдње које је износио током предизборне кампање о драстично промењеној природи односа између Канаде и САД.

„Преболели смо шок америчке издаје, али никада не смемо заборавити поуке. Морамо да бринемо о себи. И изнад свега, морамо да пазимо једни на друге“, нагласио је Карни.

Бирачи су по четврти пут заредом вратили Либералну партију на власт, али остаје да се види да ли је Карни освојио већину или ће му бити потребни коалициони партнери за формирање владе.

Да би нека партија формирала већинску владу, потребно је 172 посланичка места. Према прогнозама CNN-а биће формирана мањинска влада, док CBC наводи да је још увек прерано да се каже да ли ће успети да освоје већину.

Лидер опозиционе Конзервативне партије Пјер Полијев признао је пораз рекавши да је Карни освојио довољно места за формирање „мањинске владе са врло танком већином“.

Бивши гувернер централне банке, шездесетогодишњи Карни, предводи талас анти-Трамповских осећања откако је убедљиво победио на изборима за лидера Либералне партије, пошто је бивши премијер Џастин Трудо поднео оставку прошлог месеца. Он је мобилисао јавност против претњи америчког председника да ће припојити Канаду као „51. савезну државу“, учинивши одбрану Канаде централним делом своје политичке платформе.

Ове 2025. године обележава се тачно четири деценије од објављивања легендарног првог албума бенда „Партибрејкерс”. 

У то име вечерас у 18 сати на платоу испред Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић” на Калемегдану, у организацији Дома омладине Београда, биће отворена изложба „Партибрејкерс - Бити само свој”. Аутори изложбе су Зорица Којић и Драган Амброзић, за дизајн је заслужна Добрила Стеванић, а аутори фотографија су Горанка Матић, Александар Кујучев и Станислав Милојковић.

Како Зорица Којић и Драган Амброзић објашњавају, испоставило се да је то издање првог албума, названо по имену саме групе, једна од кључних плоча домаћег рокенрола, речју - аутентични класик.

„Требало је, додуше, бити веома стрпљив, док се 1985. није коначно појавила у издању ’Југотона’, али је управо са њом започела велика каријера групе ’Партибрејкерс’, која је у много чему дефинисала рокенрол у нашим, југословенским крајевима”, наводе они.

„Партибрејкерс” су настали као супергрупа самониклих београдских генија, који су пекли свој занат у андерграунд бендовима са преласка из седамдесетих у осамдесете: Горан Булатовић Манзанера за бубњевима, Небојша Антонијевић Антон и Љубиша Костадиновић Љуба са гитарама о пасу, као и вероватно најупечатљивији регионални фронтмен - Зоран Костић Цане.

Највредније наслеђе једног минулог времена

„У наредним декадама, њихова енергија оригиналних десперадоса рокенрола шибала је неуморно преко свих ограничења, утемељивши једном за свагда звучну револуцију која делује апсолутно ван сваког познатог реда и закона. Ако су уопште и имали неке познате претече, били су то, без икакве сумње, само Зоран Мишчевић и његове ’Силуете’. 

Исхрана без хамбургера као политичка борба

У светском трговинском рату који су започеле САД показује се изнова да је "политичка потрошња" један од најчешће примењиваних неизборних облика политичке партиципације грађана, не само у ЕУ.

За само један евро, налепница са знаком „стоп“ и натписом „бојкот америчких производа“ преко заставе САД, може да се купи у онлине-продавницама у земљама Западне Европе за које су САД од краја Другог светског рата најзначајнији политички и економски партнер на планети. Или су барем то биле док увођењем царина на увоз из скоро читавог света и кршењем споразума о слободној трговини, амерички републикански председник Доналд Трамп није започео светски трговински рат.

Владе појединачних држава, као и Европска комисија, брижљиво вагају одговор на Трампове мере. Грађани могу са мање дипломатске увиђавности или политичке калкулације, вођени сопственим политичким и етичким уверењима, да одлучују како да се поставе у трговинском рату који су започеле САД.

У низу земаља Европске уније потрошачи су се већ окренули против САД. Истраживање Лунд Универзитета у Шведској показало је да је већина потрошача те земље спремна да бојкотује америчке производе и услуге, 20 одсто грађана то већ чини. У Француској је, према анкети института Ифоп, 57 одсто грађана спремно да бојкотује све са ознаком „маде ин УСА“, скоро трећина каже да већ то чини. У Немачкој активисти иницијативе „Бај фром ЕУ“ у самопослугама америчке производе постављају наопачке да би сугерисали купцима земљу порекла и - могућност бојкота.

Често се чују оцене да бојкоти неће уништити или битно наудити моћним америчким концернима. Но циљ грађана и није да неку компанију униште, јер знају да је то нереално. Али бојкот утиче на углед одређене марке или фирме. А историја потрошачког бојкота показује да он може да буде и веома успешан.

Дубока криза све више истиче крајности нашег друштвеног раседа. Можемо се претварати да немамо шта из ње да научимо, али је можемо искористити за спасавање образа и главе у одлуци да изборимо бољу будућност. Међутим, ширење мржње и таргетирање неистомишљеника које кулминира атацима гротескних носилаца власти на све сегменте побуњеног друштва, тешко да може оставити икога равнодушним.

Дириговано зло поспешило је да демони из људи слободно оргијају! То је најстрашније што једном човеку пође од руке да направи од овог друштва. Зато је деканка нишког Филозофског факултета, по претрпљеном атаку ножем, гласно изјавила: „Оптужујем једну особу, она је извадила нож на мене - то је председник ове државе.“

Није добро кад неко навикне да је увек у праву, да баш све зна, да једини непогрешиво предвиђа и да све мора бити по његовом. Не допушта да постоји стварност осим оне која се налази у њему. Живи нестварним животом. Узима слике изван себе за стварност, никада не дозвољавајући другима да у њу посумњају. Не можеш му ништа доказати. Но, проблем се рађа кад се не обистињују његови наслути и не остварују његове замисли. Ни претње. Кад је такав ретко у стању и у праву, то само значи да не може без непрестаног сукоба. Тужно ако са тим „врлинама“ мора симболисати јединство свих грађана једне земље. Још тужније што гаји убеђење да бесконачно може владати поделама, преварама, претњама и злом. У питању је општа опасност.

У салвама његових најновијих лажи све је мање изненађења. Празнина. У његовим претњама само јаловина. Тужно. У његовом речнику ничу ружни епитети. Недостојно. У његовом смеху ничег смешног. Празан смех. У његовом оку нема сјаја. Пустош. У његовом златном добу нема светлости. Све мрклији мрак.

То захтева неко објашњење. Не само дисциплине која проучава психичка обољења и поремећај понашања личности.

Све канадске политичке странке обећавају финансијско олакшање канадској средњој класи на следећим изборима, али ко се сматра средњом класом у 2025. години?

Moshe Lander, виши предавач на одсеку за економију на Универзитету Concordia у Монтреалу, каже да је то субјективно.

“Не постоји заједничка дефиниција”, рекао је Lander зa CTV Your Morning у понедељак.

“Ону који ја користим је: узмете средњи приход, све поређате од најнижег до највишег, а ако узмете тај средњи приход и, сви који су у неком околном распону су, рецимо, средња класа.”

Ко се идентификује као средња класа?

У 2022. години, средњи приход породица и појединаца у Канади након опорезивања износио је 70.500 долара, према студији Статистичког завода Канаде објављеној 2024.

Овај приход представља смањење од 3,4 посто у односу на прошлогодишњу студију.

Такође, број Канађана који живе испод званичне линије сиромаштва порастао је 2022. са 7,4 посто на 9,9 посто.

Међутим, више Канађана верује да су средња класа иако они то нису.

Истраживање Pollare из 2023. године на 3.000 Канађана од 18 и више година показало је да 78 посто Канађана себе сматра средњом класом, укључујући 39 посто оних који зарађују мање од 20.000 долара и 92 посто оних који зарађују више од 150.000 долара.

Lander каже да би се Канађани могли осећати нелагодно дефинишући своје приходе или као ниске или високе приходе, што средњу класу чини лакшом за коришћење.

„Многи људи ће то једноставно препознати, па, нисам толико богат колико бих могао бити, и нисам сиромашан колико бих могао бити, тако да сам ваљда у средини“, рекао је Moshe Lander.

“Тамо завршите са политичарима који се покушавају увек допасти Канађанима са средњим приходима.”

Док је 15. март у осталим европским престоницама протицао углавном лежерно, у знаку наступајућег прољећа, у Београду се одвијао највећи протест у новијој српској историји. Тај дан ће, упркос покушају да се то осујети, остати прије свега упамћен по цвјетању оптимизма и наде те успостављању јединства какво Србија није доживјела деценијама уназад.

Из вишегодишње духовне и моралне обамрлости нацију су пробудиле студентска одлучност и енергија. Слога и уједињеност народа, до прије неколико мјесеци готово незамисливе, постале су стварност коју тај народ тренутно живи. Управо је у томе заслуга студената немјерљива. Они су током претходна четири мјесеца, у вријеме протеста започетих из добро познатих разлога, корак по корак, успостављали јединство и слогу међу грађанима Србије. Својом здравом и одважном енергијом успјели су заразити и покренути готово све око себе.

Та енергија је почела да се прелива кроз њихове ријечи, ђела и маршеве, допирући, чини се, до најудаљенијих дијелова земље, чак и до срца оних који су одавно склизнули у дефетизам и изгубили наду у могућност промјена. Студентска пожртвованост и хуманост удахнуле су живот ментално изнуреној нацији, коју су, као какав згажени цвијет, студенти узели у своје руке, помиловали, оживјели и понијели на крилима своје истрајности и хуманости.

Млади више не пристају на то да им било ко угрожава и ускраћује елементарна људска права

Њихова генерација доскора је етикетирана као незаинтересована за озбиљан рад, неспремна за жртву, исувише зависна од друштвених мрежа. О њима се, дакле, претежно говорило као о младима од којих се не очекује много. Рођени, на срећу, у послијератним годинама, успјели су избјећи неке животне околности које ми нисмо, али их, нажалост, није успио заобићи терет одрастања у средини обремењеној нестабилним економским и политичким околностима.

У једном се, ипак, доста разликују од својих родитеља и свих нас старијих - они више не пристају на то да било ко угрожава и ускраћује елементарна људска права, а изнад свега право на живот. Сјетимо се само како су студентски протести започели: као вид њиховог непристајања на неодговорност власти, на неправду и неспровођење владавине права. 

Док је 15. март у осталим европским престоницама протицао углавном лежерно, у знаку наступајућег прољећа, у Београду се одвијао највећи протест у новијој српској историји. Тај дан ће, упркос покушају да се то осујети, остати прије свега упамћен по цвјетању оптимизма и наде те успостављању јединства какво Србија није доживјела деценијама уназад.

Из вишегодишње духовне и моралне обамрлости нацију су пробудиле студентска одлучност и енергија. Слога и уједињеност народа, до прије неколико мјесеци готово незамисливе, постале су стварност коју тај народ тренутно живи. Управо је у томе заслуга студената немјерљива. Они су током претходна четири мјесеца, у вријеме протеста започетих из добро познатих разлога, корак по корак, успостављали јединство и слогу међу грађанима Србије. Својом здравом и одважном енергијом успјели су заразити и покренути готово све око себе.

Та енергија је почела да се прелива кроз њихове ријечи, ђела и маршеве, допирући, чини се, до најудаљенијих дијелова земље, чак и до срца оних који су одавно склизнули у дефетизам и изгубили наду у могућност промјена. Студентска пожртвованост и хуманост удахнуле су живот ментално изнуреној нацији, коју су, као какав згажени цвијет, студенти узели у своје руке, помиловали, оживјели и понијели на крилима своје истрајности и хуманости.

Млади више не пристају на то да им било ко угрожава и ускраћује елементарна људска права

Њихова генерација доскора је етикетирана као незаинтересована за озбиљан рад, неспремна за жртву, исувише зависна од друштвених мрежа. О њима се, дакле, претежно говорило као о младима од којих се не очекује много. Рођени, на срећу, у послијератним годинама, успјели су избјећи неке животне околности које ми нисмо, али их, нажалост, није успио заобићи терет одрастања у средини обремењеној нестабилним економским и политичким околностима.

У једном се, ипак, доста разликују од својих родитеља и свих нас старијих - они више не пристају на то да било ко угрожава и ускраћује елементарна људска права, а изнад свега право на живот. Сјетимо се само како су студентски протести започели: као вид њиховог непристајања на неодговорност власти, на неправду и неспровођење владавине права. То је један од главних разлога зашто је ова генерација, коју су старији и искуснији донедавно потцјењивали, постала највећа снага и адут цијеле нације у борби не само за своја већ и за права свих других грађана, између осталог и оних који више немају могућност да се заузму за себе.

Вјероватно је у свему томе значајну улогу одиграла и чињеница да су током свог одрастања пред собом имали примјер друштвене пасивности својих родитеља и из ње проистекле резигнације, који несумњиво нису жељели да слиједе.

Синоћ, током највећег протеста у историји Србије, за време симболичних 15 минута тишине, дошло је до употребе нелегалног оружја познатог као „звучни топ”. Ова брутална и незаконита примена силе изазвала је хаос и панику међу окупљеним грађанима, што је резултовало са више десетина повређених људи. Многи су завршили у Ургентном центру, а постоје и сведочења грађана чији су уређаји за помагање при раду срца престали да раде због дејства овог оружја.

Шта је звучни топ и какве последице има?

Звучни топ (Long Range Acoustic Device - LRAD) је оружје које користи звучне таласе екстремне јачине како би изазвало бол, дезоријентацију, панику и физичке повреде код оних који су му изложени. Ова врста оружја може довести до губитка слуха, вртоглавице, мучнине, дезоријентације, а код људи са срчаним обољењима до озбиљних здравствених компликација и потенцијално фаталних последица.

Звучни топ је илегалан у Републици Србији и његова употреба није предвиђена ниједним законом. Упркос томе, власт се сада труди да негира његову примену, тврдећи да је на снимцима „пушка за дронове” - иако ни на једном снимку такво оружје није јасно видљиво, док су последице напада и те како реалне и документоване. Овим чином су лица која су наредила употребу овог оружја свесно угрозили животе грађана. Ивица Дачић, министар унутрашњих послова Владе Републике Србије у оставци, која је данас и поред тога заседала, мора бити позван на одговорност. Захтевамо да хитно одговори ко је донео одлуку да се примени ово илегално оружје и да се сви одговорни одмах процесуирају.

Вршилац дужности директора полиције Драган Васиљевић је за РТС изјавио да од стране припадника полиције звучни топ није употребљен. Ми постављамо питање ко је то онда синоћ учинио, с обзиром да се ради о оружју за које су многи медији извештавали да га је МУП набавио 2022. године. Подсећамо јавност да је крајем 2022. године заједничким деловањем грађана спречено усвајање спорног нацрта Закона о унутрашњим пословима, којим је било предвиђено, осим увођења биометријског надзора, увођење и коришћење звучног топа.

Економиста Слободан Комазец изјавио је данас да дужничке обавезе Србије износе 105,3 милијарди евра и да је држава све ближе банкроту.

Комазец је агенцији 'Бета' казао да је држава навукла огроман дужнички терет који, како је рекао, гуши и финансијски онеспособљава привреду за развој.

„Неконтролисано задуживање као скривени процес довео је до огромног терета јавног и спољног дуга Србије. Дужнички терет који притиска свом тежином и обавезама из дугова нарастао је до преко 105 милијарди евра. Јавни сектор је нагомилао спољни дуг на 27,8 милијарди евра, а унутрашњи на 12,2 милијарде, укупно 40 милијарди евра“, навео је професор.

Додао је да су предузећа задужена у иностранству 18,3 милијарде евра, а код банака у земљи користе 11 милијарди, што је укупно 29,3 милијарде евра.

„Становништво код банака у земљи користи 14,3 милијарде евра. Уз ове класичне дугове постоје и друге обавезе које терете привреду. То је невраћени ПДВ од четри милијарде евра, доспеле издате гаранције државе од 1,1 милијарду, доспеле камате на дугове пет милијарди евра, дугови у систему страних директних инвестиција 10,8 милијарди евра, невраћене одузете пензије у склопу фискалне консолидације 820 милиона евра. Дакле, укупне дузничке обавезе износе 105,3 милијарде евра“, истакао је Комазец.

На питање какве ће бити последице огромних дужничких обавеза, Комазец је казао да „стихијски“ механизам задуживања, без пројеката, програма, прорачуна ефеката и контроле води брзом расту дугова који води у несолвентност и банкрот државе.

„Ако је бруто производ у 2024. години износио 76,4 милијарде евра, то значи да дужнички терет износи 113 одсто бруто друштвеног производа. Ако се додају и остале дужничке обавезе (камате и скривени дугови) дужнички терет достиже 138 одсто БДП-а. Ако се узме у обзир ‘кориговани’ бруто проиозвод од 82 милијарде евра, тада обавезе достижу 105 и 128 одсто бруто производа“, објаснио је Комазец.