Стигавши у Париз превише касно да би упознао Андреа Бретона, а по природи и иначе независног духа, никад није припадао групи надреалиста. Упркос томе, о његовом делу писали су Ален Боске, Ален Жуфроа, Андре Пјер де Мандијарг и Патрик Валдберг, а касније и многи други аутори, међу којима Рене Етиамбл, Жан-Кларанс Ламбер, Жил Нере, Густав Рене Хоке, Жан-Кристоф Бајли, Жан-Луј Ферије, Изор де Сен Пјер, Ан Тронш, Саран Александријан, Мишел Еленбергер.

Поповићево сликарство, оквалификовано врло често и олако као „фантастично”, подробнијом анализом открива сву своју сложеност и дубину.

Слике су испуњене чудесним нестварним бићима, очима које посматрају из прикрајка, вампирушама и андроидима који бораве у испреплетаном мноштву необичних предмета, растиња и архитектуре, заједно - а једни другима непознати.

То умножавање и нагомилавање форми у суштини је врло пажљиво оранизовано, грађено често око стабилних геометријских структура.

Боје, сложене са смелошћу и суптилношћу, указују на врхунско познавање сликарског умећа, а све скупа открива човека широке културе, истанчаног познаваоца како историје сликарства, тако и историје цивилизације уопште.

Самостално је излагао у Паризу, Бриселу, Њујорку, Минхену, Женеви, Београду, Ваљеву, учествовао у великом броју колективних изложби, а о његовом сликарству је објављено више монографија, снимљени филмови, серије и телевизијске емисије.

Крајем прошле године у Галерији РТС-а приређена је његова последња велика изложба у српској престоници, коју је посетило око 20.000 људи, а РТС, „Службени гласник” и Париски круг објавили су монографију „Љуба” групе аутора. 

Танјуг

Изводи из интервјуа Љубе Поповића "Код нас Црњански, Андрић, Киш, а они нама Мекдоналдс"
Видео - Време (је) за елиту: Љуба Поповић