Исход изјашњавања државног врха када је у питању Уговор са СПЦ могао се зато и очекивати, јер је Уговор прво покушао да оспори Комшић, чиме је требало да се задовољи пре свега бошњачка страна, а када су Комшићеве примедбе уважене Силајџићу није преостало ништа друго него да понуди своју варијанту уговора према коме би СПЦ била сврстана у невладине организације, што је изазвало подсмех и чуђење у црквеним круговима, али и код неких људи од науке и универзитетских професора којима је та проблематика блиска. Остало је на крају записано да он није дао сагласност на поменути уговор чиме је задовољио бошњачке верске вође.
Благонаклоност у регулисању односа БиХ са СПЦ није показао ни поглавар Исламске верске заједнице(ИВЗ) реис Мустафа Церић који је пре пар дана поменуте споразуме назвао „некаквим уговорима”.
„Ми као Исламска верска заједница немамо потребе да потписујемо никакав уговор са државом. Ми смо овде аутохтони. Ми смо овде домаћини. Ово је наша земља”, рекао је реис. На ове речи поглавара ИВЗ осврће се и део сарајевске штампе закључујући, благо, како је то урадило „Ослобођење”, да би се његове речи могле протумачити и као указивање на посебан положај и посебно право те религије и њених институција у БиХ. Један професор сарајевског универзитета, који не жели да му се име помиње, каже да се реисове речи једино могу тако и тумачити.

Церић на овај начин багателише поменуте уговоре, наглашава аутохтоност бошњачког народа, Босну ко зна по који пут својата, а довољно је имати у виду да је Ријасет ИВЗ у БиХ основан царском наредбом Фрање Јосифа пре нешто више од 120 година, што је и недавно свечано обележено. Када се ради о аутохтоности појединих народа и верских заједница на подручју земље, треба рећи, да су корени православља и српског народа много дубљи и да је овде давне 1219. године установљена митрополија. То реис сигурно зна, али не знају они којима се обраћа, они верују оно што им поглавар говори.

Међутим, Церићу је ближе стање помешане надлежности верске заједнице и државе, што је у случају Босне раздвојено тек поменутом царском уредбом. Ближи су му неки односи који и данас владају у неким исламским земљама него регулисање односа између верских заједница и државе на савремен начин, тим пре што на БиХ ниједан од три народа не може полагати посебно право.

У сваком случају, уговор БиХ и СПЦ ставља државне институције, православне вернике и верске службенике у положај јасних односа – регулишу се за цркву сва битна питања изузев враћања одузете имовине што ће морати да сачека закон о реституцији. СПЦ се не може мешати у државне послове, али ни држава у црквене. Признаје јој се садашње устројство, са седиштем у Београду, право на образовне институције, веронауку у школама, према жељама деце и њихових родитеља, уз право и обавезу на духовну бригу о верницима који су у државној служби (војска, полиција...) или се налазе на издржавању казне.

Из уговора произилази, поред осталог, и обавеза сваке школе на подручју федерације, где има православне деце, а која желе похађати веронауку, да им обезбеди вероучитеља који ће бити плаћан из државног буџета.
Мирко Капор

Срби у Сарајеву „нису никоме интересантни”
Сарајево – Извршни директор Удружења грађана Демократска иницијатива сарајевских Срба Јово Јањић изјавио је да Срби у Сарајеву више представљају икебану локалне власти него што одражавају равноправност и конститутивност у овом граду.
Он је као пример навео сарајевску општину Илиџа где Срба нема ни на једној значајној функцији, а било какав посао не могу да добију Срби повратници нити њихова деца. „Зато је међу Србима повратницима 95 одсто оних који продају своју имовину и поново се селе, овај пут трајно, јер овде за њих нема живота”, рекао је Јањић.
Он је додао да Срби у Сарајеву нису никоме интересантни, ни властима Републике Српске, ни Федерацији БиХ и да се осећају као, како је рекао, „двострука пасторчад”.
Танјуг