Тек неколико десетина људи брани Савски мост од рушења. Нешто преко стотине се окупља испред тужилаштва у Новом Саду због правно неутемељеног задржавања у притвору петнаестак људи.
У Београду се на протесту окупило неколико хиљада грађана да изрази солидарност и саосећање са страдалима у трагедији приликом обрушавања надстрешнице Железничке станице у Новом Саду.
Шта је са осталим житељима главног и другог по величини града у Србији? Не помињемо оне који су на било који начин повезани са зликовачким картелом који је уништио државу, нити оне, који због опортунизма и менталне лењости, „гледају своја посла“. Питамо се шта мисле и шта очекују сви они који су свесни трагичне ситуације у којој се налазимо.
Они су дванаест година протестовали против бројних злочиначких одлука, поступака и делања групе која се уз помоћ популистичких и националистичких „фора и фазона“ домогла власти и вешто разрађеним механизмима манипулације, уцене, застрашивања и корумпирања, успела да је до данас задржи.
Излазили су на бројне редовне и ванредне изборе на свим нивоима које су властодршци редовно добијали и уз помоћ њих постајали још јачи. Подржавали су опозиционе партије, коалиције и председничке кандидате и за њих гласали, упркос њиховим неспретним потезима, међусобним неслогама, погрешним проценама и рђаво антиципираним резултатима. Нису одустајали од идеје да личним ангажовањем и активностима могу да допринесу да се анти друштвени систем демонтира и изгради нови.
Шта се са њима догодило и где су данас кад је терор у успону а злочинци покушавају да прикрију и релативизују злочине? Да ли су се предали и одустали, закључујући да више ништа не може да се учини, иако ни до тада нису бог зна шта велико чинили? Јасно је да више нико не може да верује у протесте на којима се окупи известан број људи, саслушају се говори и крене у протестну шетњу до одређене локације, одакле се сви разиђу кућама.
Можда је некада такав концепт протеста ослобађао демонстранте напетости, радовао их сусрету са истомишљеницима и остављао им утисак да су јавно исказали сопствени став. Нису ни тада веровали да ће се шетњама разбити мафијашка, корупционашка, пљачкашка и деструктивна машинерија.
Данас, не само да не верују, већ осећају да их вређа и унижава тај репетитивни, несврсисходни и безидејни сценарио, јер доживљавају да су поново злоупотребљени у нечијој закулисној игри.
Нико се не нада да је могуће да се на изборима легално и легитимно промени власт, а да буду организовани на постојећи начин. Још је слабија нада да ће нека „међународна заједница“ да испостави рачуне Главном креатору и реализатору свих злочина и непочинстава, захтевајући од њега да окупирану државу преда неким новим људима, или ће га они прозвати за учешће у последњим ратовима на овом тлу.
Немогуће је поверовати у чудо да ће се овде појавити нека сасвим нова, озбиљна, храбра, одговорна и визијом обдарена личност, која може да окупи респектабилан број грађана и покаже им пут из безизлаза.
Тако перципирана реалност може да наметне закључак да више не постоје објективне могућности да се легитимним средствима и ненасиљем може зауставити наш убрзани ход ка отвореној диктатури. Антиципирајући садржаје све извеснијег суспендовања и ових рудиментарних остатака слободе и условне демократије многи покушавају да замисле како живе људи у Белорусији, Турској и другим мрачним светским територијама.
Питају се да ли постоји и који је то начин да се у таквим условима, живи, ради, планира, радује, дружи, одгаја потомство и верује у будућност. Они су се, на неки начин, у мислима дислоцирали из овог времена и простора и помирили са чињеницом да се неће догодити никакве промене у којима ће њима бити боље.
Мали број је спреман да се запита шта је свако од њих чинио да до тог „бољег“ дође и има ли снаге, воље, жеље и одговорности да, упркос свему, брани своје људско право на осмишљен и слободан живот, уместо да се једноставно преда.
Данас, Драгица Станојловић, неуропсихијатар из Вршца
Ауторска права Радио Оаза 2026