Он каже да „најмање што се може урадити јесте то да неке од улица итргова у главном граду назовемо по Крсту Зрновом Поповићу и владици Антонију Абрамовићу”.

„Зар нису страшни учесници Ровачке Републике заслужили да имајубарем улицу у нашем граду. Како је могуће да, у част витештва свихучесника божићног устанка, немамо трг који ће носити назив Трг божићног устанка”, пита Рабреновић. „Да не говоримо о томе да нема нити једног спомен-обележја које би било инспирисано једним од најчеститијих устанака које је неки народ подигао не желећи да сепомири са окупацијом своје краљевине”.

За два имена која кандидује да улице носе њихово име Рабреновић ненаводи и ону другу страну њихове биографије. Најкраће о њима „Википедија” бележи: „Крсто Зрнов Поповић, бригадир црногорске војске и један од вођа Божићне побуне 1919. године. За време Другог светског рата био је сарадник италијанског окупатора и заповедник Ловћенске бригаде”. За Антонија Абрамовића се бележи да је „био рашчињени свештеник Америчке православне цркве, а потом митрополит самозване црногорске православне цркве”.

„Политика” је деведесетих година на насловној страни објавила тајни досије Антонија Абрамовића, који сведочи да је био најагилнији и најоданији сарадник југословенске, то јест црногорске тајне полиције и многобројне друге пикантерије.

Посланик ЛП поручује да главни град мора да има Трг независности и улицу 21. маја.

„Сва ова питања либерали главног града ће одмах проследити скупштини кроз форму која не трпи калкулације и одлагања”, саопштава Рабреновић и додаје да му је обавеза да као либерал уради све како би у најсјајнијем сећању сачувао успомене на оно што их чини „тако поносним на своју историју”. „Кроз вођење активне политике у главном граду инсистираћемо на потпуној афирмацији свих вредности које Црна Гора и њена више вековна сувереност заслужују. Почев од црногорског језика, који је запостављен, па до помоћи на изградњи црквених објеката црногорске православне цркве”.

То што је доба владавине Петровића најславнија страница црногорскеисторије и није, чини се, за Рабреновића вредно ни помена.

Новица Ђурић, Политика