Дешавања

Побегли сте шупачки 1995, нисте се никад вратили!

Хрватски новинар и писац Борис Дежуловић, познат по бритком перу и бескомпромисној критици, обратио се тамошњој јавности пре неколико месеци, повлачећи паралелу између Атине 1995. и Рија 2016. године.

После победе кошаркаша Србије над комшијама, Дежуловићева колумна је актуелнија него икада. Хиљаде Хрвата поделили су је, током последња 24 часа, на својим профилима после пораза и новог дебакла "коцкастих" на великом такмичењу.

Колумну преносимо у целини:

Овога љета навршило се, наиме, точно двадесет година од оне недјеље кад је репрезентација тадашње Југославије, предвођена Дивцем и Ђорђевићем, у финалу Еуропског кошаркашког првенства у Атени побиједила страшну Сабонисову Литву и попела се на побједничко постоље. 

Кошаркашка репрезентација Србије пласирала се у полуфинале Олимпијских игра у Рију, пошто је у четвртфиналу, савладала Хрватску 86:83 (20:19, 12:19, 34:14, 20:31).

Утакмица старих ривала ни овог пута није могла да прође без ситних чарки и тензија. То је за људе са овим простора помало и очекивано, али за странце баш и не. Доказ за то је статус једног странца коме није било јасно ко је ко јер имају исте боје и играча који се презива исто - Богдановић. Богдан наступа за Србију, Бојан за Хрватску.

Аустралијски спортски коментатор Мон Палуај у статусу је нагласио.

"Србија против Хрватске. Још увек нисам сигуран ко је ко. Обе стране имају исте боје дресова, оба тима имају Богдановића".

Чак пет дана раније него претходне године, човечанство је потрошило годишњи буџет природних ресурса, поручила је међународна истраживачка организација Мрежа за глобални еколошки отисак (Global Footprint Network), која покушава да промени начин на који свет управља природним ресурсима и реагује на климатске промене.

Дан еколошког дуга који је ове године дошао већ 8. августа, означава датум када је људска годишња потрошња природних ресурса прекорачила оно што Земља може обновити у једној години. То се догађа зато што у атмосферу емитујемо више угљен-диоксида него што га наши океани и шуме могу апсорбовати, исцрпљујемо залихе рибе и сечемо шуме брже него што се оне могу обновити и поново израсти. 

Баш је то оно што WWF, Светска организација за природу, која је партнер Глобал футпринт нетворка, настоји да спречи спровођењем пројеката заштите река, шума и мора, као и позивањем грађана да бирају одрживе производе из рибарства.

Бенд „Хаџи продане душе” из Ужица победник је 50. Гитаријаде у Зајечару. Чланови тог „алтер-гараж” рок четверца за себе кажу да су „продали душу ђаволу”, а на сцени Гитаријаде издвојили су се као један од оригиналнијих млађих састава на регионалној сцени.

Рок састав „Хаџи продане душе” основан је 2009. године. Свирали су широм Србије, поред осталог, и на београдском Бирфесту 2011. године. Својим наступом на Гитаријади осим на публику, оставили су снажан утисак и на стручни жири, који је једногласно одлучио да управо они буду најбољи демо бенд јубиларне манифестације.

Што више иметка у готовини, што мање у другим папирима. То је најновији императив финансијске елите света, првенствено забринуте за непредвидиве последице свакојаких текућих геополитичких криза и за исход предстојећих избора у САД, закључак је одвојених извештаја „Wealth-X”, водеће светске агенције за информисање о ултрабогатима (са седиштем у Њујорку), и швајцарске банке УБС.

За улазак у клуб глобалне финансијске елите „довољан” је – по овим извештајима – лични посед од милијарду долара: толико и више данас поседују 2.473 особе широм света. Клуб ових екстрапарајлија један је од најексклузивнијих на свету: на сваких 2,93 милиона Земљана иде један милијардер или милијардерка (просечне старости 63,2 године за мушкарце, и 62,2 за жене).

Укупно богатство те ретке врсте људи износи 7,7 билиона долара, што збирно вреди мање једино од тржишта деоница берзе у Њујорку (17 билиона долара) и БДП-а САД (17,9 билиона) и Кине (11 билиона).

Један од најцењенијих и најособенијих савремених српских сликара међународне репутације Љубомир Љуба Поповић (82) преминуо је прошле ноћи после дуге и тешке болести. 
Рођен је 14. октобра 1934. године у Тузли. Основну школу и гимназију завршио у Ваљеву. Студирао на Академији примењених уметности и Ликовној академији у Београду. 
После првог, двонедељног боравка у Паризу, посвећеног највећим делом посетама Лувру, учествовао је у неколико групних изложби у Београду (Нови облици надреализма и релационизма, Сан и машта,...). У Паризу се дефинитивно настањује 1963. године. Упознаје Ренеа де Солијеа, који се одмах заинтересовао за његово дело и између њих двојице развило се пријатељство засновано на узајамном поштовању.

Новак Ђоковић, Јелена Јанковић, Ана Ивановић, Ненад Зимоњић. –све садашњи и некадашњи бројеви један. Њима уз раме Виктор Троицки и Александра Крунић. Сигурно један од најзвучнијих делова српског олимпијског тима. Дошли су овде са великим очекивањима, а учешће за све је завршено после само три дана. Нешто што вероватно ни највећи песимисти нису очекивали.

Уместо медаља остаће забележено да су сви заједно остварили само једну победу и то у конкуренцији парова када су Ђоковић и Зимоњић били бољи од Хрвата Чилића и Драгање.

Највеће наде су полагане у Новака Ђоковића. Дошао је у Бразил као убедљиво најбољи на свету и титулом са турнира у Торонту. Подлога, лоптице, публика на његовој страни. Сви услови на његовој страни.

Кад год се појави нешто ново, што мења свет из основа, одмах се појави и низ противника

Медији су већ данима преплављени текстовима о игри Покемон, пре свега кроз разне занимљиве анегдоте настале због несмотреног играња. „Ударио у дрво док је играо Покемоне”, „Опљачкали га лопови док је тражио Покемоне”. Међутим, из коментара људи примећујем да и даље многима није јасно о чему се ту у ствари ради и због чега је толика помама око те игре. Зато бих пре свега хтео да дочарам овај феномен људима који нису фамилијарни са оваквим видовима забаве.

Сећате ли се, када смо били мали, како смо се играли „каубоја и Индијанаца” у дворишту са другом децом? Или „Немаца и партизана”, или Нинџа корњача, било је ту разних сценарија. Онда би деца поделила улоге, и почела би игра препуна маштовитих, измишљених ствари у природном простору. Онај дрвени штап био би митраљез, бабин бунар био би немачки бункер, иза ораховог дрвета вребала је патрола, а стара колица била су тенк на који се пуца из дрвеног штапа. 
Сада, замислите када би сва та деца ставила неке специјалне наочари, кроз које се и даље нормално види двориште и цело окружење, али су неке ствари додате у слику. Тако, на пример, иза дрвета сада вреба прави војник, бунар се претворио у прави бункер, а стара колица су се претворила у прави тенк. Све те ствари које су деца некада стварала кроз машту, сада се појављују као прави слика-објекти који су додати у реалан простор.

Директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац оценио је поводом годишњице "Олује" да са ће, с обзиром на то како данас ствари стоје у Хрватској, убице српских цивила током те акције пре добити споменик него казну.

Он је у ауторском тексту за "Вечерње новости" подсетио да су хрватски судови правоснажно за "Олују" осудили само једно лице и да за њих сведочанства и докази који постоје о злочинима не значе ништа.

Штрбац је као пример навео стравичан злочин на путном превоју Коњ у близини Книна где је припадник 142. домобранске јединице Иван Кулушић из аутоматске пушке побио 16 српских цивила који су се налазили на једном камиону.

Легенда српске књижевности Момо Капор испричао је шта је питао људе који су протерани из република бивше СФРЈ.

"Питао сам избеглице, људе који су изгубили куће и читава богатства, чега им је највише жао што нису могли да понесу са собом у избеглиштво", било је Момино питање људима који су протерани са својих вековних огњишта.

Одговор избеглих отпио је и најледнија срца:

"Породичне фотографије, одговарали су сви, оне које се обично чувају у празним картонским кутијама од кошуља. Све се може надокнадити, говорили су ми, све се може поново стећи, само више никада нећемо бити млади и насмејани на старим фотографијама које смо заувек изгубили".

Курир