Прилози

Једна од најзначајнијих југословенских и српских глумица Радојка Рада Ђуричин преминула је данас у 91. години, саопштило је Југословенско драмско позориште, чија је дугогодишња чланица била.

У знак сећања на велику глумицу НиН се сећа њеног интервјуа објављеном у броју 2916, 16. новембар 2006. године. Цео текст преносимо у наставку.

Ко је била Рада Ђуричин?

Рођена је у Вршцу, где је завршила гимназију, а 1958. године дипломирала је глуму на Позоришној академији у Београду. Годину дана касније стекла је диплому на Филозофском факултету. Каријеру је започела улогом Ане Франк у Народном позоришту у Београду. После постаје члан Југословенског драмског позоришта, где је остварила већину својих улога у делима Шоа, Вајлда, Достојевског, Шекспира, Островског, Горког, Моме Капора... Одиграла је низ улога на радију, ТВ и филму и добила више награда. Гостовала је у Москви, Њујорку, Торонту, Паризу, Лондону и многим другим градовима.

Спадала је у глумице које су и саме иницирале и стварале позоришне представе и ТВ пројекте.

Бавећи се проблемима жена адаптирала је роман Е. Јонг „Страх од летења“, иницирала дуо - драму Моме Капора „Крај викенда“, велику представу и ТВ филм Александра Колонтај, шведске списатељице А. Плејел, „Опоруке“ Десанке Максимовић, монодраму К. И. из „Злочина и казне“, по мотивима Достојевског, за коју је добила више награда на међународним фестивалима.

Бавила се и литерарним кабареом - „Похвала лудости“ Е. Ротердамског, драматизовала је Капорове текстове „011“, од којих је направила и популарну ТВ серију. Објавила је књигу „Тајна црне руке - дневник једне глумице“ (Слободан Машић, 1999) и „Моје монодраме“, 2005.

Играла је и у најдуговечнијој позоришној представи „Буба у уху“, у Југословенском драмском позоришту, у „Јасмину на странпутици“ Љиљане Лашић, у Славија позоришту, у „Труну у оку“ Силвије Плат, у „Великој драми“ Синише Ковачевића, у Народном позоришту, и у филму Горана Радовановића „Хитна помоћ“.

Била је удата за Драгослава Поповића, са којим је има сина Радана, снаху Драгану и унуке Наталију и Димитрија.

Канадска компанија „Saga Metals“ у сарадњи са компанијом Рио Тинто отвара нови пројекат истраживања залиха литијума у канадском Квебеку, који постаје северноамеричко средиште ископавања литијума у том делу света, пише „Mining Technology“.

Упркос томе што Канада није земља са највећим залихама литијума на свету, канадска влада и компаније уз подршку јавности настоје да се на пољу снабдевања залихама овог минерала позиционира као један од најважнијих играча у процесу транзиције на обновљиве изворе енергије.

Канада је имала ограничену производњу литијума од 2014. до 2020. године, те се 2022. године налазила на осмом месту у свету са 500 тона произведеног литијума годишње, пише „Natural Resources Canada“.

Тренутно се литијум се у Канади копа у два рудника, у Манитоби и у Квебеку, а канадска влада је идентификовала литијум као критични минерал јер је он кључ за транзицију на обновљиве изворе енергије, пишу званичници на стручном сајту националних ресурса Канаде. Одатле долази и интересовање за новим истраживања залиха литијума.

О овоме је говорио и Еван Пивник, програмски менаџер „Clean Energy Canadа“, који је рекао да Канада мора да искористи предности залиха овог критичног минерала.

„Литијум је веома важна прилика за Канаду“, рекао је он, преноси канадски CBC.

Са доказаних 3,2 милиона тона литијум оксида руде које Канада поседује на локалитетима, она из године у годину повећава обим производње, али и извоза, јер је канадска влада препознала шансу да ограничене количине руде искористи у светској трци за овом „белом нафтом“.

Прошло је две и по године од протеста камионџија у Канади који је озбиљно уздрмао овдашњу политичку и јавну сцену, али судски процеси против организатора још трају. Један од главних организатора Пат Кинг је због својих активности на друштвеним мрежама оптужен за кршење услова кауције и доведена му је у питање одбрана са слободе.

Пат Кинг, истакнута фигура у организацији протеста „Конвоја слободе” у Отави 2022. године, поново се нашао пред судом након што је оптужен да је прекршио услове кауције. Кинг, који се изјаснио да није крив за оптужбе за прекршаје, саветовање других да почине прекршаје и ометање полиције добиће коначну пресуду у октобру ове године.

Према извештајима канадских медија, Кинг је прошле недеље напустио свој дом у Алберти и одлетео у Отаву како би се предао полицији пошто је сазнао за нове пријаве које су подигнуте против њега. Судија који води његов случај донеће одлуку о томе да ли ће Кинг дочекати пресуду у притвору или ће му бити омогућено да се брани са слободе.

После недавног појављивања на суду, Кинг је пуштен на слободу, али под строжим условима кауције који укључују строго ограничење коришћења друштвених мрежа, које је било један од кључних фактора у организацији и ширењу информација током протеста „Конвој слободе”. Осим тога, наложено му је да остане унутар одређеног географског подручја, осим ако не добије посебно одобрење суда за путовање.

Кинг је приликом изласка из суда био видно расположен, захвалио се својим присталицама и извинио им се због стреса који су претрпели због његовог притварања. Овај случај, који привлачи велику пажњу јавности, представља важан тренутак за правосудни систем у Канади, посебно у контексту балансирања суда између слободе изражавања и заштите јавног реда.

Пан­до­ри­на ку­ти­ја је отво­ре­на оног ча­са кад је до­нет за­кон о род­ној рав­но­прав­но­сти је­зи­ка - у срп­ски је­зик уне­те су про­ме­не ко­је су до­не­ла не­струч­на ли­ца.

На­рав­но да су на то ре­а­го­ва­ле ком­пе­тент­не ин­сти­ту­ци­је - Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква, Ма­ти­ца срп­ска, Од­бор за стан­дар­ди­за­ци­ју срп­ског је­зи­ка - из зна­ња и ду­го­го­ди­шњег про­у­ча­ва­ња та­ко сло­же­не ма­те­ри­је, ви­де­ћи да уру­ша­ва­ње нај­све­ти­јег де­ла јед­ног на­ро­да - ма­тер­њег је­зи­ка - во­ди у не­из­ле­чи­ве по­сле­ди­це по тај на­род. За­то че­сти­там Устав­ном су­ду на до­не­тој од­лу­ци и ми­слим да мо­ра оста­ти до­сле­дан у то­ме.

Тре­ба­ло је и ра­ни­је ре­а­го­ва­ти, кад је др­жа­ва Аустри­ја са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но про­ме­ни­ла име на­шег је­зи­ка у БКС (Bo­snisch, Kro­a­tisch, Ser­bisch), про­тив че­га сам ја, као та­да­шњи про­фе­сор срп­ског је­зи­ка у Бе­чу, во­ди­ла ду­ге ди­ја­ло­ге и убе­ђи­ва­ња с њи­хо­вим Ми­ни­стар­ством обра­зо­ва­ња. Ни­сам има­ла по­др­шку хр­ват­ских и бо­сан­ских ко­ле­га, јер је то био њи­хов зах­тев. Из­гу­би­ла сам и, на ве­ли­ко раз­о­ча­ра­ње срп­ских уче­ни­ка и њи­хо­вих ро­ди­те­ља, мо­ра­ла сам да пре­да­јем БКС, иако за тај но­ви, бо­сан­ски је­зик ни­сам би­ла шко­ло­ва­на. На мо­је пи­та­ње бо­шњач­кој ко­ле­ги­ни­ци ка­кав је тај ваш, но­ви је­зик, кад сте за­др­жа­ли на­ше пи­смо, на­шу гра­ма­ти­ку, нас пра­во­пис, она ми је од­го­во­ри­ла да, где год мо­гу, тре­ба у реч да уба­цим јед­но Х (ње­ни при­ме­ри - ка­хва, са­хат...). Од­го­во­ри­ла сам да су то тур­ци­зми, одав­но из­ба­че­ни из са­вре­ме­ног срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка, на шта ми је аустриј­ски ми­ни­стар ре­као да сам у пра­ву, али да је то по­ли­тич­ко пи­та­ње и да мо­ра та­ко би­ти.

Е, сад се ја пи­там да ли је и ово по­ли­тич­ко пи­та­ње или пи­та­ње по­слу­шно­сти по­је­ди­них фак­то­ра у на­шој зе­мљи, не би ли се до­дво­ри­ли не­ким европ­ским моћ­ни­ци­ма?

Аустриј­ски кан­це­лар је за­бра­нио до да­љег упо­тре­бу овог је­зи­ка и то се по­шту­је. Код нас, из­гле­да, ни­ко не­ма та­кав ауто­ри­тет (сма­тра се да то ни­је де­мо­крат­ски), да ста­не на пут да­љем скр­на­вље­њу на­шег ле­пог срп­ског је­зи­ка, нај­са­вр­ше­ни­јег у це­лом све­ту, јер ка­ко је Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић ре­као: „Пи­ши као што го­во­риш, чи­тај ка­ко је на­пи­са­но.”

Политика, Про­фе­сор Ма­ри­на Сав­ко­вић Ра­до­нић

Емир Кустурица, режисер, музичар и писац, објавио је на свом порталу 'Искра' текст под насловом „Невиност без заштите“ о отварању рудника литијума у Србији, 10. августа поподне и уочи одржавања масовног еколошког протеста на исту тему у Београду.

Текст је постао „виралан“, односно предмет расправи и спорења на друштвеним мрежама. Преносимо га у наставку, уз редакцијске међунаслове:

„Копања литијума у Србији је донедавно било политичко питање, сада се ствар обрнула па истовремено власт и народ, свако за свој рачун, настали проблем премјешта у егзистенцијалу сферу.

Власт третира Србију као растућу економију у свијету распада свјетског економског поретка, која мора да обезбједи континуирани прогрес, народ који је уплашен да му тло измиче под ногама и да ће му због сумпорне киселине и других хемикалија које се користе за одвајање литијум бора од отпада, упропастити све што су створиле генерације очева, ђедова.

Оберштрамуфирер

Рио Тинто је компанија која је, још прије проналажења литијума, пустошила земље Латинске Америке, сејала револуције у Чилеу, данас држи Боливију на ивици грађанског рата, у пустињама Аустралије експлоатише литијум, сада долази у Србију и први пут копа на насељеној, пољопривредној територији; народни страх се увећава. Да ли је тај народ уплашен за судбину српске државе пошто је Предсједник Републике, чекајући оберштраумфирера Шолца и питао ”добро хоће ли неко мени да објасни о чему се ради (шта ми чекамо)” или је напалм страха посејао сам Шулц када је народну сумњу да ће бити потрован поткрјепио реченицом - ”да, биће и оних којима ће нашкодити копање литијума.”

Ми не знамо да ли је Шолц Вучићу донио катил ферман; ”потпиши све што си обећао а онда ћемо очекиване нереде на којима ће народ да искаже незадовољство искористити, рушићемо те и довести на власт човјека новорођеног у догађајима који слиједе!” ”Тај нови ће не само да копа литијум него ће и да потпише санкције Русима! Или ћеш ти потписати санкције Русији?”

Подугачак је списак разлога због којих се у Србији победе Новака Ђоковића славе као државни празници, а јутра након пораза претварају у мале дане жалости. То су и разлози због којих се у нашој јавности, без имало претеривања, верује да постоје спортисти који су добри људи, људи који су добри спортисти и - Новак Ђоковић. То су, коначно, и разлози због којих је тај човек, који се у данашње време узима као антички херој, тај велики борац који верује у правду, поштење и част, тако различит од времена у коме живимо.

Када је звезда Новака Ђоковића засијала на планетарном спортском небу Србија је била земља поражена у ратовима у којима није учествовала, исцрпљена економским санкцијама и, као и већина других сиромашних друштава, збуњена технолошком револуцијом. Први успеси тог нејаког, мршавог дечака чинили су нам се у први мах као случајан сплет околности и бљесак још једног од оних талената који ће се, какав је код нас већ устаљени обичај, угасити после првих великих искушења. Већ у првим његовим мечевима, међутим, видело се да тај дечак има оно што већини нашег површног и нестрпљивог света недостаје: истрајност, упорност и озбиљност, у тренуцима који захтевају највећу одговорност. Оперисан од наше словенске патетике и балканске малодушности он је од најранијег детињства показивао озбиљност и веру у себе, која нам је толико пута недостајала за врхунске резултате.

У Србији на почетку века, у којој се све, укључујући и национално достојанство, продавало испод цене, свака његова победа била је попут лека који враћа здравље и краткотрајан нормалан живот у наше балканске поражене душе. После деценије у којој је све изгледало као ружан сан, Ђоковићеве победе чиниле су нам се као повратак у стварност, најава бољих дана и мала утеха за патње које смо, мало сопственом мало туђом кривицом, преживели по ко зна који пут у само једном веку. И док смо, као папагаји, понављали да желимо да живимо „као сав нормалан свет“, Новак Ђоковић је био једини производ који смо, у годинама првобитне акумулације сумњиво стеченог капитала, могли да понудимо свету.

У потрази за несталим српским жртвама

Не постоји спремност у Загребу, Сарајеву и Приштини да сарађују у потрази за несталим српским жртвама, тако да данас постоји тотални застој у процесу потраге за несталим лицима жртвама ратова деведесетих година 20. века, рекао је председник Комисије за нестала лица Владе Србије Вељко Одаловић. Он је у Београду на конференцији за новинаре Удружења породица несталих и погинулих лица "Суза", поводом 29 година од злочина над Србима у Погрому "Олуја", злочиначкој хрватској војно-полицијској акцији, рекао да су највећи број несталих Срба у Хрватској, за којима се трага, цивили и да за две године српска комисија за нестала лица ниједном није могла да дође ни на једну познату локацију са посмртним остацима у Хрватској, која српске захтеве игнорише.

Председник Удружења породица "Суза" Драгана Ђукић је рекла да се као нестало у "Олуји" води још 623 лица, док у Хрватској постоји још око 900 тела чија идентификација се не решава и  апеловала да се расветли судибна несталих и за равноправан статус жртава свих националности.

Навела је да су после "Олује" убијени Срби покопани у заједничке гробнице, од којих многе нису ексхумиране и да различити погледи на ратна дешавања, укључујући и хрватску војну акцију "Олуја", не доприносе процесу помирења.

Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске Милојко Будимир је указао да Срби из Хрватске нису само прогнани и изгубили најмилије, него им се у Хрватској сада одузима и имовина, под фирмом "сређивања катастарских књига", што је цементирање етничког чишћења.

Рекао је да се Хрватској по питању ексхумација и идентификација готово ништа не ради, да Хрватска не испуњава своје обавезе преузете приликом стуања у ЕУ 2013. године, а данас је чак услов за формирање хрватске владе тај да у њој не буду Срби.

Политиколог Огњен Гогић истакао је да изгледа да за Србе и српске жртве нема судске правде у региону, ни за "Олују", ни за друге злочине над њима и да није било политичке воље и интереса у међународној заједници да се на томе истраје.

Општинско државно тужилаштво у Сплиту подигло је оптужницу за напад на ватерполисте "Црвене звезде" на сплитској риви у фебруару 2019. године и затражило затворске казне за све окривљене.

У оптужници се наводи да су четворица осумњичених насиљем на јавном месту другога довели у понижавајући положај, а кривично дело почињено је из мржње због националног порекла, преносе медији.

Првооптужени Јуре Г. се додатно терети да је ватерполисту Александра Краља ударио шаком у чело и лакше га повредио, што је Тужилаштво у оптужници окарактерисало као кривично дело почињено из мржње.

Тужилаштво тражи затворску казну за све осумњичене, за првооптуженог Јуру Г. јединствену казну од годину и 10 месеци, а за остале казне у распону од осам месеци до годину дана.

Четворица окривљених осумњичена су да су у фебруару 2019. године око 13.30 часова договорно дошли до кафића у којем су седили Александро Краљ, Милош Максимовић и Душан Васић, пришли им и напали их јер су друге националности, злостављали их и ударали шакама и ногама називајући их четницима, а када су спортисти почели да беже, наставили су да их јуре и називају четницима.

Када је Краљ скочио у море, тражили су од њега да скине и преда им одећу са клупским обележјима, што је он учинио бацивши им црвену мајицу са грбом "Црвене звезде".

"Далматински портал" преноси да је Јуре Г. на испитивању у Државном тужилаштву признао да је Краља ударио, другооптужени је негирао дело и није одговарао на питања, четвртооптужени се бранио ћутањем, док је трећеоптужени тврдио да нема никакве везе са догађајем.

Краљ је у исказу навео да није могао да закопча јакну па се на његовој тренерци видео грб "Црвене звезде", да га је конобар питао шта му значи тај знак и да није хтео да их услужи па су прешли у други каФић. После тога дошла су четворица, један га је ударио по носу и рекао му "убићемо те четниче".

"Геноцид над Србима у Јасеновцу"

Директор Документационо информационог центра "Веритас" Саво Штрбац рекао је да се Хрватска грчевито бори да ни у један документ не уђе формулација "геноцид над Србима у Јасеновцу/НДХ" из страха од ревизије тужбе Међународном суду правде о "Олуји", на коју Србија има право.

После тога што је Загреб прогласио персонама нон грате званичнике Црне Горе, које сматра најзаслужнијим за доношење Резолуције о геноциду у Јасеновцу, Штрбац је рекао да у тамошњем парламенту треба одговорити на кључно питање због чега се Хрватска толико грчевито бори да се појам геноцид над Србима никако не везује уз њу.

Штрбац је навео да Хрватима не смета да се говори о геноциду над Ромима у Јасеновцу, којих је према њиховим званичним подацима страдало око 16.000, не смета им да се каже да је извршен геноцид над око 13.000 Јевреја, али све чине да се та ријеч не веже са Србе којих је и према њиховим подацима страдало највише.

- Како може да буде геноцид на 13.000, а не може да буде на 48.000 Срба колико их имају пописане именом и презименом. Учењаци из Хрватске ће рећи, па нисмо ми убили све Србе у Независне Државе Хрватске, али ту се крије нешто друго - сматра Штрбац. Према његовом мишљењу, та жеља Хрвата да ни у један званични документ, ни њихов нити њихових суседа на које имају утицај, не уђе формулација "геноцид над Србима у Јасеновцу/НДХ" крије се и страх од ревизије тужбе Међународном суду правде о "Олуји", на коју Србија као страна у поступку има право до фебруара наредне године. Он је подсетио да је Међународни суд правде рекао да "Олуја" није геноцид, јер недостаје "геноцидна намера", али да би сада могла извући таква намера и да би суд могао прихватити захтев за ревизију.

- Сматрам да све што се десило после пресуде, укључујући Јасеновац и све ово што према Србима данас раде, посебно уласком Домовинског покрета на власт, где ултимативно траже да Срба нема у било ком облику у тој државној структури, да би се лако могла извући и геноцидна намера - рекао је Штрбац.

Јури Земљином орбитом

Свет производи више од две милијарде тона комуналног чврстог отпада годишње. Али нису само земља и океани затрпани отпадом, већ и земљина орбита. Према подацима Европске свемирске агенције у орбити је преко 40 хиљада објеката свемирског отпада, већих од 10 центиметара, и милиони мањих објеката који могу да угрозе будуће свемирске мисије.

Крајем јуна су три главна представника европске свемирске индустрије потписала уговор са Европском свемирском агенцијом за развој великих сателитских платформи у ниској орбити Земље у складу са стандардима нулте емисије отпада.

Глобална свемирска индустрија могла би, са садашњих 350 милијарди долара у наредних 10 до 15 година да повећа приход на преко билион долара.

Тренутно око Земље кружи око 10 хиљада сателита, који функционишу, а очекује се да ће их до 2030. бити око 60 хиљада. Укупна маса свих свемирских објеката у Земљиној орбити је 12 400 тона.

„У принципу ви имате ситуације од Старлинка који обезбеђује интернет и којих има јако много, до научних сателита, до војних сателита, шпијунских сателита, сателита који посматрају временске прилике на земљи, који се користе за пољопривреду, до сателита које користимо свакодневно на нашим мобилним телефонима за интернет и за ГПС, односно за глобални позициони систем“, рекао је Др Немања Мартиновић, астрофизичар.

Земљина орбита сваког дана све је затрпанија старим сателитима који истеком века употребе настављају да се крећу без икакве контроле брзином од 40 до 50 хиљада километара на сат.

„Кесловаров ефекат је, имајући у виду да уколико се сударе два сателита или уколико се настане неко поље отпада приликом судара два објекта, ту настане хиљаде малих честица које су све на орбитама и које имају брзине, еквалентне брзинама, које су биле пре судара. То могу да буду брзине од неколико километара у секунди. Ви одједном имате 1000 пројектила које иду около 1.000 км у секунди“, додао је Мартиновић.

Стручњаци већ годинама упозоравају на могуће сударе у свемиру.