Јуче и данас

Древни су незнабошци историју схватали као „Стару Змију“, божанство Уробор, представљено у виду змије које једе свој реп. Ово је симболизовало циклични, судбински, неумитни карактер временског постојања и историје као такве. По том схватању чојвек се од датости времена, од историјске судбине која му је намијењена није могао ослободити нити је могао да је промијени. Вријеме понавља само себе, врти се у циклусима који се међусобно потхрањују и као некакав уклети жрвањ у општој датости, предвидивости и неумитности се понавља и у њему су судбине људи и народа само још једном премлевена пшеница или месо на телу старе змије - Уробора која живи и расте од једења саме себе. Одатле потиче она тужна изрека да се историја понавља и да ништа ново под Сунцем нема.

Прекид и излаз из уклетог циклуса судбине и историје је понудио Бог Живи. Док су незнабожачки философи чекали да буду „рециклирани“ од стране „Старе Змије“ истински Цар Космоса - Господ Бог је кроз историју Старога и Новога завјета отварао пут новом, побједоносном, славећем, побједничком, дјелатном схватању историје. Историје која има свој почетак и крај, и гдје је Створитељ универзума активни учесник у тој историји као савезник и вођа људи.

Српски народ, од када су му отворене духовне очи на самом почетку његовог постојања брзо је своју историју везао за тај Божији савез, за то схватање историје као делатног, стваралачког напретка ка савршенству, уз Господа Бога као вођу и савезника у том праволинијском историјском путу, које, под условом вјерности Господу Сведржитељу омогућава и пројаву слободне воље и осигурава улазак у вјечност ослобођену уклетог рециклирања предодређене нам судбине. 

Реформатор српског језика и писма Вук Стефановић Караџић (1787-1864), који је умро 7. фебруара пре 160 година у Бечу,  заузима важно место у српској култури, али и на универзитетима широм света, међу којима је и Питсбург, где се скоро цео век у Катедрали учења негује сећање на његов књижевни и научни рад.

"Вук Караџић заузима важно место и на универзитетима широм света а један од њих је и онај у Питсбургу у чијем средишту је Катедрала учења", подсетила је дечји писац из САД Силвија Отасевић, која је управо завршила "Вукову ћирличну барку" у намери да  најмлађима помогне да савладају наше писмо.

На Универзитету у Питсбургу, основаном 1787. године, пре скоро једног века - 1926. године покренута је идеја о Катедрали учења, у којој се налазе националне собе 31 земље и у њима најзначајније култрно наслеђе и достигнућа заједница које су се доселиле у Питсбург из целог света, рекла је Оташевић.

Југославија - Срби, Хрвати и Словенци били су међу онима који су подржали ту велику идеју, рекла је Оташевић чије су две књиге београдски ђаци прогласили за најбоље и додала да је Југославенска соба данас једна од најстаријх у Катедрали, дизјанирана и опремљена у нашем аутентичном стилу, са таваницом и зидовима у дуборезу, а којом уз Вука Стефановића Краџића доминира и Петар Петровић Његош.

Ја благодарим Богу што сам Србин, иако има Срба свакојаких. Благодарим Богу што сам Србин - зато што ниједан Србин није измислио топ, ниједан Србин није измислио пушку, ниједан Србин није измислио ону страховиту и отровну косу којом се косе људи а која се зове митраљез, ниједан Србин није измислио хаубицу, 'дебелу берту', авион, запаљиве и отровне гасове - та убилачка средства...

Шта је Србин измислио? 

Србин је измислио преслицу и ралицу. Један наш велики Србин, научник, измислио је телефон, други један Србин научник, користећи пад Нијагаре, пронашао је електрику да да светлост народима. Србин је измислио разне справе за свирање и дивне шаре.

Ништа деструктивно Србин није измислио. Србин није измислио ни једну телегубну и душегубну справу. Понављам и подвлачим: наш је Народ, српски Народ - конструктиван, а такав је јер има јаку веру, јер је скроз поштен и неизмерно родољубив.“

Свети Владика Николај Жички и Охридски (Велимировић)

1748. године добио је име које и данас носи

Први фебруар је Дан града Новог Сада. Давне 1748. године царица Марија Терезија потписала је повељу слободног краљевског града којим је тадашње насеље добило име које и данас носи. Ова привилегија је добијена захваљујући грађанима који су били жељни слободе, од царице су купили овај статус за 80.000 форинти.

Град слави свој 276. рођендан. Један је од најмлађих и најлепших градова у региону, зову га и српска Атина. Четири дана ће трајати обележавање Дана града Новог Сада. Централна манифестација је првог фебруара 2024. године у 12 сати када ће бити и додељена престижна фебруарска награда, једна од две најзначајније градске награде. Свечаности ће присуствовати сви градоначелници градова побратима, биће отворене и различите изложбе.

„Данас је један од важних датума када је Нови Сад добио статус слободног града и своје данашње име. Тај датум спада у најважније датуме града и његове историје, поред деветог новембра 1918. године, када је српска војска донела слободу у ове крајеве. Важан датум је и 23. октобар 1944. године, када је град ослобођен од окупације“, рекао је историчар Петар Ђурђев, директор Историјског архива Новог Сада.

Са стандардним језиком и неуставан

Родно осетљив језик у супротности је са стандардним српским језиком и неуставан јер Устав Србије прописује равноправност жене и мушкарца, наводи се у закључцима учесника Научног скупа „Српски идентитет, српски језик и Закон о родној равноправности” и истиче да су због одредбе Закона о родној равноправности које се односе на језик неприхватљиве за Српску Православну Цркву (СПЦ), Матицу српску (МС), Одбор за стандардизацију српског језика и већину грађана Србије.

Учесници скупа, који је одржан 16. јануара, у закључцима истичу да је такозвани родно осетљив језик, заснован на „родној” (џендер) идеологији, у супротности је са стандардним српским језиком и да ниједна државна власт нема право да законским нормама, противно науци о српском језику, под претњом кажњавања прописује обавезну употребу такозваног родно осетљивог уместо стандардног српског језика.

Указује се на то да се „увођењем ове нове врсте вербалног деликта, новчано и затворски кажњавају грађани зато што у сопственој земљи говоре стандардним српским језиком”.

Додаје се да је за српски народ равноправност свих људи, без обзира на пол, расу и вероисповест, темељна вредност која вековима одређује начин живота и која је нормирана Уставом као највишим правним актом.

Учесници скупа оцењују да се бројним законским нормама, према званичном ставу Одбора за стандардизацију српског језика, врши насиље над српским језиком као значајним чиниоцем идентитета српског народа, будући да је ова „неприродна језичка структура, названа родно осетљив језик” Законом уведена као обавезна.

Еплов Мекинтош 128К пуни 40 година

Компјутер са уграђеним екраном и мишем, откривен је свету у високобуџетној реклами за Супер боул, коју је режирао сер Ридли Скот, јануара 1984. „Еплов“ први „Мекинтош“ који је направио реловлуцију у персоналним рачунарима пуни 40 година и још увек ради.

Персонални рачунар компаније „Епл“ назван Мекинтош, појавио се у продали 24. јануара 1984. године, два дана пошто га је свету представио познати британски редитељ сер Ридли Скот у високобуџетној реклами за Супер боул. Реклама, која се позива на дистопијски роман Џорџа Орвела 1984, и сама се сматрала прекретницом у рекламирању - касније ју је „Еплов“ тадашњи маркетиншки гуру, Риџис Мекена описао као „успешнију од самог Мека”. У рекламном споту у главној улози је британска атлетичарка Ања Мејџор која баца чекић у екран главног антагонисте књиге, Великог брата. Реклама се завршава слоганом: „Епл ће 24. јануара представити Мекинтош. И видећете зашто 1984. неће бити као ‘1984'.“

Рон Гатман, проналазач, предузетник у здравству и технологији и ванредни професор Универзитета Стенфорд, каже да је „легендарни" видео тачно наговестио промену коју ће нова машина донети.

„(То је био) симбол преокретања ере производње рачунара ‘Великог брата‘ који је био функционалнији и фокусиран за пословно управљање у Мекинтош који је окренут потрошачима, једноставан за коришћење и лепо дизајниран“, рекао професор за Скај њуз.

„Епл је извукао штребере иза кулиса - инжењере и дизајнере - чинећи их рок звездама које су створиле нову парадигму партнерског рачунарства и дивне корисничке интеракције.“

Богдан Тирнанић, један од најаутентичнијих аутора српског журнализма, овај свет напустио је 16. јануара 2009, пре 15 година. Тирнанић је био новинар, филмски критичар, есејиста, уредник, чак и глумац, особеног ауторског стила, духовит, домишљат, креативан, углавном, како се каже, без длаке на језику, бритке речи и луцидне мисли.

Као критичар и новинар каријеру је започео шездесетих у авангардном омладинском листу "Сусрет", писао је такође за часопис "Ф". Седамдесетих је постао познато новинарско име.

Уређивао је лист "РТВ ревија", часопис "Њу момент", био сарадник рекламне агенције Сачи и Сачи, креативни ослонац кампање "Лепше је са културом", средином деведесетих. Радио је за ТВ Политика.

У недељнику НИН, угледном београдском магазину, са тада огромним тиражима, провео је две деценије, углавном као уредник рубрике култура. Објављивао је међутим у најразличитијим гласилима Србије, и негдашње Југославије, као што су "Политика", "Борба", "Дневни телеграф", "Дуга", "Базар", "Национал", магазин "Време".

Рођен је у Београду, септембра 1941. У извесном смислу био је изразити представник једног посебног локалног духа и стила, сасвим укорењеног у београдски Дорћол.

Достигао је ретку популарност код најшире читалачке публике, због тога, добитник је низа струковних признања, као "Југ Гризељ", "Веселко Тенжера", награде Удружења новинара Србије "Лаза Костић" као најбољи коментатор, Политикине "Владислав Рибникар", "Дуда Тимотијевић" за тв критику.

Неистина била повод за НАТО агресију

Акција је уследила због чињенице да се у том селу налазило јако упориште такозване ОВК

У селу Рачак на Косову и Метохији, општина Штимље, пре 25 година, 15. јануара 1999. догодио се оружани сукоб српске полиције и припадника албанских терористичких формација, такозване ОВК. Акција је уследила због чињенице да се у том селу налазило јако упориште такозване ОВК, и да се на том потезу догодио низ напада и убистава припадника полиције. 

После сукоба српске полиције са албанским екстремистима у селу Рачак уследила је оптужба, на којој је посебно инсистирао  Вилијам Вокер, да се догодио "масакр недужних цивила". Вокер се у то време на Косову и Метохији налазио у својству руководиоца Косовске верификационе мисије ОЕБС.

Овај догађај, иако никада није стварно утврђено да је полиција одговорна за погибију цивила, послужио је као повод за оптужбу против Србије, и оправдање, повод, за агресију НАТО на Србију, односно Савезну Републику Југославију.

Агресија која је уследила крајем марта 1999, била је потпуно припремљена још последњих месеци претходне 1998, чекало се само наређење за напад.

Савет НАТО је одлуку о убрзаним припремама напада на Србију (СРЈ) и размештању трупа у граничним областима, донео на затвореном састанку 2. јула 1998.

На простору Штимља деловала је 161. бригада такозване ОВК. У тој области од јула 1998. до јануара 1999. убијене су 24 особе, припадници Полиције Србије, Војске Југославије или цивили, при чему је такође рањено 25 особа.

Бројним свечаностима и манифестацијама јуче је обележен Дан ослобођења од Турака, 11. јануар. Испред споменика ослободиоцима Ниша на Тргу краља Милана и на Старом нишком гробљу положени су венци и свеће, и евоциране су успомене на догађаје из 1878. године, када је град на Нишави после вишевековног ропства под Османлијама добио слободу.

На свечаној седници Скупштине града, одржане у Народном позоришту, уручене су традиционалне награде појединцима и колективима за посебан допринос афирмацији Ниша. Према одлуци Градске комисије за награде, у којој су представници извршне и скупштинске власти Ниша, Универзитета у Нишу, Војске Србије и Српске православне цркве, појединачна награда „11. јануар” припала је музичком уметнику Горану Шепи - Галету Керберу, фронтмену познате рок групе „Кербер”, а колективне награде припале су Војном оркестру Ниш и Ватрогасној бригади Сектора за ванредне ситуације МУП Србије у Нишу. Као највише признање Ниша ова награда је установљена 1995. године и од тада се без прекида и традиционално сваког 11. јануара додељује за изузетна достигнућа која афирмишу град у привредним, друштвеним и свим другим областима.

У децембру 1877. и првих дана 1878. године, посебно у периоду после Божића, више од 15.000 српских војника са 100 топова, по снегу и веома хладном времену, опседало је Ниш, а одлучујући напад извели су шумадијски корпус и снаге под командом пуковника Милојка Лешјанина. 

Смиљан 10.07.1856. - Њујорк 7.01.1943.

Рођен као четврто од петоро деце оца Милутина, српског православног свештеника, и мајке Георгине. Крштен је у српској православној Цркви Св. Петра и Павла у Смиљану. Име Никола је добио по једном и другом деди. Дете је било болешљиво и слабо па су крштење заказали мимо обичаја, дан по рођењу, бојећи се да неће преживети.

Први разред основне школе похађао је у родном Смиљану. Отац Милутин рукоположен је за проту у Госпићу, те се породица преселила у ово место 1862. године. Преостала три разреда основне школе и трогодишњу Нижу реалну гимназију завршио је у Госпићу. Тешко се разболео на крају трећег разреда школе 1870. године. С јесени је отишао у Раковац крај Карловца да заврши још три разреда Велике реалке. Матурирао је 24. јула 1873. године у групи од свега седам ученика са врло добрим успехом јер је из нацртне геометрије био довољан. Тада је имао 17 година. После завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима успео је да убеди оца да му обећа да ће га уместо на богословију уписати на студије технике. На студије електротехнике креће 1875. године, две године након матуре. Уписује се у Политехничку школу у Грацу, у јужној Штајерској (данас Аустрија). Тада му је било 19 година.

- Године 1881. сели се у Будимпешту где се запошљава у телеграфској компанији под називом „Америчка Телефонска Компанија”. Тесла је при отварању телефонске централе 1881. године постао главни телефонијски техничар у компанији.