"Зар после рада на академији, зар после дугог кретања међу радовима и старих и нових мајстора, Госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости до "импресионистичке" радове, то болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова", гласила је увредљива критика у "Новој Искри".

Млада сликарка је наставила да ради по своме и вратила се у Немачку на усавршавање, али је 1903. морала да дође у Србију, јер је министар просвете одбио да јој продужи боравак. Прави разлог било је одбијање њеног оца да напише биографију краљице Драге, са њеним измишљеним, племенитим пореклом. 
Темпераментна Надежда није могла да буде само наставница цртања, па исте године са Делфом Иванић оснива женску, патриотску организацију - Коло српских сестара! У сали "Коларца", 15. августа 1903, одржан је највећи женски митинг тога доба, пред 3.000 жена млада сликарка је 90 минута држала говор који је усијао атмосферу! Надежда је постала секретар Кола, али не кабинетски.

После пропасти Илинденског устанка са Милицом Добрић упутила се у Македонију да однесе хуманитарну помоћ Србима у збеговима, а под маском пратиоца са њима је ишао војвода Војислав Танкосић. Доживљаје са опасног путовања, забележила је у драми "Војвода Мицко Поречки", где је главни лик војвода Мицко Крстић. Дело није објављено за њеног живота и откривено је тек недавно у заоставштини.

Од 1904. се ангажује око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву и Пироту 1905. године. Током 1910. и 1911. борави и слика у Паризу, али се враћа у Србију 1912, на први наговештај рата.

Уметница оставља штафелај и одлази са српском војском као добровољна болничарка у Првом и у Другом балканском рату. У својим писмима је оставила потресна сведочанства о тим временима.

"Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо. Па, ипак, све оде са одушевљењем, а Турци губе битке и наша победа је на помолу. Наши војници ми изгледају као браћа и њихови узвици: "Сестро, сестро!" истински су и чине ме поноситом што сам им у помоћи. Рањеници стижу у транспортима по педесет и седамдесет. Надам се за дан-два, да ћу са пољском болницом кренути ка Новом Пазару... Када смо пролазили кроз Краљево свечано су ме дочекали многи очеви, пријатељи и ђаци..." 

У предаху на бојиштима, Надежда слика Призрен, Грачаницу, Косово поље, а на позадини чувеног дела "Везиров мост", записала је: "...као једина болничарка, неговала 80 тифусних болесника..."

Док се 1914. године у Италији опорављала од тифуса који је прележала у Скопљу, отпочео је Први светски рат и она се враћа на бојиште као добровољна болничарка Дунавске дивизије. О борбама на Мачковом камену је потресно забележила:

"Ми смо овде имали за првих шест дана надчовечанске маршеве из Срема чак на Јагодњу планину, а за четири дана долазак четири хиљаде рањеника... Борбе су биле ужасне и очајне са наше стране, а и отпор Аустријанаца доводио је наше до беса. Па после шест дана успеха и напредовања преко Рожња, Милутиновог гроба, Милетина брда; газећи преко јаруга и увала и стрмина преплављених нашим рањеницима и рањеницима аустријских Словена, заустављамо се на Јагодњи, на коти 915 Бранковац, према Мачковом камену. Борбе вођене на том положају биле су више него огорчене, борбе до истребљења. Сви командири чета, командири батаљона, водници, пет команданата пука, пет потпуковника из деветог, четвртог прекобројног, четвртог, првог и другог позива и 64 официра из Осамнаестог пука, изгинуло је и смртно рањено, а војника управо је остало на половини из свију пукова. Има јединица које су бројале од 450 на 120. Рањеника смо имали 4.000, ја мишљах полудећу од јада и чуда .... имала сам нервну кризу... Када су нам одједном донели двадесет официра тешко рањених, бејах скамењена... Сместила сам их у велики шатор ... отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: "Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше". .... Господе зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију."

После победе српске војске у Церској и Колубарској бици 1915, Надежда одлази у Скопље, где се склонила њена породица. Родбина је преклиње да се не враћа на бојиште, али она се враћа у своју болницу у Ваљеву које је било "...велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав..." Пегави тифус је косио све, а у марту 1915. оболела је и она као болничарка. Умрла је после седам дана, 3. априла. За живота, осим бескрајне захвалности ратника који су је обожавали, није доживела заслужене почасти од тадашње српске елите, ни као жена, ни као уметник.

Породични патриотизам

Надеждин отац је током живота сањарио о препороду Србије, основао санитарну службу у Чачку, која је пружала хитну помоћ деци и радила на здравственом просвећивању народа. Када му се родила кћерка, предавао је цртање у чачанској реалној гимназији, а Надежда је говорила да је своје лице "чешће него у огледалу, гледала на његовим цртежима". Љубав према српском роду усадила јој мајка Милева, учитељица, која је патриотско васпитање стекла у кући свог ујака Светозара Милетића, где је одрасла.

"Док се школовала, ушла је у покрет Уједињене омладине српске, па је са заносима тог покрета провела цео свој живот, водећи тим путем и целу породицу нашу", записала је Надежда о мајци.