Дешавања

Ћирилица неће нестати у потпуности, али јој прети опасност да ће постати архаично писмо, каже за Данас познати лингвиста и академик Иван Клајн, коментаришући последње истраживање које је показало да 47 одсто становника Србије пише латиницом, у односу на 36 одсто оних који користе ћирилицу. 

Нашег саговорника не изненађују последњи подаци, напомињући да је процес „одумирања“ ћирилице почео још 1918.

- Била је заједничка држава где се у већини користило латинично писмо. Тај тренд се проширио и на Србију, а наставио и после Другог светског рата. Последња истраживања показују да ученици у средњој школи данас више користе латиницу. Она је потребна за енглески, латински, математичке и хемијске формуле. Још важније, користи се у раду на рачунару и куцању СМС порука. Држава би морала да предузме озбиљну акцију како би сачувала ћирилично писмо, али она није заинтересована за то - сматра Клајн. Према његовим речима, сви јавни списи и званични документи би требало да буду на ћирилици.

- На приватну употребу писма се не може утицати. Али, ако се овакав тренд настави, ћирилица ће постати архаично писмо - наглашава Клајн. 

Председник Србије изјавио је данас да се Колубарска битка проучава готово на свим војним академијама света, као пример војне вештине и одважности генерала, тактике и стратегије.

На централној свечаности поводом 100 година од завршетка Колубарске битке, Николић је истакао да је та битка "највећа перјаница у славној и победничкој ратној епопеји Србије, не само у Великом (Првом светском) рату" и да је добијена "великом вештином војсковођа и преданошћу сваког војника". - Мала Србија, а велика у својој неподељености и јединству, ратовала је на Колубари непосредно с једном огромном империјом, а посредно с четири империје, и победила - казао је он. 

- Већина човечанства је схватила да онај ко једном чини неправду, прети многима и зато су уз Србију стали и царска Русија, и Француска, и Енглеска, и, на крају, САД. Мит о непобедивости германског царског оружја, сломљен је на Колубари и на Сувобору - навео је Николић.

- Данас се воде другачије битке које од нас траже другачију тактику и мудрост. Победићемо поштујући породични заветни ковчег који се преноси с оца на сина, да увек и свуда дамо све од себе, покажемо своје наслеђене врлине и љубав према отаџбини, јер немамо право да изневеримо јуначке претке - казао је Николић. 

После успешне пројекције филма "Бранио сам Младу Босну", који је отворио недавно одржани Фестивал српског филма у Торонту, у организацији Ненада Станковића, на захтев гледалаца овај филм иде на турнеју по Северној Америци.

Филм ће бити најпре приказан сутра, 12. децембра у Торонту, затим 14. децембра у недељу у Кичинеру, 16. децембра у уторак у Вашингтону, у сарадњи са Канцеларијом Републике Српске у Вашингтону. Такође се ради на томе да буде приказан и у Чикагу.

Филм је режирао Срђан Кољевић, а његов енглески превод гласи "A man who defended Gavrilo Princip".

Ненад Станковић објашњава да је у филму реч о процесу младобосанцима и да је прича испричана кроз визуру Рудолфа Цистлера, младог адвоката који је по службеној дужности био одређен да их брани.

Аустријанци су га изабрали због његовог немачког имена, зато што је био почетник. Међутим, он је почео да брани право и тада је први пут речено да је анексија Босне била нелегална и да је то у ствари била окупација, каже он и додаје да је филм по жанру судска драма. 

Поводом 100 година од почетка Великог рата, амбасада Аустралије у сарадњи са амбасадама Велике Британије и Канаде организовала је изложбу Савезничке санитетске мисије у Србији 1914-1918. године.

"Да се не заборави" био је мотив организаторима да у Војном музеју на београдском Калемегдану прикажу слике и подсете се можда најтежих тренутака у српској историји, када су медицинске службе ове три државе, тада у склопу Британске империје, несебично помогле српској војсци и цивилима.

Током Првог светског рата неколико стотина доктора, медицинских сестара и другог особља кренуло је пут њима тада непознате земље на увек мистериозном Балкану. У Србији земљи као из бајки, о којој су чули само приче, помагали су да се збрину рањеници и борили се са епидемијама.

Према речима британског публицисте Луиз Милер, која је направила документарни филм о помоћи аустралијских, канадских и британских болничара Србији, катастрофа која је задесила Србију током Првог светског рата наишла је на саосећање и невиђене хуманитарне напоре савезника.

Председник државе је сазвао све своје саветнике и објавио им да мај проглашава месецом заслуга за народ. Наложио им је, стога, да сачине списак свих грађана, који се, на неки начин, истичу изнад овог сивила, које влада земљом. Када је све било спремно, баш 1. маја су почела да пљуште прва одликовања. Као пролећни пљусак.

Већ првог дана, Председнику су утрнуле руке од силног качења медаља на ревере одликованих. Прво је један директор јавног предузећа добио златни орден заслуга за народ, јер, у току свог мандата, није украо ниједан цент, а камоли евро, што је било равно чуду невиђеном.

Битка на Колубари и по идеји и по начину извођења, као и по постигнутим резултатима представља врхунац напора и вештине командовања српске војске. У Колубарској бици је под најтежим условима у неизвесној и тешкој борби, до ногу потучена аустроугарска Балканска војска, чиме је рат 1914. године решен у корист српске војске. После Колубарске битке генерал Живојин Мишић је унапређен у чин војводе.

Ситуација у којој се српска војска нашла почетком новембра 1914. године била је веома критична. Вишемесечне борбе, маршеви без одмора и недостатак муниције, нису остали без последица на морал српске војске. Повлачење народа из Мачве и Јадра са стоком и покућством, додатно је ометало покрете и подривало морал српске војске.

У току одступања дошло је до дезорганизације, а неке српске јединице почеле су да се осипају. Када се уверио да није могуће организовати одбрану на положајима испред Ваљева, војвода Путник је наредио одступање на колубарске положаје.

Нарочито је тешка ситуација била у српској Првој армији, која се није опоравила од великих губитака на Мачковом камену. Приморана да се повлачи преко тешко проходног планинског земљишта и да води борбу са XVI корпусом, који је претио да јој пресече одступницу, српска Прва армија је одступала у нереду. Неуредно храњени и неодевени, војници су били на граници издржљивости. 

Краљ Петар Први Карађорђевић, ујединитељ српског народа, опеван у народним песмама као Петар Мркоњић – у народу прозван Чика Пера, још за живота је постао легенда због личне храбрости, поштења, али и изградње Србије као модерне и најмоћније државе на Балкану.

Сведочанства о херојским борбама српског народа у Првом светском рату, као и верност и оданост старог, болесног краља својим војницима и идеји о ослобођењу и уједињењу српског народа, далеко су прелазили границе Краљевине.

Највећи европски листови величали су краља Петра. Енглеска ревија "The Ilystrated London News" од 4. децембра 1915. донела је преко целе стране слику краља Петра са следећим текстом:
"У историји дугог мучеништва Србије није било херојскије фигуре од краља Петра. Патриoтa међу патриотама, он се борио заједно са својим војницима, све док није пао у несвест од просте изнемоглости, у току битке код Пирота, и инспирисао је трупе својом храброшћу..."

Под насловом "Краљ херој", француска ревија "Ilustrassion" од 6. марта 1915. године, пише: 

"Стари српски краљ Петар I има данас седамдесет година. Школовао се у Сан Сиру. Борио се у нашим редовима 1870. Одликован је, за храброст, на бојном пољу код Вилерсексела. Један од наших српских пријатеља је примио, од једног тамошњег официра, следеће писмо. Из њега се може да се види какву је дивну улогу играо Стари краљ.

Потписивањем антиуставног Бриселског споразума и економским урушавањем државе, Српска напредна странка је наставила политику Бориса Тадића. То је разлог зашто покрет Двери инсистира на обједињавању свих српских родољуба у заједнички опозициони фронт против ове власти.

„Дошло је време да им се скупа супротставимо, да формирамо јаку српску опозицију и понудимо решење које грађани Србије траже. То је породична политика и економски патриотизам, улагање у домаћу привреду и пољопривреду кроз стратешку сарадњу са Русијом”, рекао је Бошко Обрадовић, члан Старешинства покрета Двери у интервјуу за „Политику”.

Да ли је договор ДСС и Двери својеврсна коалиција и у чему се разликујете од осталих патриотских партија?

Покрет Двери и ДСС постигли су договор о почетку заједничке опозиционе сарадње против ове власти. Наш циљ није да се разликујемо од осталих патриотских партија, већ да се разликујемо од власти. С другим патриотским организацијама имамо доста сличности и понеку разлику, на чијем превазилажењу треба радити и усредсредити се на заједничку опозициону борбу у циљу смене ове власти.

У предизборној кампањи из 2012. године поједини медији су вас прозивали да сте тројански коњ ДС-а. Чак се спекулисало да је Драган Ђилас финансирао вашу кампању. Ко финансира Двери?

Породична слава увршћена је на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства УНЕСКО што представља први упис културних добара из Србије на ту листу, саопштило је Министарство културе. Одлуку о упису славе донео је Међувладин комитет за заштиту нематеријалног културног наслеђа, на свом редовном заседању одржаном данас у седишту УНЕСКО у Паризу.

„Упис на Репрезентативну листу УНЕСКО од великог је значаја за српску културу и њено нематеријално наслеђе. Улазак на листу за Србију представља изузетну част и престиж, али истовремено значи и обавезу државе чланице да створи неопходне услове за очување нематеријалног наслеђа на својој територији“, изјавила је помоћница министра културе и информисања за међународну сарадњу, европске интеграције и пројекте Асја Драча Мунтеан.

Србија је 2010. ратификовала Унескову Конвенцију о заштити и очувању нематеријалног наслеђа. Исте године почела је примена конвенције и створени су услови да Србија може да предлаже елементе нематеријалног културног наслеђа на УНЕСКО Репрезентативну листу. 

Ако Скупштина града Подгорице прихвати иницијативуЛибералне партије улице које већ деценијама носе име Карађорђа, цараЛазара, Милоша Обилића, косовских јунака биће замењене са именима Крста Зрнова Поповића или Антонија Абрамовића, који је био митрополит непризнате црногорске православне цркве.

Одборник Либералне партије (ЛП) у скупштини главног града ЈованРабреновић саопштио је да ће та партија иницирати промену имена неких улица у граду за које у тој странци сматрају да им није место у Подгорици, али и било којем другом граду државе. Рабреновић је рекао да се иницијатива за промену имена улица првенствено односи на улице које носе имена Карађорђа, цара Лазара, Милоша Обилића, косовских јунака.

„Све у свему, митских личности које немају никаквог утемељења уисторији главног града или државе Црне Горе. Напротив, више служе као подсетник на време које сви желимо избрисати из сећања, на период деведесетих кад се покушавао Црногорцима наметнути осећај да нису Црногорци и да треба да буду оно што никада нису били. Време хегемонистичких претензија суседних земаља је прошло, али је за собом оставило трага у нашој култури и историји”, оценио је Рабреновић.