Питање из наслова сасвим је реторичко, и одговор је знан: држава нам је Надстрешница. То јест: имала би бити. Оно што је њено основно значење - истурени заклон испред грађевине, вреди и у пренесеном: место где се можемо заклонити, простор наткриљен тако да пружа основну заштиту, тачка на коју можемо рачунати као на бар привремено уточиште, ограничена територија на којој имамо осећај да смо безбедни.

Шта бисмо друго, уосталом, тражили и очекивали од државе, за шта друго бисмо за њу радили, зашто бисмо је, посредно или непосредно, стварали?

Кад падне Надстрешница, пала је држава. То је, ето, оно што се десило у Новом Саду, првог новембра. Држава је усмртила петнаесторо грађана. Оних који су од државе очекивали заштиту пред невољама - од елементарних непогода до безакоња. Ово потоње усмртило је Немању, Анђелу, Ђорђа, Валентину, Сару, Милицу, Милеву, Сању, Стефана, Милоша, Ђуру, Вукашина, Васка, Горанку, Ању. Страшно је додати и временску одредницу: за сада.

Безакоње, јер о томе је овде реч, јест убица. Сваки недонесени закон, сваки пренебрегнути закон, свако прекршено правило, свака арбитрарна уредба, свака лоша погодба - могу бити извор животне опасности. Безакоње је највећи непријатељ државе. Али, кад држава постане врело безакоња, шта онда?

Онда држава више није Надстрешница. Онда је убица.

И то је осећање о коме је овде, такође, реч. Осећање беспомоћности, угрожености, страха, баш као и посве физички осећај притиска - ако још вреде давно научене дефиниције у разликовању осећања и осећаја - то је оно с чим смо се суочили после пада надстрешнице на новосадској железничкој станици.

Јер, ми живимо у неисправној држави. Земља нам је лепа, и ми је волимо. Али, земља и држава нису исто. Кад од земље правимо државу, кад бирамо оне који ће је за нас градити, поправљати, уређивати, кад се око тога споримо, љутимо или радујемо, тад смо на послу у вези с оним што беше хегелијански идеал - држава као највиша еманација људског духа.