По сибирским степама лута она стара о цури с маргине која пристаје да се уда за старешину села. На путу ка венчању убија је врачара. Узима хаљину жртве и претвара се да је она. Чак успева да превари и будућег мужа. Тело је остало у шуми док се на месту злодела није појавио мали пас. Међу остацима жртве пронашао је нешто што већина не би пронашла: делић девојчиног срца. Кроз снег и кишу пас је залогај однео до места где је рођена и закопао га у земљу. Следећег пролећа она се поново рађа и, након многих лутања, стиже на венчање које јој је било намењено. Има и руска прича о младом ловцу који упада у котао с кључалом водом. Двадесет минута га нема. Површина кључа. Очигледно да је ловац настрадао. Али он израња из воде. Васкрсао је из страшне муке леп и издвајан у сувом злату.

Обе каже носе велику Васкршњу тему: живот, смрт и обнову.

Васкрс је место где се времена и географије спајају, заокружујући оно што називамо хришћанским искуством. Безвремено и временски ограничено сусрећу се у најчуднијој причи.

Исус стиже на магарцу у Јерусалим на велико мучно искуство које називамо Страдањем. Не на моћном пастуву или огрнут рубинима и бисерима. Ова чудна, потцењена фигура одлази у храм где почиње процес који ће се окончати страшном епилогом на Голготи. Из кога следи изванредно достигнуће. Ко назива Јеванђеље које о томе сведочи митом очигледно није прочитао много митова. Ниједна се бајка не чита као Јеванђеље по Марку. Није нежна, запањујућа је и много подсећа на репортажу. Чак смо од тог тренутка почели и да рачунамо модерно време (нову еру).

Хришћанство је религија која разуме и даје огроман простор искуству патње. Ускрс нам и данас показује да у најстрашнијим тренуцима врата милосрђа и даље могу бити отворена.

Запаљива клима нашег времена богата је националистичким баљезгањима о светим ратовима и скором повратку Исуса кроз салве пројектила, али упозорава на тужне истине за које Христ рече да ће их увек бити. Што пева бард Барнс, „човекова нечовечност према човеку наводи небројене хиљаде на туговање“: нетолеранција за другачије, зебње по склоништима и избегличким камповима, неговање немоћних, исхрана из контејнера, разумевање за умируће и очајнички усамљене…

Васкрс нас обавезује да усмеримо пажњу на оно што се дешава око нас и близу нас. Да на тренутак осветлимо блато и маглу, стид и срам, поштење и поквареност заједничке стварности.

И измореним срцем наде погледамо у сутра.

Радар, Петар Пеца Поповић