Јуче и данас

Милунка Савић, за многе српска Јованка Орлеанка, умрла је 5. октобра 1973. године. О српској хероини балканских ратова и Првог светског рата, испредане су легенде и приче, а ми вам представљамо њену животну причу. Милунка Савић је рођена 1889. године у селу Копривница у близини Рашке. Пријавила се као добровољац регистрована под именом свог брата Милуна Савића. Свој идентитет дуго је крила, упркос вишеструким рањавањем на бојишту, најтеже јој је пало рањавање у Другом балканском рату, када су болничарке приликом превијања њених груди откриле њен идентитет.

Тад је Милунка није била избачена из службе већ се у Првом светском рату борила под својим правим именом. Пред Први светски рат добила је чин каплара, била је распоређена у чувени "Гвоздени пук", најелитнији Други пук српске војске "Књаз Михајло".

- Војводо, хоћу пушку! - непоколебљиво је захтевала млада девојка коју ништа није спречило да постане део чувеног "Гвозденог пука".

У јесен 1915. године задобила је тешке повреде главе и тако повређена се повлачила преко Албаније до Крфа, где је била на лечењу неколико месеци. Она је са Крфа је отишла на Солунски фронт, где је учествовала у биткама током лета и јесени 1916. године. 

Према речима сведока, Милунка је била одличан бомбаш, имала је тај таленат да осети када је најпогодније напасти противника и прецизно да баци бомбу у непријатељски ров. Због њене спретности и спремности дивили су јој се многи мушкарци.

Нема 6. октобра пошто га није ни могло бити, јер је 5. октобар организован од стране КГБ-а, Удбе, ЈСО и земунског клана, мафијаша и убица који су са лидерима ДОС-а, пре свега са Зораном Ђинђићем, договорили да се уклони шиљак те пирамиде - Слободан Милошевић, а да цела пирамида остане нетакнута и да они добију неограничену моћ у Србији и то је трајало све до Ђинђићевог убиства, изјавио је книжевник и лидер СПО Вук Драшковић. Он истиче да 5. октобар, „то помрачење“ није ни требало да се деси. „Скинимо фереџе, говоримо истину, ако не знамо шта ће бити, морамо знати шта је и како је било“, поручио је Драшковић.

Каже и да је 1997. године у марту Слободан Милошевић после тромесечних демонстрација признао да је покрао локалне изборе и да када је коалиција ДОС, СПО, Грађански савез Србије освојила власт у 40 већих градова Србије и када је било извесно да ће победити и на председничким и парламентарбим изборима - се опет десило помрачење. „На тајним разговорима са шефовима Удбе, Милошевића и Ђинђића договорено је да коалиција Заједно бојкотује слободу, бојкотује победу“, рекао је Драшковић.

„ДС, ГСС, а придружио се и Коштуница бојкотује стопостотну изборну победу коју сам СПО није могао да извојује“, каже Драшковић.

На сисачком Дечјем гробљу, у Парку Диане Будисављевић, обележено је 80. година од страдања, али и спасавања ратне сирочади у дечјем концентрацијском логору у Сиску.

Овогодишња свечаност, у организацији Српског народног већа и Већа српске националне мањине града Сиска, била је посвећена афирмацији хуманитарног рада сисачког учитеља Анте Думбовића, који је својим залагањем спасио велики број малишана. Том је приликом упућен и предлог да Анте Думбовић добије и своју улицу у Сиску.

На комеморацији је говорио саборски заступник и председник СНВ-а Милорад Пуповац, који је напоменуо како су у Сиску страдала козарска, српска деца, која су умирала од глади, болести, прљавштине, хладноће и од туге. 

"То нису била напуштена деца, ни избеглице, него су то била деца која су заједно са својим родитељима и суседима одведена у логоре НДХ и Трећега Рајха. Деца су насилно раздвојена од породице, деца око којих су се бориле две силе. Једна је била сила добра- на челу с Дианом Будисављевић и Антом Думбовићем, а на другој страни сила зла - усташке власти и организације које су наводно бринуле о њима, укључујући и управитеља логора", рекао је Пуповац. Додао је како је данас једноставно подучавати децу како зло није ни хрватство ни српство нити нешто треће, што именује националност, јер ни једно ни друго ни треће, само по себи нису зло.

Иако се зове Корфу, у Србији се назив Крф задржао још из времена војних депеша за време Великог рата, када је скраћено означавано са три слова. Тај део Јонског мора привлачан је туристима из целог света, али за нашу земљу има посебно место и значај.

Од Београда до Крфа има нешто више од деветстотина километара. Српски држављани најчешће до тог острва стижу бродом, али је интезиван и ваздушни саобраћај.

„Слећу и полећу авиони на сваких седам минута у 24 сата. Највећи је одзив Британаца око деветсто хиљада. Авионом дође можда око два милиона гостију, плус крузери, плус трајекти, то је три милиона гостију који посећују ово острво које има око сто тридесет хиљада становника" рекао је Велимир Михајловић, власник туристичке агенције „Тамо далеко" на Крфу.

За наше туристе поред острва Видо и бројних спомен обележја и Српска кућа има посебан значај. За студенте војне и полицијске академије увек потресан и надахњујући час историје.

„Храброст коју су наши војници имали да пређу целу Албанију пешке, по најгорим условима буди нека прелепа осећања и тај неки понос, надам се не само мени, него свима нама", истакла је Ања Симић,студенткиња Криминалистичко полицијске академије.

„Научити како бити, како после свега и поред свих околности, које нас задесе остати пре свега човек, остати при оном правом путу", рекла је Кристина Милановић, кадеткиња Медицинског факултета ВМА.

У чланку „Кеплер и научници о Богу и човеку” поштованог господина протојереја-ставрофора Александра Средојевића дат је осврт у вези сa мојим ранијим написом „Мајка великог научника оптужена да је вештица”. У потпуности сам сагласан сa протојерејевим тврђењима да су већина великих научника, кроз читаву историју, били искрени верници цркава народа из којег су потекли.

На интернету, под насловом типа „Famous Scientists Who Believed in God”, добија се неколико спискова великих научника-верника из различитих епоха. У свом чланку споменуо сам научнике кажњене од стране црквеног и световног суда због њихових открића која нису била у складу с тадашњим верским догмама.

Међутим, нико од наведених научника није био атеиста, којих у то време практично није ни било. На пример, Никола Коперник, пољски католички свештеник, знао је да ће ставом да се Земља окреће око Сунца, а не обратно, изазвати револт и реакцију инквизиције, па је своју славну књигу дао у штампу тек када му је „душа била у носу”. Ипак, постојали су велики мислиоци који се, иако не атеисти, нису у потпуности уклапали у тадашње религијске прописе. Један од њих је филозоф Волтер, кога је Католичка црква за живота сматрала антихристом, да би после његове смрти, прешла преко његових грехова. 

Лав Толстој, вероватно највећи словенски писац, написао је многе текстове у хришћанском духу, али у старости запада у разне сукобе, међу којима и са сопственом породицом, а такође и са православном црквом. Црква са којом се разишао крајем живота, нажалост, ни до данас му није опростила. 

Низом манифестација, од квиза, промоција књига, музејских поставка до свечане академије и централне церемоније, у Прокупљу ће се обележити 110 година од мобилизације Гвозденог пука. Обележавање почиње 2. октобра, а завршава се централном државном церемонијом, која ће бити одржана испред споменика јунацима Гвозденог пука 7. октобра 2022. године од 11.00 часова.

Јунаштво војника Другог пешадијског пука „Књаз Михаило” познато је широм света. Чувени Гвоздени пук формиран је 1912. године пред Балканске ратове и на војном бојишту био је све до 1922. године.

- Не постоји ниједан војник овог пука који није био одликован неким војном медаљом државног или војног ранга. У овој години обележавамо 110 година од ослобођења старе Србије, Косова и Метохије, велике победе на Куманову, а овде у Прокупљу 110 година од мобилизације ове најхрабрије јединице у српској војсци - кажу у Организационом одбору.

У оквиру трајања манифестације, чији је покровитељ председник Србије Александар Вучић, предвиђена су такмичења за ђаке свих топличких школа у ликовном и литерарном стваралаштву, као и квиз у коме ће ученици показати знање о историјату Гвозденог пука, спортисти ће кренути стазама гвоздених јунака, биће организовано гусларско вече, промоције књига, изложбе, музејске поставке, свечана академија.

Маргита Стефановић, архитекта, пијанисткиња и чланица популарног рок састава "Екатарина Велика", преминула је на данашњи дан, 18. септембра 2002. године.

Мистична девојка дуге црне косе и дубоких, тамних очију, пијанисткиња, архитекта, "анђео на клавијатурама", црна принцеза југославенског рока - све је то била Маргита Стефановић.

Музичку каријеру започела је у рок бенду Милана Младеновића "Катарина Друга", који касније мења назив у "Екатарина Велика".

Она је компоновала и музику за филмове и драме "Први пут сa оцем на јутрење", "Вера Хофманова", "Повратак Вука Алимпића", "Плави плави", као и и позоришних представа "Класни непријатељ" и "Три сестре". Радила је и као продуценткиња и гостовала на албумима многих југословенских група.

После смрти Младеновића 1994. године, "Екатарина Велика" престаје да постоји и Маргита Стефановић са неколико београдских музичара оснива бенд "Курајбери", који је углавном изводио обраде страних и домаћих хитова по београдским клубовима.

Године 2002. компонује музику за представу београдске редитељке Хајдане Балетић "Капут мртвог човека", што је њено последње музичко дело.

А сама Маргита је и овако себе знала представити: "У мом нормалном, стабилном животу најнестабилнији део сам баш ја. И то не због какве психичке или не знам какве нестабилности, већ због сталног тражења у свим могућим областима уметности и живота".

„Српски народ неће никада заборавити нити опростити злочиначку агресију на Републику Српску која је изведена без одлуке УН”, поручено је из Источног Сарајева  са обележавања 9. септембра - Дана сећања на жртве НАТО бомбардовања Републике Српске које је почело  30. августа  и трајало до 14. септембра 1995. године. Према службеним подацима тада је убијено 46 српских војника и седам цивила.

Током опeрације „Намерна сила”,  у коју је било укључено више од 5.000 „натоваца” који су у злочиначком  походу на Републику Српску користили и муницију са осиромашеним уранијумом,  рањено је 98 припадника Војске Републике Српске и 119  српских цивила. На  Републику Српску, првенствено на положаје њене војске, бачено је 1.026 бомби и 13 крстарећих ракета типа „томахавк”.

Обележавање  Дана сећања на жртве  НАТО бомбардовања је, као што је то било и претходних година, почело традиционално - служењем помена на месном гробљу Грлица у Источној Илиџи и полагањем цвећа на гробове Галинаца, Радмиле и њеног брата Раденка који су били међу жртвама агресије НАТО-а. Убијени су 9. септембра ’95. на мосту у Семизовцу код Сарајева док су се враћали са четрдесетодневног помена брату Радовану. Одлуком Владе Републике Српске из 2018. године дан њиховог  страдања обележава се као дан сећања на све жртве.

Наталија је, кажу, била највољенија жена на српском двору. То тврђење поткрепљена је чињеницом да двадесетједногодишњи српски кнез Милан Обреновић није испросио шеснаестогодишњу ћерку влашког спахије Николе Кешка да би обезбедио династију и учврстио власт, већ због њене лепоте и љубави која је планула на први поглед и без проводаџија. То је крунисано браком такорећи одмах: венчали су се 5. октобра 1875. године у Београду.

Милан је обожавао своју младу супругу. Између осталог, са путовања по Европи, а махом у Аустрију, односно у Беч, редовно јој је доносио на поклон изузетне примерке накита који би пред лепотом његове кнегињице губили сјај. Изгледа да је и сама била свесна тога јер се чак и на службеним фотографијама увек приказује - без накита!

Лепота, честитост и доброта

Кнегиња, а затим краљица Наталија, остала је упамћена не само по лепоти, већ и по честитости, доброти и племенитости, што својим познатим доброчинствима није успела да домаши ни краљица Марија, супруга краља Александра Карађорђевића.

Сувише страсна љубав уме брзо да прегори. И мада је крах брака приписиван Милановим авантурама са дворским и осталим дамама и скандалозном открићу да је од виле једне од њих (у којој се данас налази Музичка школа „Станковић”), чак био прокопан тунел све до дворског парка, озбиљнија историја зна да је брачни бродолом био последица - политичких размирица! 

На данашњи дан 1914. године погинуо је у јуришу на аустроугарске положаје на Соколским планинама оснивач и власник „Политике” Владислав Рибникар. Дан раније, у питомој Рађевини, од непријатељског картеча смртно је рањен његов млађи брат Дарко, уредник „Политике”.

У првом покушају војске моћне Аустроугарске царевине да преко Подриња продре у нашу земљу, у тек отпочетом Великом рату, у који је Србија увучена неприхватљивим ултиматумом, у Јадарској бици епском одбраном однета је прва победа савезника, а у редакцију листа са ратишта су стигле црне вести. У неверици, сви су занемели: у два дана остали су без два стуба „Политике”. Занемела је и њихова сарадница Исидора Секулић, коју је вест о њиховој погибији затекла у Сокобањи, на послу болничарке: „Та црна вест ми је, као каква оштра црна жица, расекла мозак и срце на два дела. Мртви Рибникари су два порушена стуба ’Политике’, два уздигнута стуба Велике Србије! Плачем за вама, Владиславе и Дарко! Клањам се до земље сени браће Рибникара!”

„У недељу по подне пао је Дарко Рибникар. У понедеоник по подне у јуришу с револвером у руци, на челу своје чете, пао је Владислав Рибникар. Два Рибникара погинула су у борби која довршава победу велике српске идеје…”, писала је „Политика” 3. септембра те 1914.

Владислав Рибникар је рођен 1. новембра 1871. у Трстенику. Одрастао је и сазревао у родном месту и Свилајнцу, Јагодини, Ћуприји, а школовао се у Јагодини, Београду, Паризу и Берлину.