Јуче и данас

Једини преживели син Вука Караџића требало је да осветла очев образ и настави његовим путем, али је одабрао свет скандала и порока.

Вук Стефановић Караџић оставио је неизбрисив траг у српској историји као српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Међутим, реформатор нашег језика у приватном животу суочавао се са бројним скандалима. Са супругом Аном Краус имао је 11-оро деце, а преживело је само двоје - Мина и Димитирје. Полагао је наде у сина, мислећи да ће имати сјајну будућност и имресивну каријеру, али Вуков наследник је кренуо станпутицом.

Рођен је у Бечу 1836. године и то на истог дана 12. јула као и његова сестра Мина, која је дошла на свет 1828. Димитрија је од малих ногу красила интелигенција и марљивост, па су многи мислили и да ће превазићи свог оца. Али, испоставило се да ће цео живот живети у његовој сенци.

Ипак, српски просветитељ био је познат као посвећен и брижан отац, пун љубави за своју децу. Зато је одувек гледао да им омогући школовања у најбољим образовним институцијама. Тако, Димитрије је школовање наставио на најбољим војним академијама у Аустрији, Немачкој и Холандији, те је постао један од најсвестранијих и најобразованијих официра тог времена. Био је млад, интелигентан, школован и амбициозан, талентован за технику.

Иако је био окружен љубављу и пажњом, Димитрије је био и "мањкаве личности". Још током школовања, "дочепали"су га пороци, па је време проводио коцкајући се и опијајући. То га је "бацило" у велике дугове.

Од прогона Срба са подручја источне Билогоре сутра се навршавају 32 године, али за то вријеме за убиство 65 лица, међу којима је 41 цивил, одговарао је само један припадник хрватских снага које су извршиле етничко чишћење.

Подсетивши да је 31. октобра нападом на Територијалну одбрану Грубишно Поље почела акција хрватске паравојске под кодним називом "Откос 10", Документационо-информациони центар "Веритас" истакао је да је за два дана протерано 4.000 људи из 38 насеља. "Веритас" у саопштењу указује да се у избегличкој колони према БиХ нашло и 250 Хрвата, Чеха, Мађара и Рома.

На подручју источне Билогоре, области која се налази у троуглу између Бјеловара, Дарувара и Вировитице, убијен је 41 цивил. Од њих је 17 убијено пре акције "Откос 10", док су двојицу Срба, који су остали у хрватској војсци и полицији, ликвидирали "саборци".

После повлачења Срба из источне Билогоре, уследила су убиства преосталих становника, пљачке, паљевине и минирања кућа, укључујући и села у којима раније није ни било отпора.

- У најбољој усташкој традицији из 1941. године настављено је рушење православних храмова, тако да су до темеља изгореле цркве билогорског стила, јединствени споменици културе нулте категорије под заштитом Унеска. Реч је о храму Светог Димитрија у Растовцу и Цркви Успенија Пресвете Богородице у Доњој Рашеници - наводи "Веритас".

Сутра се навршавају 32 године од етничког чишћења Срба из 26 села Пожешке котлине у Хрватској, од којих су 23 потпуно уништена, на основу писане наредбе државног органа, првој и јединој те врсте у Европи после Другог свјетског рата, за шта нико није процесуиран ни пред међународним, ни пред домаћим судовима.

Тачно у подне 29. октобра 1991. године припадници цивилне заштите и полиције Хрватске почели су спроводити државну наредбу о евакуацији свих мештана из 26 села, са искључиво или претежно српским становништвом, смештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донео Кризни штаб општине Славонска Пожега, саопштено је из Документационо-информативног центра "Веритас".

У наредби, коју је као председник кризног штаба потписао Анте Багарић и која је дан раније постављена на јавним местима, писало је да се евакуација спроводи "са циљем заштите њихових живота" и ради "омогућавања успешније одбране одбрамбених положаја хрватских снага на том подручју од четничких терористичких снага", а требало ју је спровести у року од 48 часова из села у којима је, према попису становништва из 1991. године, живело 2.120 лица, наведено је у саопштењу.

Из "Веритас" је истакнуто се већина становника ових села одазвала наредби и напустила своје куће, потражила уточиште код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања.

Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, одмах по њиховом одласку почело је систематско паљење и минирање српских кућа са очигледним циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села више никада не врате.

Најодликованију жену у историји ратова

Општина Рашка протекла три дана била је у знаку Милунке Савић. Програм манифестације посвећен је младима и питању - колико знају о жени која је неизмерно задужила Србију.

Споменик Милунки Савић готово 40 година стоји над реком Јошаницом као путоказ какви треба да будемо. Неопходно је истражити и допунити историју не само Милунке Савић, већ свих хероина Великог рата.

“Нисмо довољно ту тему, када су у питању жене у целини, обрадили. Треба много труда да се посветимо женама у Великом Рату”, каже др Видоје Голубовић, књижевник и научни сарадник.

Основци и средњошколци општине Рашка поносни су када говоре о Милунки Савић. Њено име асоцира их на пожртвованост, јунаштво, храброст, сигурност и верност свом народу.

Током манифестације представљене су две књиге, одигране три представе и приказана изложба о хероинама Великог рата.

Последњег дана, после парастоса погинулим Солунцима, одржана је шетња Стазом Милунке Савић. Пет посетилаца одлучило је да стазу дугу осам километара истрчи.

“Заинтересовани смо за то и да видимо колико је напорно. Да видимо колико се трудила Милунка Савић за све нас”, каже Немања Гвозденовић из Јошаничке бање.

Кустоскиња Центра за културу “Градац” Данијела Матовић каже да сваке године на манифестацију долазе и рођаци Милунке Савић.

Дебеле наслаге идеолошког талога и потпуно непотребних и штетних манипулација деценијама оптерећују шумаричку трагедију, затамњујући истину о овом историјском догађају, неретко и релетивизујући злочин немачких окупационих трупа.

Полемике о броју стрељаних у Крагујевцу и околним селима октобра 1941. и данас трају, иако је покојни историчар Станиша Бркић, дугогодишњи кустос Музеја „21. октобар”, после четврт века истраживања, 2007. године објавио књигу „Име и број” и у њој изнео податке о 2.796 убијених. Могуће је да је стрељаних било и више, неколико десетина или пар стотина, пре свих Рома које су љотићевци, по наредби Марисава Петровића, нудили Немцима у замену за Србе затворене у топовским шупама у Шумарицама. Упркос томе, у многим медијима се и данас говори о 7. 000 стрељаних, као да је 3.000 убијених - мало.

У Крагујевцу и околним селима, за само три дана, од 19. до 21. октобра 1941. убијено је скоро 3.000 недужних цивила. Била је то крвава одмазда за догађај на средокраћи пута између Горњем Милановца и Крагујевцу где су партизанске и четничке јединице 16. октобра напале окупаторску колону, убивши девет и ранивши 27 војника од којих је један преминуо у болници.

Одмазда је извршена по злогласној наредби „сто за једног” коју је генерал Франц Беме издао 10. октобра. По тој наредби, за сваког убијеног немачког војника требало је стрељати 100 људи, а за сваког рањеног 50. Та наредба односила се само на Србе, не и на припаднике других народа што су живели у Краљевини Југославији.

Реаговања званичног Загреба на одавање почасти генералу Драгољубу Михаиловићу у Београду и поруке да се тиме урушавају европске вредности изазивају и сузе и смех код оних који и површно прате збивања у Хрватској и њен однос према усташтву, рекао је за Срну директор Документационо-информационог центра "Веритас" Саво Штрбац. Он је нагласио да је наратив који у вези са Михаиловићем ових дана користе Хрвати истоветан речима које годинама користи "Веритас" када указује на свеприсутну рехабилитацију усташтва у тој земљи.

- Не знам да ли би плакао или се смао када то читам. Све што су они написали то годинама ми приписујемо баш Хрватској. Рехабилитација усташтва, подизање споменика декларисаним и осуђеним усташама какав је Алојзије Степинац, који нема где у Хрватској нема своју улицу. Дижу му се споменици, цркве - рекао је директор "Веритаса".

Штрбац је указао да помиње Степинца јер је он у Хрватској актуелан сваки дан, посвећују му се изложбе у Сабору, Европском парламенту, одржавају конференције о њему, и организују округли столови.

- Хрвати су на крају рехабилитовали политички све оно што су комунисти и партизани осудили и прогласили кривим као ратне злочинце. Међу њима је и Степинац и његова група - констатовао је Штрбац.

Према његовим речима, Хрвати себи дају за право да се тако понашају и читају лекције другима јер су, и поред рехабилитације усташтва и Независне Државе Хрватске, која је била наслоњена на Мусолинија и Хитлера, на фашизам и националсоцијализам, примљени у све евроатланске интеграције.

Иако се навршавају 32 године од убиства најмање 125 српских цивила у Госпићу, до сада су сахрањени посмртни остаци тек 57 жртава, а породице додатно брине што се ништа не предузима у проналажењу посмртних остатака осталих, саопштено је из Документационо информационог центра "Веритас".

Породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава сазнање да су одавно на слободу Тихомир Орашковић, Мирко Норац и Стјепан Грандић, осуђени за овај злочин пред Жупанијским судом у Ријеци из марта 2003. године.

Из "Веритаса" поручују да остаје отворено питање зашто нису процесуирани и остали припадници хрватске војске и полиције за које је ван сваке сумње у ранијем судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба по командној или индивидуалној одговорности. Наведено је да је таквих више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, као што се то ради у другим случајевима и у другим државама региона.

Из ове организације је наглашено да је од 16. до 18. октобра 1991. године скоро половина Срба убијена, а међу њима укупно 39 жена, 10 брачних парова и четири пара по једног родитеља и дјетета.

О убистивма српских цивила био је упознат цијели политички, војни и полицијски врх хрватске државе, а под притиском међународне заједнице тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман је наредио истрагу.

Зашто је Милунка Савић највећа хероина Србије

Церемонијом која је одржана у Алеји великана на Новом гробљу у Београду одата је почаст великој српској хероини Милунки Савић, која је преминула пре тачно 50 година.

За малобројне који не знају - Милунка Савић Глигоревић била је српска јунакиња Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, а најчувенија је као жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута, а због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.

Између осталих, награђена је Карађорђевом звездом са мачевима, два Ордена Легије части и Ратним крстом 1914-1918. са златном палмом.

Рођена је 1889. године у селу Копривница, у близини Рашке. Била је образована, говорила је француски и немачки и уживала је светско признање за своје подвиге.

По објављеној мобилизацији, октобра 1912, Милунка се пријавила на једном од мобилизационих зборишта у Београду и регистровала се под именом Милун Савић.

Иако је годину дана пошто је ступила у службу откривено да је жена, због храбрости коју је показала у борби током балканских ратова, добила је чин каплара. Затим је дошао Први светски рат и Милунка је распоређена у чувени „Гвоздени пук“, најелитнији Други пук српске војске „Књаз Михаило“. Борила се у многим биткама, а за јунаштво демонстрирано у Колубарској бици одликована је златном медаљом за храброст „Милош Обилић“.

Kако су изгледали јунаци са Чегра

Велико и значајно истраживање Народног музеја и започет пројекат „Ново лице Ћеле-куле” ускоро треба да открије и представи јавности како су изгледали јунаци историјског Боја на Чегру, чије су лобање узидане у јединствен споменик у свету. У току су опсежни радови на реконструкцији Ћеле-куле, у коју су одлуком турских власти у Нишу после боја у Првом српском устанку, маја 1809. године, да би се српски народ заплашио, узидане укупно 952 лобање - легендарног војводе Стевана Синђелића и његових ресавских јунака и устаника. Данас је на споменику, каквог нема нигде на планети, само 59 лобања, које су сачуване од пропадања и зуба времена, а реконструкцију су започели врхунски страни и домаћи стручњаци.

Реализацијом овог значајног пројекта, који је иницирао политиколог Милан Симоновић, дигиталном фацијалном реконструкцијом, анализом материјала и фотографисањем, биће омогућено да се сазна и види како су изгледали чегарски јунаци. Према плану реконструкције пројекат ће бити завршен најкасније до средине и пред крај пролећа наредне 2024. године, пошто се крајем маја обележава 215 година од славне битке за ослобођење Ниша у Првом српском устанку и боја који је завршен тако што је војвода Стеван Синђелић, који је са око 3.000 својих устаника био опкољен вишеструко бројнијом војском од преко 25.000 Османлија, из кубуре пуцао у барутану. У експлозији су 30. маја 1809. године погинули сви устаници и њихов војвода, али и више од половине османлијских војника, после чега је турски заповедник Ниша у том периоду Хуршид-паша наредио да лобања српских јунака узидају у Ћеле-кулу. 

Историјска паралела и тајна рушења капеле Његоша

Митрополит црногорско приморски Јоаникије поручио је да би, ако бисмо покушали да прозремо у тајну великог зла које се догодило рушењем Његошеве капеле, не би се могли отети утиску да постоји историјска паралела између рушења капеле од аустроугарске окупационе силе и њеног рушења у време комунистичких власти.

Јоаникије је то рекао синоћ на отварању културне манифестације „Његошеви дани” у Херцег Новом и истакао да је намера била иста.

„Ставити Његоша у други и другачији контекст, одвојити га од Цркве, одвојити га од његовог дела и то дело протумачити на другачији начин. А то је открио и сам Мештровић, како сведочи његов син. Кад су га питали што се он толико био ангажовао око подизања маузолеја, рекао је да је хтео да помогне Црногорцима као младој нацији да утврде свој идентитет”, казао је Јоаникије, саопштила је Митрополија црногорско-приморска на интернет страници. Он је подсетио да је Мештровић то изјавио у моменту кад је већ био утврдио своје везе са усташком емиграцијом и кад је пљувао на свог највећег добротвора, који му је све дао - краља Александра Карађорђевића.

„То би значило да се Црногорци раздухове и постану неки други народ који до тада нису били. Дакле, зла намера и једних и других. Ови су хтели да подигну споменик Фрању Јосифу, а ови други су тобож Његошу подигли споменик. Али је највећа срамота и највећа беда ако некоме подижете споменик који му ни по чему, ама ни по чему не одговара.