Прилози

Амери криве Србе за страдање, како кажу, неколико стотина хиљада Хрвата. И раније су нас у филмовима представљали у потпуно негативном контексту, али овога пута су баш претерали.

У америчкој серији “Шкорпион”, коју у просеку прати 15 милиона гледалаца, Срби се оптужују за невероватан геноцид над Хрватима. Сценаристи су у “Куба либре”, другој епизоди другог циклуса серије, преувеличали оно што су начули о последњем рату на простору бивше Југославије.

– ФБИ ме послао у Хрватску да узмем изјаве сведока за Трибунал за геноцид против Милошевићевих људи који су убили стотине хиљада мојих људи, укључујући и моје родитеље – говори глумица Изабела Мико у улози Соње Балашевић која се залаже да се 24 српска злочинца ухвате и пред судом у Хагу одговарају што су зверски убијали и недужне жене и децу.

Србе у Aмерици наљутила је ова досад за нас највећа антиреклама у кинематографији, иако су у бројним холивудским остварењима Срби представљени као негативци.

У филму “У земљи крви и меда” Aнџелине Жоли сви ратни злочинци су Срби, а ниједна цивилна жртва није српска, док се филм “Хунтинг Партy” са Ричардом Гиром заснива на потери за Радованом Караџићем.

Осим као ратни злочинци и убице, Срби су у Холивуду представљени као лопови и покварењаци.

Блиц

Погледајте ВИДЕО 

Један од најактивнијих посленика на српској исељеничкој културној сцени у Канади, Радомир Батуран из Торонта, објавио је роман "Кустос Мезезија" писан пуних 35 година.

Роман, подељен у шест делова, односно 68 глава и одштампан на 550 страна, говори о вишевековној патњи и болу јерменског и српског народа.

Историјски документованом причом о Јерменима и Србима аутор се трудио да похвата и надовеже потргане конце јерменске породице Мезезија на Балкану, од битке на Сиракузи 663. године до НАТО бомбардовања Србије 1999. године.

Међу стотинама ликова са простора Балкана, источног Средоземља и Блиског истока, издвајају се кустос Мезезија и конзерватор Богумил, оба из Земаљског музеја у Сарајеву.

"Батуранов роман хоће да саопшти: постојимо на страшном месту и у страшном времену. Хоћемо ли стићи и утећи, не знамо. Али постојимо", написао је у рецензији професор књижевности Владимир Димитријевић.

Роман "Кустос Мезезија" објавио је београдски издавач "Катена Мунди", а осим на предстојећем Сајму књига, биће током октобра представљен у више градова у Србији, као и у Лондону и Канади касније ове јесени.

Радомир Батуран магистрирао је на романима Бранислава Пекића, а докторирао на књижевном делу Растка Петровића на Универзитету у Београду. Аутор је прве антологије српског метафизичког песништва "Од Растка до Растка", као и једне књиге прозе и две збирке песама.

Пре одласка у Канаду 1996. године, Батуран је био научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду. У Торонту је основао, уређује и издаје двојезични часопис за књижевност и културу "Људи говоре", чији јубиларни, 25. број, ускоро излази из штампе.

Б92

Грађанске иницијативе су данас, поводом обележавања 15 година од великог грађанског протеста 5. октобра 2000. године, позвале државне органе да предузму неопходне мере којима ће се осигурати остваривање основних грађанских слобода.

У саопштењу се наводи да је најзначајнија тековина петоктобарских промена стварање правног оквира за заштиту права на слободу окупљања, удруживања и изражавања, као и слободног приступа информацијама од јавног значаја.

После 15 година, сведоци смо нарушавања система заштите основних људских права, указале су Грађанске иницијативе. Како је наведено, право на слободно окупљање је поново угрожено забраном окупљања грађана поводом обележавања геноцида у Сребреници.

Грађанске иницијативе су позвале Владу Србије да што пре у складу са препорукама Венецијанске комисије предложи нови закон о окупљању грађана.

Позивамо и Министарство унутрашњих послова да испита све околности и утврди одговорност својих припадника који су у недељу, 27. септембра, у непосредној близини места на коме је постављан камен темељац прве зграде пројекта Београд на води, кроз кордон пропуштали само грађане са чланским картама Српске напредне странке, наводи се у саопштењу. 
Како је истакнуто, то што су припадници МУП повредили слободу кретања грађана дискриминишући их по политичкој припадности, указује на много опаснију праксу стављања полиције у службу једне политичке партије.

Притисци на независне институције, лоше стање у погледу остваривања медијских слобода о чему сведоче бројни домаћи и страни независни извештаји, спорне одредбе Закона о улагањима које ограничавају право јавности да буде информисана и угрожавање економских и социјалних права указују на чињеницу да су основна права и слободе грађана поново угрожене, сматрају у Грађанским иницијативама.

ФоНет

Римокатоличка црква у Србији тражи четири пута више имовине него што јој је према катастру и судским земљишним књигама одузето, пишу београдске "Вечерње новости".Како сазнаје лист, међу здањима која потражују као замену за некретнине - станове у Крунској 19 у Београду, који не могу физички да им буду враћени, налазе се чак и војни објекти.

Тако у оквиру заменске реституције Београдска надбискпија потражује земљиште касарне "Васа Чарапић" у Улици Михајла Аврамовића, где је смештен део Гарде Војске Србије.Ако не може то, онда Римокатоличка црква даје опције: земљиште Војно-географског института у Улици Мије Ковачевића 5 и Војномедицинског центра Карабурма.

Увидом у документацију лист је утврдио да спор између Римокатоличке цркве, пре свега Београдске надбискупије и Сремске бискупије са једне и Агенције за реституцију са друге, траје већ дуже време, јер је Римокатоличка црква незадовољна обимом и темпом враћања.Римокатоличка црква је водила на десетине спорова против решења Агенције за реституцију, што пред Управним, што пред Врховним касационим судом и све их је изгубила.

Једини спор који су добили пред Управним судом, али га затим изгубили пред Врховним касационим судом био је везан за земљиште у Кукујевцима, за које нису приложили одлуку о одузимању.А одлуке није било из простог разлога што дотично земљиште није ни одузето Римокатоличкој цркви током аграрне реформе, истиче лист.То, како се наводи, доказује и писмо тамошњег жупника из 1947. године да они нису потпали под аграрну реформу јер су имали мање од максимума земље - односно мање од 10 хектара.

Римокатоличка црква у поступку реституције потражује око 3.996 хектараземљишта и око 113.865 метара квадратних објеката.

Портпарол хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић прекинуо је њен интервју из Њујорка за хрватску Нову ТВ, после питања председници да ли је спремна да разговара са српским колегом Томиславом Николићем о поремећеним односима са Србијом током избегличке кризе, преносе хрватски медији.

На питање да ли је спремна да разговара са Николићем о томе и планира ли такав разговор, Колинда Грабар Китаровић је одговорила: "Јесам, наравно", преноси Танјуг.

Новинарка Ивана Петровић је затим започела ново питање речима "Планирате ли..", али је у том тренутку прекинуо портпарол председнице Лука Ђурић, чији се глас може чути у позадини снимка. 

"Дај Ивана, (новинарка Нове ТВ), мислим, стварно морам прекинути јер смо се договорили да ће ово бити интервју (о пројекту) Јадран-Балтик и скренула си на Мађарску, а сада си завршила на Србији", рекао је портпарол, после чега су он, новинарка и хрватска председница почели да говоре у исто време.

На снимку се чује да Ђурић каже хрватској председници: "Немој (се) мешати, знам шта ће пустити у живом разговору".

Пре инцидента, новинарка је навела да је чињеница да су у избегличкој кризи односи Хрватске са Мађарском поремећени, као и са Србијом, и питала какав је став председнице о том питању.

"Службени гранични прелази морају бити отворени, наравно, под надзором. Под потпуни надзор треба ставити простор између граничних прелаза... Дакле, било какав улазак људи у државу мора бити строго контролисан преко граничних прелаза. Треба контролисати ко, како и зашто улази у хрватску државу и ту коначно треба увести мало реда", рекла је Колинда Грабар Китаровић.

Председница Хрватске претходно је поручила председнику Србије Томиславу Николићу да јој каже у лице ако има каквих примедби на њено понашање, и оценила да препуцавање преко медија штети међудржавним односима.
Погледајте ВИДЕО 

Танјуг

Историчар Чедомир Антић сматра да је увредљива реторика премијера Зорана Милановића израз потребе хрватских социјалдемократа да докажу правоверну националну оријентацију

Изјава хрватског премијера Зорана Милановића да је „велики пријатељ Срба у Хрватској”, али да су „Србијанци нешто друго” прерасла је актуелни међугранични спор Београда и Загреба и отворила више културолошких и политичких питања. Једно од најважнијих је шта би се у било којој земљи Европске уније десило да шеф владе каже да су припадници националне мањине у његовој земљи бољи и другачији од својих сународника из матице. Друго, ако израз „Србијанац” многи у Србији доживљавају увредљиво, има ли смисла да га користи премијер Хрватске.

– Одреднице српски и србијански настале су у доба када су три четвртине Срба, а тако је било до краја 19. века, живеле изван Краљевине Србије. Употреба појма Србијанац сто година касније изгледа као намера да се данашња Србија сведе на преткумановске границе, од пре 1912. године. Државници који говоре о србијанском председнику и народу хоће да кажу да Војводина, Рашка, Косово и Метохија, или један део јужне Србије, нису део исте целине – истиче за „Политику” историчар из Напредног клуба Чедомир Антић.

На питање да ли је слично када се за Србина каже Србијанац као када се за Албанца каже Шиптар,  он одговара да је тај израз за припаднике албанске националне мањине био у званичној употреби до шездесетих година прошлог века. 
– Забележено је у документима да Албанци себе зову тако, али пошто су сами рекли да је тај термин за њих увредљив, то је званично прихваћено. С друге стране, ми слушамо шефа владе једне земље како и даље користи израз Србијанац и при томе раздваја оне које је тако назвао од њихових сународника у Хрватској – наводи Антић.

Надежда Петровић, заштитница жена, рањених и болесних! 

Славна уметница је оставила штафелај и отишла са српском војском као добровољна болничарка у Првом и у Другом балканском рату. У својим писмима је оставила потресна сведочанства о тим временима

Надежда значи нада, а ње је било много у кући Милеве и Димитрија Мите Петровића у Чачку 11. октобра 1873, када им се родила ћерка, прво од деветоро деце. Име као да јој је одредило и судбину, живот је посветила остваривању наизглед немогућих нада. У Србију је донела модерно сликарство, бујан и темпераментан импресионистички начин сликања, који је саблазнио конзервативну јавност, једнако као и њени ватрени говори о женским правима и патриотизму. Још невероватније су звучале авантуристичке приче о младој сликарки, која се усудила да лута планинама јужне Србије, носећи храну и лекове прогоњеном народу у збеговима, али и муницију за српске комите.

Надежда је била прави изданак своје образоване породице, прожете прогресивним и националним идеалима, и љубављу према уметности. Први учитељ цртања био јој је отац Димитрије Петровић, који је сликарство учио од чувеног Стеве Тодоровића, али је ипак постао историчар и порески стручњак. Као добровољац у српско-турском рату, од 1876. до 1878, оболео је и по савету лекара, са породицом се преселио у Краљево, па у Београд. Од 1884. године Надежда је живела у кући свог деде Хаџи-Максима Петровића, која је била права ризница уметничких предмета и икона, али и једна од најзначајнијих приватних библиотека у Србији.

Рано је почела да учи сликарство, прво у атељеу Ђорђа Крстића, а затим у Српској сликарској и цртачкој школи Кирила Кутлика. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891, а после положеног стручног испита постављена је за наставницу слободноручног цртања. Међутим, није желела да се на томе заустави и од 1898. године одлази на школовање у Минхен у атеље Антона Ажбеа. Слике из тог периода представила је 1900. на првој самосталној изложби у Београду. Боје и емоције са платна изазвале су буру у "чаршијској елити".

Ђоковић није тражио од судије да промени публику у Њујорку. Победио је упркос противљењу гледалаца. А Влада Србије? Она се и даље жали на атмосферу, уместо да спроводи реформе, али праве, а не козметичке

Влада Србије могла би бар нешто да научи од Новака Ђоковића. Најбољи тенисер света показао је и у Њујорку да је најбољи. И то победом над најбољим тенисером света свих времена. 

Док је огромна већина од скоро 23.000 гледалаца на „Артур Еш“ стадиону, на Отвореном првенству Америке, отворено навијала за његовог противника, Новаку ниједног тренутка није пало на памет да се жали на атмосферу, као што то већ месецима чине станари Немањине 11, а посебно председник њиховог „кућног савета“. Њима све смета. Ето, жале се, друштвена елита не подржава реформе за које се, иначе, залагала пре него што је те исте реформе почела са речи у дело да спроводи коалиција напредњака и социјалиста. 

Кукају и да мере за фискалну консолидацију неретко критикују баш они који су пре тога заговарали смањење плата и пензија. Сада су, кукају, против приватизације Телекома они који су 2011. хтели да га продају, а против реформи у јавном сектору су и они који сматрају да је тамо сваки пети запослени вишак. Тврде да су отпори реформама највећи у самим јавним предузећима, а заборављају да директоре тих фирми не поставља нико други него баш Влада, у којој седе. 

Елем, најкраће речено, премијер и чланови његовог кабинета су уверени да је у Србији створена атмосфера против реформи. Па би је, ваљда, самим тим требало и мењати. Мислим атмосферу. Никако људе због којих она шака јада сумњичаво врти главом, уверена да Србија и не иде баш најбољим путем и да би бар неке ствари требало другачије радити. За добробит свих, па и чланова владајуће коалиције.

Тријумфом у Њујорку најбољи тенисер данашњице Новак Ђоковић постао је тек осми играч у историји тог спорта који је освојио двоцифрени број гренд слем титула. Победом у финалу Ју-Ес опена, Ђоковић је освојио 55 АТП трофеј и још једном се уписао у историју светскиг тениса.

Главна тема водећих светских медија после победе Новака Ђоковића на Ју-Ес опену јесте његова борба са притиском и навијачима, у финалу са Роџером Федерером. Ђоковић је савладао Федерера са 3:1 у сетовима и тако освојио другу титулу у Њујорку и свој 10. гренд слем у каријери.

Већина медија је истакла да најбољег светског тенисера ништа није могло да поремети, па ни бучна подршка коју је Федерер имао на Стадиону "Артур Еш".

Британски Би-Би-Си наводи како је Ђоковић запањујуће остао хладнокрван пред "тешком профедереровом публиком" у Њујорку.

Шпанска Марка објавила је текст под насловом "Ђоковић утишао Њујорк", док немачки Билд пише како је Федерер био "необично нервозан", с обзиром на то да је имао знатно већу подршку у односу на штићеника Бориса Бекера.

ЕСПН у извештају наводи како је упитно ко је имао бољу сезону, Ђоковић у мушкој или Серена Вилијамс у женској конкуренцији.

Америчка новинаска агенција АП навела је да је Ђоковић "сасвим сам" био на Стадиону "Артур Еш" и како се, осим са Федерером, јуначки борио са публиком, која је била наклоњена швајцарском тенисеру.

Франс прес је истакао да је Ђоковић "спустио Федерера на земљу" и да је швајцарском тенисеру срушио "амерички сан".

"Нико и ништа није могло да узнемири Ђоковића, па чак ни то што је домаћа публика била уз Федерера откада је крочио на тло САД. Ментална снага српског тенисера је изузетна, показао је своју величину", наводи Франс прес. 

Николић је Танјугу после састанка са папом Фрањом изјавио да су имали веома отворен разговор о кардиналу Степинцу и да је папи рекао да је улога кардинала у Другом светском рату била веома лоша.

„У најмању руку није смео да ћути када неко убије милион и више грађана само зато што нису католичке вере и то је јако лоша улога за време рата”, рекао је Николић. Он је навео да је Степинац после тога доживео комунистички терор и да би Римокатоличка црква из тога могла да изведе да је мученик и блажени, али је додао да су то доживели и православни свештеници и да је њих на стотине убијено.

Председник је пренео да му је папа у једном тренутку рекао да „нигде не жури по питању проглашења кардинала за свеца”.

Николић је рекао да би Србија, која је мост између Русије и ЕУ и Кине и ЕУ, могла да буде мост између руске православне цркве и Римокатоличке цркве.

„Мислим да сам наишао на човека који много зна и који све разуме и који је прихватио безмало сваку моју тврдњу и сугестију коју сам имао. Ово је био састанак људи који су се одмах добро разумели”, рекао је Николић.

Николић је рекао да је са папом разговарао о односу Србије и Ватикана, успостављању правог дијалога између две цркве, о кризи са мигрантима са Блиског истока и северне Африке, узроцима, последицама и решењима, као и о климатским променама.

Председник је рекао да постоји заједнички став да је хришћанство угрожено у свету, али и да нема времена за свађе међу религијама и верама, као и да би дијалозима у којима су различите вероисповести сагласне грађанима могло да се покаже да и сами дијалогом могу да постигну много.