Прилози

Протести у Лепосавићу због хапшења Срба одржава се у центру тог места, а у сенци још једног хапшења до кога је дошло рано јутрос.

Подсетимо, данас је ухапшен још један младић српске националности, у селу Тврђан у коме живи. Косовска полиција је навела да је разлог хапшења умешаност у напад на новинаре у Лепосавићу.

Ово је треће хапшење косовских Срба у протеклих пет дана.

Скуп подршке је почео у 12 сати испред зграде општине Лепосавић, где се свакодневно одржавају протести још откако је тренутни градоначелник ушао у зграду 29. маја и отада је није напустио. Поред представника локалне самоуправе на протесту говоре и представници цивилног друштва који траже ослобађање ухапшених Срба.

Како јавља репортерка Н1, међу првима се обратила мајка ухапшеног Небојше Влашковића и поручила да њен син није крив, те да је протесту присуствовао јер је желео да на миран начин изрази своје незадовољство.

После ње се окупљенима обратила сестра ухапшеног Далибора Спасића и рекла да сви који га познају, знају да није криминалац. Она је упитала зашто Европа и свет ћуте и да ли треба да се сви они запитају ко је следећи.

„Где је наша слобода, да ли је то бодљикава жица? Како да објасним братиници где јој је тата? Да ли можеш мирно да спаваш, Европо, док једно дете не може да спава јер дозива оца?“, питала је она и рекла да су сви окупљени ту Далибор Спасић, Небојша Влашковић и Урош Вукашиновић.

На протесту је говорила и Петра Вучковић, овогодишњи ђак генерације Средње школе „Никола Тесла“ у Лепосавићу.

Kо је родитељ а ко дете, ко је мама а ко отац (2014)

Размажена деца, упркос високој интелигенцији, израстају у несоцијализоване личности које су себичне и нарцисоидне, немају радне навике и дуго остају у симбиотској вези са родитељима

Када је пре пет година почео да пише колумне за суботње издање „Политике” др Зоран Миливојевић, психијатар и психотерапеут, претпоставио је да ће највеће интересовање наших читалаца изазвати вечите теме о љубави, партнерству и родитељству. И није погрешио у процени - врло брзо је постао један од најчитанијих колумниста нашег листа, а његове приче представљају водич за разумевање емоција и дешавања у међуљудским односима. Иако се за психологе често каже да објашњавају ствари које свако разуме речима које нико не разуме, др Миливојевић се труди да што једноставнијим речима саопшти психолошке истине и разоткрије „формуле” доброг родитељства и партнерства. Велико интересовање наших читалаца мотивисало га је да колумне објављене у „Политици” објави у књизи „Психологике свакодневног живота” која је недавно изашла у издању „Психополис института” из Новог Сада.

- За разлику од оца психоанализе Сигмунда Фројда који је написао „Психологију свакодневног живота”, ја сам се руководио идејом да је психотерапија промена уверења која су организована у мале логике - тако је настао назив ове књиге - каже др Миливојевић. Oн објашњава да су теме за његове колумне инспирисане чињеницом да постајемо све више збуњени новим правилима у међуљудским односима.

- Мислим да се до пре 50 година знало ко је учитељ а ко ученик, ко је родитељ а ко дете, ко је мама а ко отац, а онда је дошло до преиспитивања тих улога - то је одговарало неким друштвеним групама, као што су хомосексуалци или мањине, али је наступила збуњеност и конфузија када су у питању партнерски односи и васпитање деце. 

Добри наш, звезда си, нема шта, дваестројка, понос, супститут за све добро што нам се није десило а надали смо му се, замена за несретне деведесете, за несретне двехиљадите, за несретне данашњице, освета свима за све предрасуде о Србима, предрасуде које има исток, запад, север, југ, онај си инаџија, каприциозни, дивни кершме, лаган као дашак, успораваш време кад замахнеш, заустављаш дах презреном Србљу, једина си им радост, огледални њихов одраз у којем ипак нисмо само презрени, иако махом јесмо виђени само као - презрени, презрени изнутра и споља, од својих и туђих, ти си ветар у леђа, трачак нашег неба које тражи нову реч за себе, и за нас испод њега, разлог си за свако срљање срца, утеха, уверење да је све могуће и онда кад поуздано знамо да није могуће ништа осим наде, наде која је наше највеће зло, па си поврх свега, опасно и мангупски скроман, а опет вођен и одапет оном лудачком вољом генија коју ти је Срђан распиривао од малих ногу, ко зна из којих својих фанатичких порива, диваљ си, племенити онај дивљак, намерно си свету отишао као тај, а испоставио си се као онај који  многоструко надраста своје родитеље и своје учитеље, а највише надраста противнике, побеђујући са стилом и без осионости, уз поштовање, и не знајући меру тог свог раста, најбољи безобразник и дрзник у квази-господском спорту, на шљаци или трави, пред Енглезима или Французима, где год, како год и какав год, заинаћен као мазга, магарећом вољом хоћеш да се осветиш у наше име, да спереш љагу са нас, љагу коју и нисмо скривили, да нас дигнеш из каљуге, а опет да покажеш како си достојанствен толико да не би да (им) се светиш, па им се ипак осветиш, као из нехата, као дашак, узгред - јер је тако најслађе, осветиш се свима, за све, за наше свакојаке осујећености, неспокојства, за бомбе, за Метохије и Kосова, па наше нескривљене пропасти заснујеш у вишем поретку смисла, нехотице, лакоћом истог оног клинца који је код бабе на Лабудовом брду, испред војних зграда, оних од фасадне цигле, знаш ти, неспретно играо фудбал на голове од два ранца, па бежао из тог дечијег фудбала, на Срђанов позив са терасе, летео на тренинг, да би стигао после тридесет година тамо где си баш данас стигао, тамо где никад више нећеш престати да будеш, први, заувек тај, брат који је снагом своје генијалне нарави и воље, у зеленој лоптици видео све само не зелену лоптицу, него неки, ко зна какав, само теби јасан, облик, неки идеални облик, сферу у коју си лупао снагом махнитог срца, тела и мисли, и - највише од свега - снагом једне културе која те је изнедрила, културе у којој сваки појединац до болести обожава да се диже из пепела, у којој свако од нас замишља неки свој пепео из ког ће се једног дана издићи, један си од нас који радо падамо, који падамо најбоље од свих, само да би устали и погледали у разочарана лица свих оних који нису веровали у нас, један од нас који смо имали незгодну и чудну потребу духа, да у нас не верује нико, и једини си од свих нас - брате наш у Христу - који си видео у тој јебеној зеленој лоптици драгоцену прилику да исто тако сферичној планети, кажеш понешто о свима нама, у име свих нас, који си, само теби је јасно шта хтео свету да поручиш ударајући у њу.

Хвала Ноле, нема шта. Покушаћемо да следимо пример, свако према својим моћима.

Знамо сви да није само зелена лоптица у причи.

РТС, Владимир Табашевић

Погледајте: Novak Djokovic Discusses Historic Title; Roland Garros Championship Win

ДР Неле Карајлић: Двадесет година откако сам први пут чуо име тог дјечака са Бањице

У Дому Вукове задужбине у Београду недавно је, у оквиру манифестације  „Дани Ћирила и Методија”, и у организацији Вукове задужбине и Удружења књижевника Србије, уприличен округли сто под називом „Српски језик и ћирилица”, уз учешће најеминентнијих српских лингвиста, али и угледних песника из Србије и Црне Горе и уз присуство студената Филолошког факултета Универзитета у Београду.

Председник Скупштине Вукове задужбине проф. др Бошко Сувајџић у поздравној речи истакао је да неговање српског језика и ћирилице представља један од основних програмских задатака Вукове задужбине, заложио се за темељну реформу друштва у правцу постављања образовног система у средиште друштвеног живота и још једном истакао неопходност подизања статуса и угледа просветног радника. По његовим речима, језик није само лингвистички феномен, он увек претпоставља комплексну и узајамну корелацију цивилизацијских и културних вредности.

- Језик сеизмолошки наговештава мене друштвеног развоја, историјске буре и потресе. Отуда је за смиривање физичког и сваког другог насиља у друштву неопходна дисквалификација говора мржње из свих сфера јавног живота, посебно оних медијских садржаја у којима се промовишу агресија и насиље, како у таблоидном новинарству, тако и у „ријалити програмима” који пропагирају неприхватљиве садржаје и вредности - каже проф. др Сувајџић.

У разговору за наш лист, он је истакао да је према изнетим ставовима већине учесника округлог стола, положај српског језика и ћирилице у Србији данас изузетно тежак. Посебно је цитирао проф. др Срету Танасића, председника Одбора за стандардизацију српског језика и члана Савета за српски језик, који је указао на то да , иако је пре готово две године донесен закон о српском језику и ћирилици, до данас се ништа није променило у њиховом статусу. Држава га не спроводи, иако је приликом његовог доношења с државног врха поручивано да су српски језик и ћирилица међу најбитнијим чуварима националног идентитета.

Пред Корићку јаму, између Гацка и Билеће, почетком јуна, 1941. године, усташе су довеле 134 угледна српска домаћина из села Корита, везане су их тукли маљевима и бацали у јаму дубоку 35 метара. То је први злочин такве врсте у Херцеговини. Из Корићке јаме успело је да се спасе осморо Корићана, да сведоче о злу и изневереном пријатељству дотадашњих комшија.

У сећању тада петогодишње Милојке Курдулије, данас игуманије Христине, у манастиру Светог Јована Кроштанског, подигнутог недалеко од стратишта, још је последњи поглед на оца, кога усташе одводе. Све памти, а прошле су 82 године.

"Мајко, да изађем још мало на брег, да видим тату, како га гоне. Каже она, хајде, нећеш га видети никада више. Ја сам га онако жалосно погледала, али ми је вазда остао тај поглед, и сад кад видим туда, чини ми се као да га и сад гоне туда. А много сам оца волела", испричала је мати Христина, игуманија манастира Св. Јована Кроштанског.

Преживела је рат, судбина је одвела даље од родног села, а када се замонашила у Манасији, слика из Корита је постала још јаснија и жеља чвршћа - да се крај родне куће и стратишта подигне манастир. Ниједна, а било је безброј препрека, није је у томе спречила.

Данас је ту, да памти и приповеда, да посети и црквицу поред јаме и спомен-костурницу у центру села, где се окупљају потомци убијених Корићана. А село, ко зна какво и колико би данас било, да толике људе није изгубило.

Школски округ у америчкој држави Јута уклонио је Библију из основних и средњих школа због тога што садржи, како се наводи, „вулгарност и насиље”. Потез је уследио после жалбе родитеља да Библија краља Џејмса, 400 година стара верзија превода на енглески, има садржај неприкладан за децу.

Одлуку је донео ове седмице школски округ Дејвис, северно од Солт Лејк Ситија, главног града Јуте, након жалбе поднете у децембру 2022. године, пренео је Би-Би-Си.

Званичници су навели да су већ уклонили седам или осам примерака Библије које су имали на својим полицама, напомињући да текст никада није био део наставног плана и програма за ученике.

Комисија није детаљније образложила свој потезб и није навела који одломци у Библији садрже „вулгарност и насиље”.

Према листу „Солт Лејк трибјун”, родитељ који се жалио рекао је да Библија краља Џејмса „нема озбиљне вредности за малолетнике” јер је, како је навео, „порнографска по нашој новој дефиницији”, позивајући се на закон о забрани књига из 2022. године.

У пресуди округа је утврђено да садржај Библије не крши закон из 2022. године, али да укључује „вулгарност или насиље које није прикладно за млађе ученике”. Књига ће остати у локалним средњим школама.

Конгресмен државе Јута, Кен Ејвори, који је написао закон из 2022. године, раније је одбацио захтев за уклањање Библије као „шалу”, али је ове недеље променио мишљење и ту књигу назвао „изазовним штивом” за млађу децу.

„Традиционално, у Америци се Библија најбоље учи и најбоље разуме у кући и око огњишта, као породица”, написао је он на Фејсбуку.

Како подсећа ББЦ, школски округ у Тексасу прошле године је повукао Библију из библиотека, а прошлог месеца ученици у Канзасу затражили су да се Библија уклони из њихове школске библиотеке.

Трагично и недужно страдалим Варваринцима у НАТО бомбардовању 30. маја 1999. поред спомен-обележја крај Велике Мораве, одржан је помен и положени су венци. Тог дана страдало је десет недужних цивила, а тридесетак је рањено.

Авиони НАТО-а бомбардовали су мост у Варварину 30. маја 1999. године у два наврата. Била је недеља пијачни дан и православни празник Свете Тројице. Према насумичним проценама на пијаци, близу моста, било је око хиљаду људи. Дотадашњи мирис липа, по коме је ова питома српска варошица позната, и пријатни пролећи празнични дан заменио је мирис недужно проливене крви, грађана, цивила, деце.

Године пролазе али бол и сећања не бледе. Посебно се врате на овај дан. Сета на лицима окупљених Варваринаца је видна. Породице, пријатељи и родбина недужно страдалих своју бол носе како најбоље умеју и знају.

Али нико не заборавља. Чини се ни Велика Морава. Хук је ове јаке и ћудљиве реке ових дана је јачи.

Међу убијеним цивилима била је и петнаестогодишња Сања Миленковић, ученица математичке гимназије у Београду, која је била и најуспешнији ученик у досадашњој историји Варварина.

Док је служио литургију у Цркви Успенија Пресвете Богородице, и потрчао да помогне парохијанима страдао је и свештеник Миливоје Ћирић.

- То је дан који је променио мени живот, мојој породици па и целом Варварину. Десило се нешто незамисливо. Да неко може да види да су ту људи и да их убија - дрхтајућим гласом започиње разговор за „Политику” Верица Ћирић, ћерка покојног свештеника Миливоја. - Као да је било јуче, сећања су толико јака јер је тако био један посебно несрећан дан за све нас - каже Верица, тихим, дрхтајућим али достојанственим речима.

И то је све што треба да знате о овим протестима

У суботу је одржан 4. по реду протест под називом Србија против насиља, који је окупио огроман број грађана Београда, али и других градова наше земље. За разлику од претходних окупљања, овај је обележила киша, што није поколебало људе да изађу на улице, и поруче да желе корените промене у друштву и на медијској сцени.

Било је оних грађана који су прошетали сами, у друштву чланова породице или пријатеља, чак и љубимаца. Ипак, нама су пажњу украли најмлађи учесници шетње, који су будућност наше земље, и за чију лепшу свакодневицу се боримо.

Једна породица посебно се издвојила у маси, због оригиналних мајица са недвосмисленом поруком. Они нису желели да ћуте на коментаре да су лешинари, што је био један од коментара председника Србије.

Како слика говори више од хиљаду речи, предлажемо вам да погледате како је то изгледало.

Очекивано, на Твитеру истомишљеници остављају позитивне коментаре, који се само нижу: „Мени је ово слика (не фотографија) деценије! , „Дивна слика”, „Моји одабрани лешинари <3 <3 <3”…

И ми, наравно, поздрављамо ова модна издања и шаљемо поздрав трочланој породици!

CityMagazine

У Сан Франциску је преминуо Мирослав Мајкл Ђорђевић, велики српски добротвор. Рођен је 1936. године у Београду, на Дорћолу, где је завршио Прву мушку гимназију. Емигрирао је у САД 1956. године. Радећи као физички радник зарађивао је новац за школовање: године 1960. завршио је студије банкарства и финансија на Универзитету Беркли у Калифорнији.

Током осамдесетих, уз партнерство неколико најзначајнијих финансијских компанија у Америци основао је две финансијске фирме.

Био је оснивач и директор Конгреса српског уједињења (1991), међународне непрофитне организације са стотинама хиљада чланова који су у бурним временима распада Југославије, деведесетих година 20. века, пружали моралну и материјалну, непроцењиву важну помоћ Србима у бившој Југославији.

Са породицама Ћеловић и Вуковић из САД основао је „Фондацију Студеница” 1993. године, са циљем да се додељивањем стипендија најбољим српским студентима у свим областима, промовише знање и помогне образовање. Фондација, чији је председник Мирослав Ђорђевић био до последњег дана живота, доделила је више хиљада стипендија у Србији, са жељом да млади интелектуалци стекну знања и ојачају способности да обнове Србију и регион и тако допринесу просперитету српске државе и српског народа. Фондација је помагала и многе друге пројекте из области културе и спорта.

После завршетка рата у бившој Југославији, Ђорђевић је основао и био председник и главни извршни директор Bank of Southeast Europe International Inc, и после рата обновио Развојну банку у Бањалуци, у БиХ. Са мало или нимало међународне помоћи Србима после рата, банка је, дајући кредите за мала предузећа приватним српским предузећима и пољопривредницима, била веома важна за Србе у Републици Српској да обнове своју ратом разорену територију.

Tраже хитну суспензију директорке

Родитељи ученика из VII/2 одељења ОШ "Владислав Рибникар", које је претрпело највеће последице трагичне пуцњаве 3. маја, упутили су допис Министарству просвете у којем захтевају хитну суспензију директорке ове школе, школског психолога и педагога.

Они су у допису у који је Танјуг имао увид навели да захтевају "хитну и без даљег одлагања суспензију директорке ОШ 'Владислав Рибникар' Снежане Кнежевић до завршетка истраге и утврђивање њене личне одговорности за настали трагични догађај и касније поступање према ученицима и родитељима VII/2 одељења".

Захтевају и хитну суспензију школског психолога Лидије Максић и школског педагога Јелене Вујичић, и то дозавршетка истраге и утврђивање њихово личне одговорности за настали трагични догађај.

Поновили су и раније изнете захтеве: да се у потпуности и до краја изврши реконструкција трагичног догађаја и статус истраге поводом тога и о томе обавесте заинтересоване стране у складу са законом; шта ће бити са дечаком и у ком су статусу његови родитељи, јер постоји велики страх да ће он бити на слободи; шта ће се и како, осим обезбеђења средстава, конкретно предузети поводом предложеног реновирања просторија школе.

Понављају и захтев да се утврди "шта је конкретно предузето или ће бити предузето поводом нашег захтева за утврђивање одговорности људи који су изнели у јавност списак са именима деце из одељења, а који је обишао цео свет, као и фотографије родитеља и деце, па да се, због таквог поступка, одговорни санкционишу у складу са законом".

Они су затражили и "одређивање једног или мање групе лица од стране надлежних органа за непосредну комуникацију и координацију активности са родитељима VII/2 одељења због својих специфичности".

Такође захтевају израду и усвајање посебног наставног плана и програма завршетка седмог и похађања осмог разреда за VII/2 одељење, укључујући и полагање мале матуре.