Јуче и данас

Данас изабрани митрополит црногорско-приморски, досадашњи владика епархије будимљанско-никшићке и администратор МЦП Јоаникије Мићовић, рођен 20. априла 1959. у Велимљу (Бањани). Гимназију је завршио у Никшићу. Дипломирао је на Богословском факултету СПЦ у Београду 1990. године и апсолвирао филозофију на Филозофском факултету у Београду.

Замонашио се у манастиру Ћелија Пиперска 30. октобра 1990.

За викарног епископа Будимљанског изабрао га је Свети архијерејски Сабор на редовном заседању маја 1999.

Хиротонисан је на Цетињу у чин епископа од тадашњег патријарха српског Павла, уз саслужење Митрополита Амфилохија и још 12 архијереја, 3. јуна 1999. године.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са седиштем у Ђурђевим Ступовима и за њеног администратора поставио је викарног епископа будимљанског Јоаникија.

Годину дана касније Сабор га је изабрао за епископа будимљанско-никшићког.

Са обновом светиња у тој епархији владика Јоаникије је започео и обнову монаштва по општежитељном или скитском уставу.

Покренуо је Епархијски лист „Свевиђе” и издавачку делатност у Епархији.

Поводом двадесетогодишњице његове архијерејске службе (1999-2019) изашла је из штампе његова књига „Свјетлост свијетли у тами”.

Танјуг, Политика 

У Старом Броду код Вишеграда обележено је 79 година од злочина над више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије, које су побиле усташе Јуре Францетића.

Служен је парастос убијеним српским цивилима, после чега су положени венци код спомен-обележја и цвеће у реку Дрину.

Усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем, покренуле су у пролеће 1942. године офанзиву са намером да протерају и побију српско становништво из источног дела БиХ да би оствариле свој циљ - границу НДХ на Дрини.

Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избеглица. Прелаз у Србију у Вишеграду су блокирали Италијани, па је један број људи кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске "Ханџар дивизије".

Покољ у Старом Броду и Милошевићима догодио се у пролеће 1942. године, углавном на обали реке Дрине, у местима Стари Брод и Милошевићи, данашњој општини Вишеград.

Усташе су у том покољу убиле више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Један број људи утопио се у Дрини бежећи од усташа. Најмасовније убијање људи извршено је 22. марта 1942. године, али су убијања трајала до почетка маја те године.

Дан младости обележавао се 25. маја од 1945. до 1987. године и окупљао је омладинке и омладинце из свих делова СФРЈ - од Вардара до Триглава. Празник се до 1957. обележавао само као Титов рођендан, да би те године на његову иницијативу постао Дан младости.

Дан младости је некада био општенародни празник са много приредби, слетова и завршном свечаношћу на стадиону ЈНА, где би Титу била уручена Штафета младости. Штафета се претходно, и по неколико месеци, носила по целој Југославији.

Последња приредба на стадиону, док је Тито био жив, одржана је 1979. године. 

Зашто 25. мај 

Тито је званично рођен 7. маја, али је 25. мај прихватио и славио као свој рођендан са омладином и народом. Тај датум поклапа се и са десантом немачких падобранских јединица на Дрвар 25. маја 1944. године, када је Тито успео да се спасе.

Завршна прослава на стадиону ЈНА 

Централна манифестација увек је организована на тадашњем стадиону ЈНА у Београду, где су пионири, омладинци и припадници свих родова војске и морнарице изводили слет. Штафета младости је полазила сваки пут из другог места и из друге републике, али је увек масовно дочекивана у свим градовима некадашње Југославије. По правилу, штафету младости Титу су, уз пригодну честитку са жељама за дуг живот и добро здравље, уручивали најбољи омладинци и омладинке. 

Иако је била краљица, живот Наталије Обреновић (14. мај 1859. - 8. мај 1941.) је била супруга краља Милана Обреновића, кнегиња (1875 - 1882) и краљица Србије (1882 - 1888). био је далеко од бајке. Од тренутка кад се удала за Милана Обреновића живот јој је постао немирно море, а проблеми у виду губитка оба сина, мужевљеве афере и само политичко стање државе ређали су трагедију за трагедијом у очима ове племкиње.

Наталија Кешко, како је било њено девојачко презиме, рођена је у Фиренци, главном граду Тоскане, 1859. године.

Њен отац Петар Кешко је био руски пуковник, а његова породица је припадала побочној линији фамилије грофова. Мајка јој је била принцеза Пулхерија Стурдза, унука владајућег кнеза Молдавије (од 1822. до 1828. године) Јоана Стурдзе. Рано је остала без оца, са само шест година, а у 15. години је остала и без мајке.

После губитка родитеља, мајора Кешко и кнегиње Стурдзе, будућа српска краљица је са братом и две сестре одрасла код тетке кнегиње Муруси у Одеси. Наталијин круг обухватао је образоване и угледне људе Одесе. Одрастала је и школовала се у Молдавији, Румунији и Русији.

За краља Милана Обреновића се удала 1875. године и то врло млада (16 година). Наредне године на свет је донела принца Александра, новог наследника династије Обреновића.

Имали су још једног сина Сергеја, који је умро пет година после рођења.

Данас се навршава 28 година од убиства Бошка Бркића и Адмире Исмић на сарајевском мосту током протеклог рата у БиХ.

Слика мртвих тела младог пара из Сарајева, како загрљени леже на мосту, обишла је свет, а они су не без разлога названи „сарајевски Ромео и Јулија”.

Љубавна прича Бошка и Адмире, Србина и Бошњакиње, из године у годину никога не оставља равнодушним. Упознали су се у години када је у Сарајеву одржана Олимпијада, када је тај град био практчно центар света и провели су заједно девет лепих година.

То што је Бошко био Србин, а Адмира Бошњакиња није представљало препреку ни њима ни њиховим родитељима, али је онда дошао рат.

У покушају да пре 28 година на данашњи дан побегну из пакла рата, убијени су на Врбања мосту. Ко су њихове убице, то данас више није ни важно.

Њихова тела данима су лежала на асфалту јер им нико није могао да приђе, касније су сахрањени привремено у предграђе Лукавица, а после рата, по жељи њихових родитеља сахрањени су у заједничкој гробници у Сарајеву.

Љубав настављена и у смрти овековечена је у песми „Забрањеног пушења”, чији рефрен гласи:

„Ма каква Јулија, какав Ромео, нико се није тако волио и нико никад неће све док Миљацка вода тече”.

Забрањено пушење - Бошко и Адмира

Политика

На данашњи дан 1992. године Југословенска народна армија (ЈНА), приликом повлачења из Босне и Херцеговине, уништила је аеродром „Жељава” код Бихаћа. Били су то драматични дани распада СФРЈ, рат у БиХ се незадрживо распламсавао, а ЈНА се повукла у Србију и Црну Гору које су остале у Савезној Републици Југославији (СРЈ).

Аеродром се налазио на граници БиХ и Хрватске, на падинама планине Пљешевице, и био је највећи такав објекат у Југославији, симбол њене војне моћи али и грађевинског умећа у годинама Хладног рата. Пре свега због подземне комплетне подземне инфраструктуре, укључујући простор за смештај авиона, горива и све пратеће опреме и наравно пилота, војника и другог особља.

Колико је коштала његова изградња званично није познато, али се у проценама помињу милијарде долара. Импресивни објекат изграђен шездесетих година прошлог века је, према расположивим подацима, могао да издржи и мање нуклеарне експлозије.

На њему су били смештени ловачки авиони типа „миг 21” који су „покривали” заштиту западног дела ваздушног простора бивше Југославије. Активно је употребљаван 1991. и почетком 1992. године приликом сукоба у Словенији, Хрватској и БиХ.

У Бијељини је обележено 29 година од злочина над припадницима ЈНА и српским цивилима познат као "Тузланска колона". На овај злочин и данас подсећају преживеле жртве, тражећи истину и правду за најмање 54 невино страдала војника и официра ЈНА. Напомињу,да је ово био увод у егзодус српског народа са ових простора.

У планираном нападу муслиманских снага на 92. моторизовану бригаду ЈНА, која се, у договору са тузланским властима, мирно повлачила из касарне "Хусинска буна" 15.маја 1992. године, убијена су више од 54 војника, а рањена 44, сведоче преживели.

- Дошли смо на раскршће Брчанска малта, горе је обилазница Јужна магистрала и Тузла. Био је погођен је возач. Они су гађали са околних зграда снајпером, мене су погодили у главу, у раме и у ногу - каже Љубо Пајић, ратни војни инвалид, преживели учесник.

Бројни сведоци и материјални докази, ексхумирана тела убијених, ни за босанскохерцеговачке, ни за међународне судове, нису били довољни да се пресуди починиоцима злочина познатог као "Тузланска колона".

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Душко Милуновић истакао је да Тужилаштво БиХ неће и не жели да се суочи са злочинима који су почињени над Србима у протеклом рату. Болно је, кажу преживели после овог злочина и Срби избегли из ове регије, што се овај дан у Тузли слави као Дан ослобођења града, а био је увод у егзодус српског народа са ових простора.

Завод за заштиту споменика Града Њујорка доделио је српској светињи на Менхетну - Саборној цркви Светог Саве, награду "Луси Г. Мозес" за рестуарцију храма после пожара. Завод за заштиту споменика Града Њујорка ту награду додељује дуже од три деценије, сваке године за десетак пројеката који су показали изврсност у рестаурацији, очувању или адаптацији историјских зграда, изгледа улица и пејсажа који чувају пословне, трговачке, стамбене, институционалне, верске и јавне зграде.

Обнова цркве Светог Саве у Њујорку, изгореле у великом пожару на Ускрс 2016. године, траје и даље, а прва фаза је завршена је прошле јесени, када је та српска светиња стављена под кров - односно обновљена споља.

Српска православна црква Светог Саве била је једна од 12 одликованих за 2020, а награда је 6. маја уручена епископу источно-америчком Српске православне цркве Иринеју.

Председница њујоршког Завода за заштиту споменика Пег Брин изјавила је том приликом да је "Kатедрала Светог Саве награђена за прву фазу пројекта - затварање и стабилизација", наводи се у писму парохијанима које је добио Танјуг.

По њеним речима, "Завод има дугу историју сарадње с Kатедралом (Саборном црквом) Светог Саве и радујемо се њеној потпуној обнови."

Јединствени храм на Ташмајдану данас обележава и једну од три славе - Марковдан. - У богатој ризници чува се и Богородица Одигитрија, икона из 16. века, која спада у најстарије сачуване иконе у граду

Црква Светог апостола и евангелисте Марка обележава данас славу, али и девет деценија од почетка изградње ове монументалне грађевине у Ташмајданском парку. Данашња црква налази се у близини некадашње мале гробљанске цркве подигнуте у 19. веку и места где је 1830. године прочитан Хатишериф, којим је Србији дата аутономија у односу на Отоманско царство. Место читања Хатишерифа следеће године требало би да буде достојно обележено јер је најављено уређење простора око храма.

У ризници Цркве Светог Марка чува се јединствена збирка икона. Међу њима је Богородица Одигитрија, икона из 16. века, која спада у најстарије сачуване иконе у граду. Улаз у храм „чува” икона Светог Марка.

- У цркви баштинимо иконе наших познатих сликара и иконописаца из 19. и 20. века. Радили су их Стева Тодоровић, Никола Марковић, Димитрије Посниковић, Владимир Војновић, Павле Чортановић, Лукијан Бибић, Васа Поморишац, Ђорђе Поповић, Олга Крџалић... Храм краси и централни иконостас у мермеру урађен 1992. године по пројекту архитекте проф. Зорана Петровића. Иконе на њему у техници мозаика дело су академског сликара Ђуре Радловића - прича протојереј ставрофор Трајан Којић, старешина Цркве Светог Марка.

Испред Споменика жртвама НАТО агресије на Универзитетском тргу у Нишу обележена 22. годишњица трагичног страдања невиних цивила и грађана 7. маја 1999. године. На пролазнике у Шуматовачкој улици недалеко од зграде некадашње Моравске бановине, данас Нишког универзитета, поред главне аутобуске станице и велике градске пијаце и на околне здравствене и образовне објекте на данашњи дан први пут током бомбардовања бачено је више двадесетак контејнера са преко 400 касетних бомби. Тога дана животе је изгубило 16 Нишлија, међу којима и 26-годишња трудница пред самим порођајем, а око 60 је било рањено и повређено. 

„Наранџасте убице” истога дана у 11.20 часова пале су и на објекат Клинике за патологију КЦ Ниш и паркинг нишког центра, као и околне улице Љубе Ненадовића и Љубе Дидића, на стадион и спортску халу у парку Чаир, где су две особе погинуле, а двадесетак је повређено, као и на насеље Дуваниште, на које је напад касетним бомбама поновљен 12. маја 1999. године, при чему је повређено 11 особа. У граду на Нишави тог 7. маја пре 22 године забележено је двадесетак пожара од касетних бомби, у којима је потпуно изгорело 12 аутомобила.

Годишњица страдања цивилних жртава од касетне муниције обележена је парастосом и полагањем венаца на Споменик жртвама НАТО агресије на Универзитетском тргу.