Наш проблем је што власт хоће само послушнике, а не критичко мишљење, дијалог и аргументе. Живимо у друштву у коме они што „кажу оно што сви виде“ нису добродошли. А такве личности су за заједницу корисније од организованих гомила које изговарају речи које не носе никакав ризик, сумњу и различитост.

Недавно је објављено заједничко истраживање 'Истиномера' и 'Црте' о пропагандној архитектури власти у Србији и о томе ко је тачно који глас у Вођином збору комуникационе пирамиде. У мунтању свесрпске јавности уредно наступа увежбан хор гласноговорника, идеолошких кербера, неморалних судија, оперативаца разних врста и осуђених злочинаца, све у циљу да се обесхрабре мислећи људи свесни литице до које смо изгурани. Кад се врховном размазивачу, кандидату за свеца, који је одавно заборавио да је свака слепа послушност ауторитету највећи непријатељ истине, и спаситељу опште праксе учини да расте број грађана отпорних на слуђивање,  онда се прелази на стратегију голе репресије, подмићивања, застрашивања и све већих лажи.

Стална рециклажа тлапњи о унутрашњим непријатељима (опозиција, студенти, критичари, НВО); насилним протестима побуњеног друштва; нужди да се „српски народ мора ујединити јер смо угрожени“; спољном непријатељу (усташе, куртијевци, шолаковци) што руши Србију; о скршеној „обојеној револуцији“ и библијској честитости угроженог Председника и његове породице; промовисање „златног доба“, служе као мотивација за помахнитало деловање маскираних битанги, и жандармерије.

Тегоба са овом влашћу је што би она радије да буде уништена самодивљењем него спасена смисленим примедбама и демократским дијалогом. Зато годинама не разуме да је „критичко мишљењеаналитичка вештина вишег реда која омогућава објективну процену информација, аргумената и доказа ради доношења утемељених одлука и решавања проблема“. То значи рационално и доследно размишљање засновано на доказима, а не на емоцијама.