Град је фебруара 2004. године већ донео одлуку да врачарска улица Ђуре Салаја, једног од оснивача Комунистичке партије Југославије и првог председника Јединствених синдиката Југославије, понесе име Десанке Максимовић.
Ауторки многих збирки песама и неколико романа први споменик је подигнут још за њеног живота 27. октобра 1990. године у њеном родном Ваљеву. Ово спомен-обележје је израдио вајар Александар Зарин, а свечано га је открио Матија Бећковић. Тим поводом песникиња је са нелагодом изјавила: „Мило ми је што мој завичајни град, у коме сам провела најлепше године живота, жели да ми подигне споменик. Али, ја сам помало старинска жена и није ми особито пријатно што се то ради за мог живота. Ја сада замишљам да морам умрети. Захвална сам, наравно, али имам једну нелагодност. То изгледа као да изазиваш природне силе да те смакну. Ипак, не могу да увредим своје земљаке и да њихову намеру спречим – истакла је тада Десанка.
Велика српска песникиња, која се у антологији најлепших љубавних песама од антике до данас нашла у друштву Елијара, Шелија, Бајрона, Јесењина, Цветајеве, Тагоре, Блока… умрла је 11. фебруара 1993. године у 95. години, у стану у Улици српских владара 23, а сахрањена је у Бранковини код Ваљева.
Дан после њене смрти Влада Републике Србије је донела одлуку да се њено име и дело трајно обележе оснивањем задужбине. Народна библиотека Србије као оснивач задужбине, сваке године, 16. маја, на дан песникињиног рођења додељује награду за песничко стваралаштво.
Ј. Луцић